Zašto se igram sa svojim detetom u parku

Da, ja sam ta. Ja sam ona mama što trčka za svojim detetom u parku prepunom dece. Ona kojoj se možda iščuđavate, kiselo smejuljite iza leđa, prevrćete očima.

Zašto se igram sa svojim detetom u parku

Neretko mu – strašno, strašno – i osmislim igru. Pa se igramo zajedno. Tada nam se pridruže i druga deca, bude baš zabavno. Nekada nam se možda baš vaše dete pridruži i lepo se izigramo svi. Sve gore od goreg!

Verujem da je ponekad vrlo opuštajuće i prijatno sesti na klupicu, podići sve četiri uvis i ćaskati sa ostalim “sedećim” mamama. Verujem i da delujem pomalo prezaštitnički dok sumanuto trčkam za svojim detetom, igrajući se s njim i sa ostalom decom. Ali pre nego što bacite prvi kamen, volela bih da znate da ja u tome uživam. Da, zabavno mi je da provodim vreme sa svojim detetom, sa drugom decom, da se igram i glupiram. Da učim s njima, da učim od njih.

Zašto se igram sa svojim detetom u parku

I ne, ne mislim da moje prisustvo utiče na smanjenu socijalnu interakciju sa vršnjacima i drugarima. Pošto ide u vrtić, tamo ima čitavih (skoro) osam sati da se sam uči tome kakva pravila važe u društvu i kako funkcioniše život društvenog bića. Da se bori za svoje mesto i parče hleba s puterom. Ono što on nema u vrtiću, već samo preostalih 5-6 sati u toku dana je – mama. I ja se njega uželim, i volim da čujem šta ima novo u njegovom životiću. Pošto još ne ume da mi prepriča svoj dan, puštam ga da mi kroz igru pokaže šta je sve novo naučio i usvojio. I zato se igramo, mnogo se igramo.

Takođe, postoje određena pravila ponašanja kojima se ne može naučiti sam. Tu smatram svojom dužnošću da idem sa (ili za) njim i objašnjavam, pokazujem, pričam, učim. Tako učimo kako se igračke dele, šta znači biti dobar drug, čekati na red za tobogan, reći “izvini”, “hvala”, “molim”. Tu i tada učimo da se deci ne baca pesak u oči, da to što je neko oteo “baš tvoj” kamenčić iz peska nije ništa strašno, da ne možeš samo prići i oteti nečiju guralicu, i tako. Primera bezbroj. Nazovite me frikom, ali volim kad sam u centru dešavanja i mogu odmah i brzo da odreagujem, često čak i sprečim neke događaje.

Naravno da dete treba da ima i samostalnu igru. I D je ima, ume baš lepo da se udubi u svoj svet, izmašta nešto lepo i onda se zaigra. Ali sve dok pokazuje potrebu (a da se ne lažemo, i realne razloge) da budem s njim i uz njega – biće tako. Uostalom, da li se ijedno dete zaista sa godinu i po dana igra samo, u parku?

Zašto se igram sa svojim detetom u parku

Ne mislim da sam zbog toga “veća” ili “bolja” majka – nadmajka. Nekada, nakon napornog dana na poslu, najviše bih volela da stavim naočare za sunce, zavalim se na klupicu i posmatram, ĆUTIM. Ali izabrala sam drugačiji način. I u njemu zaista uživam. Drugačije nije ni moglo, kod nas.

Ali isto tako ne mislim ni da sam luđakinja koja ima suludu potrebu da animira i kontroliše svoje dete po svaku cenu. Moguće je da će se, kako mi mame iz parkića redovno objašnjavaju, “sa drugim detetom stvari drastično promeniti”, priznajem da je moguće. Mada, iskreno, sumnjam. 🙂 I znate šta? Ne opterećujem se. Do tada ću “panično” obigravati oko svog malca i sprečavati ga da pojede pikavac, istrči na ulicu ili pokuša da istušira svog drugara kanticom punom peska. Jer je, između ostalog, to moja dužnost. I to je moja uloga.

I igraćemo se, igrati – zajedno, naravno! Jer je od svih drugih, ova uloga meni najdraža i najvažnija.

 

24 komentara na “Zašto se igram sa svojim detetom u parku

  1. Odlican tekst.Prepoznala sam se poprilicno.A prepoznala sam i mog muza 🙂 Nece se sa drugim detetom stvari drasticno promeniti.Promenice se to da ces njega pratiti u stopu,a Duleta pogledom.
    Poljubi pametnog decaka.Pozdrav od Bebac tetke 😉

  2. Čarapice, pa šta ćeš drugo da radiš!? Ja sam Sa Bebom kad je bio tog uzrasta prošla i trampolinu i dvorac-tobogan. 🙂 znam sami da je bilo zabavno i korisno. Ima vremena za sjedenje.

  3. ne ne mislim da grešiš, verovatno zato sto sam isto i ja radila 😀 … kako sam pazila i igrala se sa svojim detetom, tako sam pazila i na druge… učila ih da se ne gadjaju kamenčićima i “uvlačila” ih u igru… o pogledima drugih mama necu 🙂 …
    Sa drugim detetom isto ali na drugačiji način jer je ona bila potpuno drugačija + balansiranje sa batom koji je još uvek mali i želi pažnju… Izžonglrali sam i to 😀 . Ako je merilo uspeha za sav trud to sto se i dan danas lepo igraju i slažu, a za mene jeste, meni više ni ne treba… nema veće nagrade. Ipak u jednom momentu Sofijinog malog života (mladje dete) sam morala da se vratim sebi i pokusavam da nadjem posao, da nesto samostalno “petljam” i nekako se izborim za svoj dinar… tu i tada je na moje mesto uskočio tata i strahovito patim za vremenom koje bismo mogli provesti zajedno (jer ovo što delimo meni je malo 🙂 ) ali to je samo moj osećaj … ona zapravo ima sve, a to je i najvažnije…
    I kada se pomene ovako nešto ili naidjem na mamu koja ima osećaj da gubi vreme i da će joj se dete “vući za suknjom” ceo život, ja samo kažem da su samo sada mali i nikad više… i sada im trebamo najviše

  4. U periodu do 3 godine nema sedenja u parkićima i igralištima! Sa prvim detetom sam se igrala i uživala sad sa njima dvojicom u parku to više izgleda kao: dobro je svi smo na broju, nepovređeni i oni se fino jurcaju. Stariji 5 juri na sve strane, trotinet, bicikli, fuce… Mlađi 20 meseci, obavezno trči na suprotnu stranu, penje se sam gde god stigne i može. Meni se od konstantnog traženja pogledom starijeg i skeniranja situacije u kojoj je on i gledanja da se mali ne počupa oko guralice i ne pojede pola kile peska, vrti u glavi. Moj mlađi je samnom kući, pa smo prepodne sami a popodne sa starijim i sa tatom kad stigne. U svakom slučaju koliko vidim, sede samo mame starije dece. 🙂 Starije od npr. četiri god. Ove sa malcima 1.5 – 2.5 nema šanse 🙂

    • Slažem se, zato i kažem – ima vremena. A i igri, kao i svemu drugom, deca se uče, rekla bih. Zato ja trčkam i pokušavam da vreme koje provedemo napolju učinim bar malo konstruktivnijim.

  5. 🙂 Ja se nekad šalim sa mamicama koje “mnogo” paze dijete – Ah, prvo..- i kao odmahnem rukom. Šala! Jer zapravo mislim da se ne mijenja mnogo kako se ti ponašaš sa prvim i sa drugim u tom pogledu. Meni je razlika u tome što drugo dijete ima s kim da se igra, tipa ne moram ja da mnogo igram ganje s malom, 17mjeseci, jer to radi brat. Gleda od njega kako barata lopaticom i kanticom, ne moram ja da joj pokazujem. Nekad se tako lijepo igraju da stvarno mogu da sjedim, ljepota jedna. Nekad. To se uglavnom ne dešava.
    Uglavnom je sjedenje u parkiću ono kad sjedim na ljulji a jedno dijete u krilu. 😀

    • Jedva čekam momenat kada će i D moći da se igra s mlađim bratom/sestrom, ali ne toliko da bih se odmorila, već mi od same pomisli na tu scenu nekako bude toplo oko srca. 😀

  6. Super teskt. I trebas da se igras, i to sto vise, jer kako je neka mama vec spomenula, kad napune 4 godine vise im ne trebas, barem ne u parkicu 😉 a neces se promjeniti s drugim djetetom, jer mama koja se voli igrati s djecom igra se sa svakim djetetom, cak i tudjim 🙂 samo djeca su razlicita, drugacije stvari su im zanimljive pa se onda samo cini da je drugacije sa drugim…

  7. Ja sam silne mišiće nabacila od klackalica i ostalih sprava u parkovima. Moje majmunče se penje svuda i mora to da se isprati naravno. A kada bude starija i imala svoje društvance, naravno da ću itekako da sednem i odmorim. Kod nas je dosta prirode tako da svež vazduh i hladovina je uživancija. Sve u svoje vreme. Nisam protiv sedećih mama a ni protiv mama što se igraju.

    • Baš tako, svako svoje aktivnosti (ili neaktivnosti) prilagođava svom detetu.
      Kada dete ima društvance i kada im se osmisli zajednička igra, mnogo je drugačije.

  8. Čarapice, pratim vas od nedavno i uživam u vašim tekstovima.
    I ja sam tako sa sinom koji sada ima 6 godina. Njemu su u ovoj dobi, naravno, u parku draže igre s njegovim prijateljima. Ali kad ih nema, i dalje se igramo zajedno. Penjem se, skačem, trčim, ljuljam, nije mi neugodno i baš me briga što druge mame misle. Prije 14 mjeseci dobili smo blizanke. I s njima ću isto tako
    http://www.jedanplusdvije.com

    • Hvala što si se javila, Iva! Pre svega mi je drago što si tekst obogatila svojim komentarom, a zatim i što si mi otkrila svoj predivan blog! Bacam se na iščitavanje i praćenje! Dobro nam došli, vas četvoro! 😀

  9. Strašno je koliko smo skloni da jedni drugima otežavamo ili krnjimo ulogu koja je toliko lepa, ali i zahtevna. Od svega pravimo takmičenje. Igra s detetom nešto je što me je toliko restartovalo i dalo mi novu snagu. Sigurna sam da umeš da napraviš ravnotežu i daš mu i prostor gde se igra i sam i s decom. Ne mogu da kažem da ne razumem i te koji dođu i puste ih same, ali ne znam da li mi je više žao tih kića ili njihovih roditelja… zbog onoga što im fali i zbog onoga što u to ime uporno propuštaju. Ja sam od tebe dobila puno dragocenih ideja za igranjac i baš se brinem što te nema!

    • Draga Ljubice, hvala ti na iskrenosti. Ti bez okolišanja ubodeš u metu, uvek. Javi mi kako će biti s drugim, da te ne prođe taj entuzijazam, bojim se (šaaaalim se). 😀
      Trudim se da me bude više, zaista se trudim. Imam previše draftova, započetih tema, ali nikako da se neka od tih priča zaokruži, da nešto završim i budem zadovoljna. Problem je u meni.

  10. Od nedavno pratim vaš blog i uživam u postovima. I ja sam isto tako sa svojim sinom koji sad ima 6 godina. Sad mu je draže igrati se s prijateljima u parku, ali kad smo sami trčim, skačem, penjem se s njime, nije mi neugodno i briga me što drugi roditelji misle. Prije 14 mjeseci smo dobili blizanke i s njima ću isto tako!

  11. Mislila sam da je normalno da mame (i tate) vode racuna o svojoj deci dok su u parku, a i o drugoj decici jer sve su to nasi buduci ljudi. Nije mi palo na pamet da ima i onih koji ce prekornim pogledima ili komentarima da osudjuju mame koje su tu za svoju decu. Naravno, ne treba preterivati ni u cemu, pa ni biti previse zastitnicki nastrojen, ali to nije tema. Tema je igranje sa decom. I normalno je da roditelji to rade dok deca traze.
    Posle ovog vaseg teksta pitam se da li zivim u bajci ili me misljenje ‘sveznajucih’ roditelja toliko ne zanima, da ih nisam dosad primecivala kada sam sa svojim malenim na igralistu. Moracu da obratim paznju posle ovog teksta, pa da dobijem svoju dozu savetovanja umesto sto (zamislite!) gledam svoja posla.:-))

Ostavite komentar