Vredni i voljeni

Nije naš zadatak da decu očvrsnemo za ovaj surov svet. Niti da ih navikavamo na nepravde koje će svakako osetiti i iskusiti. Nismo mi njima dodeljeni da bismo im delili lekcije i upozoravali ih na to šta ih čeka. Ni da prenosimo svoje iskustvo i pamet na njihova mala leđa. Nije nam uloga da ih pripremamo za život, ni da ih o životu učimo.

Ne mogu nam deca verovati na reč o tome kakav je ovo svet i koliko je život surov. Ništa im ne znači ni da im prepričavamo kako je sve nekada bilo lepše i bolje u neko drugo vreme. Sve i da hoćemo, ne možemo ih poštedeti razočaranja, tuge, brige, slomljenog srca. Ne možemo da ih sakrijemo od izdaje, uvreda, padova, ružnih iskustava.

Nismo tu da ih štitimo i spasavamo. Ali ni da ih čeličimo i treniramo za veliku utakmicu života.

Naša uloga nije ni da im obezbedimo sreću. Još manje da ih naučimo kako da budu srećni. Naša želja da oni sutra budu zadovoljni ljudi, nažalost, na tome i ostaje. Čak ni dok su deca ne možemo im obezbediti ništa više od bezbrižnosti, a to je sreći blisko, ali ne i isto.

Mi smo tu da ih posmatramo i sa njima živimo. Ništa više od toga.

Tu smo da ih volimo. Da ih podržimo. Da budemo sigurna luka i utočište. Da budemo konstanta, temelj, koren i krila. Naš cilj, ako se to ciljem može nazvati, je da ih volimo. Da ih volimo toliko i tako da oni zavole sebe.

Svet će ih dovoljno šamarati. Naše je da budemo jedini koji to nikad nisu uradili.

Sigurnost i ljubav koju nose iz porodice im niko nikada neće oduzeti. Samopouzdanje i samosvest koje u svom domu steknu niko neće moći da izbriše. Sve što o sebi znaju, mi smo ih naučili. Neka to onda bude samo ljubav. Neka to onda bude samo poštovanje.

Zamislite samo koliki je to dar – znati da si vredan i voljen, bez obzira na sve.

Koliko je to bogatstvo – uvek imati iza sebe oslonac.

Sviđalo se to nama ili ne, ovo je njihovo vreme. Vreme koje će bojiti i ispunjavati iskustvima, znanjima, usponima, padovima. Ovo je njihov svet, u kome oni rastu i rastući ga grade. Svet u koji oni iskoračuju bez nas, sami, prepušteni sebi i svom karakteru, osećaju, proceni, veštinama. Kakva je čast biti temelj tog sveta, njegova osnova i koren. Kako je težak zadatak znati kada da pustimo.

Ne možemo učiniti da zauvek budu bezbedni. Ali možemo da ih naučimo da brinu o sebi.

Ne možemo da im obezbedimo sreću. Ali možemo da ih naučimo zahvalnosti.

Ne možemo da im damo uputstvo za život. Ali smo im najvažniji primer.

I na kraju, ne možemo da ih očeličimo i pripremimo za život. Ali i ne treba. U svetu i životu koji ih neće maziti, želim da budem jedina konstanta koja to uvek hoće, bez obzira na sve.

Ostavite komentar