Ovo je vreme tehnike. Vreme televizije, pametnih telefona i kompjuterskih ekrana. To je naša stvarnost, ne kažem da je loša. Samo je drugačija. Da li ponekad, i sami naviknuti na svakodnevno susretanje sa ekranima, zaboravljamo da je za male mozgove koji i dalje uče to potpuno nevažna i nepotrebna stavka? Mislim da zaboravljamo. Često se srećem sa pogledima zabrinutim za dobrobit mog deteta kada u razgovoru napomenem da ne gleda tv i da ne planiram da ga njemu izlažem (bar) pre navršene dve godine. Evo i zašto.
Glavni problem za razmišljanje treba danam je sadržaj kojem izlažemo svoju decu. Deca imitiraju ono što vide. Njihovo učenje se zasniva na metodi ponavljanja i imitacije. U najmlađem uzrastu – oni su pravi mali genijalci s neverovatnom brzinom i sposobnošću pamćenja. Trinaestomesečno dete može zapamtiti i ponoviti radnju čak nedelju dana nakon samo jednog gledanja. Zamislite šta sve može naučiti i ponoviti nakon višesatnog, višednevnog izlaganja određenim sadržajima! Imajte ovo na umu sledeći put kada pretrčavate ulicu na crveno ili poželite da opsujete prilikom vožnje.
Najmlađi sada stiču predstavu o svetu koji ih okružuje, o stvarnosti. Predstava koju im televizija ili kompjuterski ekran pružaju o svetu nije realna. Ono što oni uče i upoznaju od sveta oko sebe je ono što im mi dozvolimo. Tako se formiraju njihova očekivanja od stvarnosti, ali i njihovo ponašanje. Dete koje upoznaje neki predmet ga prvo pipne, omiriše, stavi u usta, baci, udari – upoznaje svim čulima. Gledajući tv – koristi samo dva čula – vid i sluh. O samoj stvarnosti ne uči mnogo.
Poremećaj pažnje i koncentracije je čest problem današnjice. Svaki sat proveden ispred televizora povećava šanse da dete ima problem s koncentracijom za oko 10%, tvrde stručnjaci. Često roditelji kažu da njihovo dete ne pokazuje interesovanje za tv. Čak i kada je ukljčen – ne gleda. Međutim, i tada, ostavlja naizgled nevidljive posledice kroz manjak koncentracije jer detetu odvlači pažnju od drugih aktivnosti.
Osnova dečjeg učenja je ponavljanje. Kada učite bebu novim rečima ili aktivnostima (kaži pa-pa, gde je nos, gde zeka pije vodu), vi to morate ponoviti milion puta da bi bilo usvojeno. I tako je sa svim znanjima koje beba usvaja u početku. Senzacije poput šarenih slika koje se smenjuju na ekranu jesu zanimljive i drže njegovu pažnju, ali iz njih dete ništa ne uči. Apsolutno ništa. U kasnijem uzrastu (nakon druge godine), kada sednete sa svojim detetom pred taj tv, i zajedno s njim odgledate pažljivo izabrani sadržaj, komentarišete ga, pa kasnije o njemu malo porazgovarate – to već ima savim drugačiji efekat. U tom slučaju tv može imati dobrobiti za dečji razvoj. Kako se gleda, šta se gleda – to ono mora naučiti od vas, uz vašu pomoć. Pre druge godine to nije moguće.
Još jedan razlog zašto sam protiv tv-a je način na koji se isti gleda. Sedeći. Bez pokreta. Pokret je nešto neophodno za dečji razvoj. Kretanje, trčanje, okretanje, isprobavanje mogućnosti koje telo ima – tako dete raste i razvija se. Ne kroz sedenje. Sedenje pred tv-om vidim kao izgubljeno vreme za igru, mrdanje, usvajanje novih veština.
Dete imaju pojačanu, intenzivnu potrebu za komunikacijom sa roditeljima, za živom komunikacijom i to mu nikada nijedan ekran neće moći nadomestiti. Tako da priče o učenju jezika putem tv-a smatram netačnim i neproverenim. Koliko novih reči dete usvoji gledajći tv, bar toliko, ako ne i duplo – osiromaši svoj rečnik usled nedostatka žive komunikacije. Pre navršene druge godine, smatram da dete nema šta da traži ispred tv-a. Izgovori poput: “i mama ima dušu” nemaju opravdanja. Umesto što dete posadi ispred tv-a, mama može da mu pokaže kako da sklopi neku slagalicu, ubacuje kockice u kutiju, ili bilo šta što razvija motoriku, iz čega dete uči. I dok se dete time zabavlja, mama može sasvim mirno i lepo dobiti svojih pet minuta. A zadovoljstvo i korist su obostrani!
To su glavni razlozi zašto mislim da tv treba zaobilaziti u širokom luku. Naravno da će tu i tamo dete morati da se sretne sa tehnikom, pogledati nešto na računaru dok mi to radimo, ili odgledati nešto na tv-u. Ovde je reč o konstantnom stavljanju deteta pred ekran da bismo se odmoriliili dobili malo vremena “za sebe”. Nije uvek lako, priznajem, ali vredno je svakog truda.
I ne, ne planiram da budem luda mama koja će zabranama samo izazvati kontraefekat. Ali planiram da se dovijam kako znam i umem da bih vreme provedeno ispred ekrana zamenila drugim korisnim aktivnostima, i tako, kao i za sve drugo, pružim svom detetu što bolju osnovu za dalji razvoj.
Eto da ne bude da lupetas na prazno, bas na ovo juce naleteh:
http://www.yumama.com/vesti/svet-istrazivanja/8796-umirivanje-gledanjem-televizije-ima-izuzetno-stetne-efekte.html
Slažem se sa gotovo svime. I mislila sam da moje dete neće uopšte gledati tv, da ću istrajati u tome. Ipak, imam vrlo nepoželjnu situaciju da sam po ceo dan sama kod kuće i da moram da pustim par epizoda Pepe kako bih zasvršila neke poslove koje uključuju noževe i hemikalije, kada ne želim Sofiju u blizini. A kako sam samo mrzela to prasence! A upravo to prasence je zaslužno što smo dvanaestočasovni put prešli sa samo jednim plakanjem.
Ima dece koja bi po ceo dan gledala televiziju i to nikako ne podržavam. Sećam se da dok je moj sestrić bio mali po ceo dan je na tv-u bio njegov omiljeni dečji kanal i kada bi neko hteo da promeni, on bi istog trenutka zaplakao, bilo da je gledao ili se igrao u drugom kraju sobe.
Nisam za isključivost bilo koje vrste, pa tako nisam ni za potpuno ukidanje televizije. Samo mislim, kao što sam i napisala, da za tim nema potrebe pre treće godine. Kako će to teći, videćemo. Do tada se trudim da se informišem, a ovaj tekst je rezultat informacija i zaključaka na osnovu kojih sam formirala svoj stav.
Aha, a moje dete u subotu veče dok sam je uspavljivala u dnevnoj sobi (neće ni za živu glavu da uđe u spavaću kad padne mrak, valjda zna šta je čeka 🙂 ) a na tv se vrtele neke vesti, kada su prikazali Skupštinu, ladno izvadi flašicu iz usta i kaže “Vučić!” i nastavi da klopa. Ej! A mi i ne gledamo tv preko dana, čak i uveče, kad klinci zaspe, više sam na kompu. Čak je i ona, grešna, čula za njega, valjda iz priča u okruženju.
Malo sam u off-u, ali morala sam da vam ispričam ovo. Uzgred, počela je uz batu da prati crtaće, ali samo neki-neki. Pošteno, nekada padnem na nos i nek se zaglupe, ali pustim ih oboje da me ostave na miru jedno pola sata i gledaju tv. Koliko se oko drugih stvari trudim, pa moram nekada i da malo omanem.
Jao, koliko ona ima godina, kada zna za Vučića? 🙂
Pamte oni mnogo više nego što mi mislimo.
Hvala za podeljeno iskustvo, sve ovo što sam pisala je ipak teorija i moje mišljenje, lepo je čuti stvarna, živa iskustva.
U junu će 2, ali priča sve (samo preleće R, Č Ć Đ). Ma ludilo! 🙂
Ja tv ne ukljucujem skoro nikad, jer ja ne volim tv da gledam. Neku seriju koja mi se svidi ili film, kad-kad. Zato malena i ne gleda kad je sa mnom, ali kad odemo negde, ne mogu reci `iskljucujte to` (iako bih rado rekla 😀 ). Suprug voli tv i skoro stalno je uljucen kad je tu, ali nisam dozvoljavala da dete non stop zuri u ekran. Mada, preslatka je kad cupka uz muziku!
U svemu treba imati mere, pa i u zabranama. Mada sam ja malo luđa, pa i zatražim da se isključi tv, videćemo dokle će mi prolaziti.
Mi smo od onih “ludih ljudi” koji nemaju TV u kući. Ja ga ne “konzumiram” od 2000. godine, a moj muž se solidarisao sa time te tako sada gldamo TV kad odemo kod nekoga u slučaju da je uključen 😀
Sa druge strane imamo kompijutere i na njima gledamo filmove, serije, čitamo vesti i sl. Ani na njima pištamo dečije pesmice i ona ima par “spotova” koje obožava, primiri se i gleda ih. To s dešava možda dva tri puta nedeljno što mislim da je sasvim ok.
Slažem se da treba imati meru, i naći zlatnu sredinu.
Kad malo poraste videćemo kako ćemo 😀
Ima istine ali i zablude! Moje dete tj beba od treceg meseca po 10-15 min gleda svaki dan tv koji sam povezala na komp i pustam mu sta mislim da bi mu bilo zanimljivo a i da kasnije pre shvati nesto, naravno radim sa njim bukvalno i jad gkeda u tv ne odvajam se od njega i za sada je nas pedijatar u soku jer dete he krajem treceg meseca gundjalo mrmljalo aaaaa– maaaa, gaaaa sada je napunio 5 meseci cisto i razgovetno kaze mama i to vise puta i tacno kad hoce da jede i place, kad mu se spaca i jad hoce da ga nosim! Pored toga krenuo je da izgovara i baaa, muuu… ostalo jos pokusava mrmljajuci 🙂 pustala sam mu i zajedno sa njim pevala kako kaze koja zivotinja i sad kad to jrenem on se smeje i hoce i on da izgovori vice besto prrr ali ne moze jos, pustala sam mu j beke jagodice gde vece srece nisam videla nego njega kad samo cuje to ne mira da gleda kada sam mu kupila plisanu jagodicu bukvalno se ne idvaja od nje a eto redovno gleda tv po malo i kao sto rekoh pedijatar ga je cuo i kaze da je za vreme njenog rada prvo dete koje samostalno se digne sa ledja i sedne bez da ga iko drzi i to sa 4 meseca kukvi na pregledu sa tri meseca zreli kao da ima 9 kaze dr, i eto izgovorio je vec mama i jos svasta nagadja sa 5 meseci. Moj savet manite se cutanja po netu trazila sam igracku za bebu i slucajno naletoh na tekst i zaista svaka majka zna najbolje sta treba njenom detetu druga to ne moze znati deca su individualna ali svima isyo treba jedino a to je vreme procedeno sa bebom i decom i sto vise igre i ucenja 😉
Poštovana Mims, deca jesu individue za sebe, ali dečji razvoj nije baš u toj meri individualan da nešto što nije preporučljivo postane stimulativno i dobro za određeno dete.
Hvala na Vašem komentaru, ne bih se složila sa Vama, ali ovde i jesmo da razmenimo mišljenja.