Novo vreme donosi nove vrednosti, nove poglede, novu sliku sveta. U novom vremenu bajke se polako ali sigurno istiskuju iz dečjeg iskustva, zaobilaze kao nepodobne, agresivne, traumatične priče, koje se smatraju prevaziđenim i zastarelim.

Roditelji koji ostavljaju i odbacuju decu iz primitivnih i egoističkih pobuda, prikazi žena kao zlobnih i ružnih veštica i maćeha, scene brutalnog nasilja u vidu odsecanja delova tela ili rastrzanja i probadanja, strašne scene i slični elementi poetike bajke uslovili su da se danas roditelji sve ređe opredeljuju da ovaj vid literature predstave svojoj deci. Danas, kada se motivacija za poslušnost dece pronalazi u unutrašnjim a ne u spoljašnjim podsticajima, bajke, koje kao motivaciju za poslušnost aktiviraju strah, brzo i lako su postale nepoželjni stanovnici kućnih biblioteka.

Bajke su zastrašujuće

Razvoj dečjeg unutrašnjeg sveta prirodnim tokom nakon treće godine postaje buran i nepredvidiv. Dečju maštu i snove počinju da nastanjuju čudnovata bića, zastrašujuća i opasna, i to će se dogoditi u svakom slučaju – gledala deca crtane filmove sa takvim junacima ili ne, bilo da čitaju ili ne čitaju bajke. Bajke su stoga svojevrsna terapija od straha, način da se dete na bezbednom terenu, u svetu fikcije, ušuškano i sigurno u zagrljaju onoga koji čita, suoči sa svojim strahovima i na izvestan način ih prevaziđe. Odrastanje i razvojne faze sami po sebi aktiviraju određene strahove, predstave i emocije. Sklonija sam mišljenju da za sličnost dečijih snova sa bajkama nisu krive bajke, već istovetni psihološki procesi koji utiču na nastanak i jednih i drugih. Dakle, bajke ne uzrokuju strahove, one ih samo opredmećuju i mogu pomoći deci da se sa njima suoče.

Bajke su okrutne

Strašne i brutalne scene nasilja, i fizičkog i verbalnog, nisu retke u bajkama. Ipak, u njima se pitanje okrutnosti ne doživljava racionalno i iskustveno. Bajka se, sa svim svojim slikama i scenama, doživljava (i treba i dalje doživljavati) naivno, bez ikakvog upliva stvarnosti. Vuk u bajkama ne žvaće nego guta, odsecanja delova tela ne prikazuju nikakvu krv niti bol (i dete je ne vidi i ne zamišlja), vuk ili veštica koji završe u vatri ne pokazuju znake bola. Slike okrutnosti i nasilja su plastično prikazane, bez boja i konkretnih opisa – ne doživljavaju se realno, ne zamišljaju se slikovito. One su prosto – kazna sama po sebi, posledica koja sledi i koja se prirodno očekuje. U bajkama nema krvi niti bola – junaci su predstavljeni u skicama, poput lutaka, bez emocija. Sve ovo je deo specifičnog stila bajke. Problem je nastao kada su roditelji počeli da unose dozu racionalizacije u čitanje nečeg tako naivnog kao što je bajkovni svet. Deca “čitaju” bajku drugačije od nas. Roditelji treba da čitaju bajke kao deca.

Junaci su jednostrani – dobri ili zli

Upravo tako. I upravo to je i specifičnost i vrednost bajke. Likovi su statično i jednostrano prikazani, bez unutrašnjeg razvoja i promena tokom radnje – od početka do kraja su isti. Tako pojednostavljeni, oni predstavljaju jasnu suprotstavljenost između lenjosti i marljivosti, dobra i zla, lepote i ružnoće, što olakšava deci da bajku razumeju, dožive i da se sa njom povežu. U bajci nema karakterizacije, unutrašnjih dijaloga, razmišljanja, osećanja, junaci su uvek odlučni, usmereni ka cilju, i kao takvi su jasni reprezenti određenih osobina, vrednosti i poruka.

Bajke pružaju iluziju da uvek postoji srećan kraj – nerealne su

U bajkovnoj slici sveta sve je moguće – životne okolnosti njenih junaka menjaju se u trenutku. Ovakav svet pun avantura, pustolovine, putovanja, dalekih i nepoznatrih predela, svet u kome se neguje nada u nemoguće blizak je dečjoj slici sveta. Deca svet doživljavaju kao čudesno i magično mesto. Cilj na kraju bajke sažet je i prikazan najčešće u jednoj ili par rečenica. Naglasak je na avanturi, na putu koji junak prolazi da bi do tog cilja došao – bajka je stalno iščekivanje, iskorak iz okvira svakodnevice.

Bajke su neodvojivi deo kulture naroda iz celog sveta, njihova starost seže daleko u prošlost, njihov svet pažljivo je i dugo stvaran na principima ljudske arhetipske svesti i kreativnog mišljenja. Bajke komuniciraju sa decom na jednom drugačijem, njima bliskom nivou – dovode čudesna bića u njihov svet, unose čaroliju u stvarnost i odvode decu čak u daleke predele i nove svetove.

Veštice, vile i zmajevi ne postoje

Čitanje bajki decu podstiče na pitanja. Na mnoga od tih pitanja nam neće biti lako da damo odgovor. Upravo je taj izazov prilika da preispitamo svoja shvatanja i znanja o životu, da naučimo kako dete o njima razmišlja, da se međusobno upoznamo i povežemo. Jer šta odgovoriti detetu kada potpuno preplašeno pita – da li magična bića postoje? Odgovor na to pitanje pomoći će nam da bolje razumemo sebe, svoja očekivanja od deteta, sveta oko sebe i života uopšte. A potraga za tim odgovorom može biti podjednako uzbudljiva kao i bajka.

Bajke promovišu prevaziđene vrednosti

Ovo je tačno. Zbog toga se danas bajke menjaju, prepravljaju i cenzurišu. Međutim, ono što je važnije i delotvornije od puke cenzure bajke je procena da li je dete i kada je spremno da se sa bajkama susretne. Deca mlađa od tri godine nisu u mogućnosti da bajku dožive sa određenom distancom koja je neophodna, njihovim svetom i dalje vladaju situacije i ljudi iz njihovog neposrednog okruženja. Deca starija od ovog uzrasta polako počinju da uživaju u bezgraničnim mogućnostima mašte, a bajka im u tome pomaže.

Važan momenat svake bajke je moralna pouka koju će dete iz nje izvući, direktno ili posredno unesena u tekst. Iako obiluju predrasudama i za današnji sistem vrednosti pogrešnim stavovima i slikama (lepota se povezuje sa vrlinom a ružnoća sa zlobom, bogatstvo je nagrada za počinjena dobra dela, i slično) moralni uticaj bajki šalje one jednostavne, univerzalne poruke, koje i dan-danas važe – poštenje, marljivost i dobrota bivaju nagrađeni, zlo biva kažnjeno, skromnost je vrlina, upornost se isplati… Uostalom, neke škakljive teme i problematični stavovi u bajci mogu biti sjajan primer da se sa detetom o tim temama prodiskutuje. Bajke se mogu čitati i dovoditi u pitanje u isto vreme.

Čitanje bajki treba da bude radost i uživanje. Bez učitavanja značenja, tumačenja, dramatizovanja, baš tako kakva bajka i jeste – lagana, brza, laka, dinamična, jednostavna. Bajke treba čitati onako kako ih čitaju deca – iskreno, naivno, vedro. Kroz sve strahove, brige i tuge proći lakoćom bajke, sa sigurnošću da nas na kraju čeka zaslužen srećan kraj i rešenje.