Da li se vaša deca igraju “kao devojčice” ili “kao dečaci”?
Igra je neizostavni deo dečjeg života i odrastanja. Kroz igru, deca stiču životne veštine, uče o socijalnim odnosima i njihovom funkcionisanju, uspostavljaju odnos prema sebi i prema okruženju. Igračke u ovom procesu nisu neophodno, ali jesu vrlo važno sredstvo. Danas su igračke važnije nego ikad pri razvoju igre i učenja – one predstavljaju mnogo više od predmeta za zabavu – neretko su i prijatelji, uteha, prenosni predmeti, i u dečjem svetu imaju veliku ulogu i važnost.
Pažljivo posmatranje dece tokom igre: koje uloge zauzimaju, kako razvijaju igru, koja značenja i na koji način učitavaju – može nam mnogo reći o specifičnostima deteta, ali i o važnosti igre uopšte.
Pre neki dan smo se vraćali iz vrtića, kada mi je Dule sav uzbuđen rekao koliko voli da se igra frizera.
-Sjajno, igrao si se frizera u vrtiću?
-Nisam.
-Zašto?
–Zato što je to igra za devojčice.
Eto ga – ono čega sam se bojala, što sam pokušavala da izbegnem od kada se rodio. Igračke, knjige, tv emisije, ljudi koje vole – svi im poručuju da nešto jeste a nešto nije za njih. Kako onda da ne poveruju u to?
Kada bismo decu pustili da biraju igre i igračke, da li smo sigurni da znamo šta bi ona izabrala? Da li bi sve devojčice birale lutke, a svi dečaci autiće? Sigurno da ne bi, to je očigledno, ali šta je sa većinom? Da li je ta većina dokaz da je izbor igre unapred uslovljen polom? Koliko okruženje utiče na ideju šta je prikladna igračka za dete određenog pola?
Deca brzo nauče da prate naše reakcije i naše (možda i nesvesno) oduševljenje igračkama koje smatramo primerenim polu deteta. Jer MI očekujemo da će se one detetu svideti, jer smo MI tako naučeni. Da li se isto oduševljavamo kada dečak dobije slagalicu i kada dobije Spajdermena? Kada devojčica dobije kocke i kada dobije princezu (ili dasku za peglanje)? Deca kroz svoje izbore traže potvrdu i odobravanje, jer znaju da određene igračke izazivaju naše pozitivne ili negativne reakcije, svesne ili nesvesne.
Činjenica je da se većina devojčica spontano okreće igrama uloga i lutkicama, kao i da često dečaci prosto obožavaju točkove i mašine (moj sin je primer). Nije ni čudo jer se ugledaju na odrasle, koji svakog dana i sami igraju određene uloge. Deca uče imitirajući. Uvežbavaju ponavljanjem. Igra često predstavlja ulaženje u uloge koje su videli od odraslih – zanimanja, porodični odnosi, svakodnevni poslovi… Na taj način uočavaju, usvajaju i uvežbavaju društvena očekivanja, pronalaze svoje mesto i određuju svoje dalje angažovanje i izbore u skladu sa njima.
Osim proste imitacije, na razvoj igre i mašte utiču i naše sugestije. Devojčice su naučene da insistiraju na roze boji, a dečaci na ne-roze (najčešće plavoj, mada oni bar imaju veći izbor). Na taj način obeshrabrujemo potrebu za učenjem, istraživanjem, ispitivanjem granica i svojih mogućnosti. Možda je izbor naše dece čime se igrati uslovljen mnogo više nego što mislimo – reklamama, porukama proizvođača, prodavaca, pa i nas samih i čitavog društva.
Ne mogu se sve devojčice, kao ni svi dečaci, svrstati u isti koš. Ne možemo im tek tako oduzeti pravo na interesovanje i reći – to nije za tebe jer si dečak/devojčica. Pretpostavkom da pol određuje naš identitet, usmerava naša interesovanja i opredeljenja daleko smo zalutali u predrasude i u senku bacili temperament, želje, mogućnosti, sposobnosti. Pretpostavili smo da nam je rođenjem određeni broj interesovanja dat, a određeni prosto oduzet.
Ukoliko im nije data mogućnost, deca nikada neće iskusiti čar i zadovoljstvo određenih tipova igara. Zamislite samo koliko je to tužno i ograničavajuće! Dečaci vežbaju krupnu motoriku i hrabrost, a devojčice finu motoriku i koncentraciju. Dečaci se ohrabruju da budu snažni, aktivni, brzi, da spasavaju svet, jure negativce, budu graditelji, inženjeri, dok se sa devojčicama razgovara, kod njih se razvija nežnost, empatija, podstiču se da se igraju statičnih igara, da budu brižne i lepe. Ukratko, svodi se na to. Devojčice se definišu kao nežne, princezice, kuvarice, koje se kikoću i šminkaju. Da li je to sve što naše ćerke mogu i treba da budu? Dečaci su arhitekte, konstruktori, inženjeri, borci, junaci – da li je to jedina veština i sposobnost naših sinova?
Dečaci zainteresovani za frizeraj, da ne bi bili ismejani i obeleženi kao “čudni” – prosto će prestati da se igraju četkom i makazama. Devojčice koje žele da trče i prevrću se, bivaće sputavane da se ne penju na tobogan jer su “devojčice i nose haljinicu, a pentranje je za dečake” (istinita priča).
Dule je za drugi rođendan dobio knjigu u kojoj može da bira uloge u kojima će se naći. Knjižica nudi više mogućnosti – može da postane spasilac, vozač formule, vatrogasac, bagerista, kamiondžija… Znate li kako izgleda ženska verzija iste knjige? Junakinja te knjige je princeza i sadrži popis svih “aktivnosti” koje su primerene jednoj princezi – odmaranje, češljanje, šminkanje… To je to. Dečaci mogu biti šta god požele (dok nije roze). Devojčice mogu biti princeze.
Ni dečacima nije lakše. Odvraćamo ih od važne igre uloga – kao da jednog dana neće postati očevi, muževi, kao da je profesionalna karijera i osnaživanje jedino što je njihov životni zadatak. Otimamo im kolica za bebu i roze pegle iz ruku kao da su se dohvatili opasnog alata, kao da će im nekom magijom te bezopasne igračke naškoditi i pretvoriti ih – o užasa – u ljude koji umeju sebi da popeglaju ili skuvaju nešto.
To ne znači da deca treba da zamene uloge, niti da se razlike među polovima u potpunosti brišu. Samo ne treba da im te uloge budu ograničene. Da im ne otimamo iz ruku igračke za koje smo procenili da nisu za njihov pol. Za početak dosta. Zastupanje ove podele ograničava dečju maštu, sužava im izbore na one koji su socijalno prihvatljivi i smanjuje mogućnosti i prilike za učenje i sticanja novih veština i na kraju krajeva, za uživanje u igri. Igra nema pol i nema granice. Igra je ista za sve. Ili bar trebalo da je tako.
Kako izbeći zamke ovih stereotipa?
Sjajne predloge ne samo o pitanju igre i gračaka, već i o mnoštvu mogućnosti za razvijanje samopouzdanja, za razvoj jezika, izgradnju drugarstava, iskazivanje osećanja, telesnih veština i ostalo pronašla sam u knjizi Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE, koju nam donosi Kreativni centar. Evo nekih od njih.
Igra je polje slobode. Zašto je onda ograničavamo? Nudeći deci raznovrsne igračke i slobodu pri izboru, podstičemo ravnopravan odnos među polovima, ohrabrujemo međusobno druženje, socijalni, psihički, emocionalni rast i učenje.
Pokušajte da iz svog govora i postupaka izbacite određenja dečaka i devojčica kao ovakvih ili onakvih. Prestanite da govorite da su dečaci nemirni zato što su dečaci, da su devojčice zrelije i naprednije, da dečaci ne plaču, da se devojčice ne prljaju, da su lepi ili pametni zato što su određenog pola. Umesto kao dečaka ili devojčicu, dete posmatrajte kao dete – što ono i jeste.
Fokusirajte se na karakter i posebnosti svog deteta. Ono nije “tipičan” dečak ili “prava” devojčica. Razmislite o tome šta vaše dete voli, koja su njegova interesovanja, prednosti, koje je sposobnosti bolje razvilo i to ohrabrujte. Možda i ne znate da imate baš spretnu i okretnu devojčicu. Otkrijte po čemu je vaše dete jedinstveno, ne obazirući se na to kojem polu ta osobina pripada.
Razgovarajte sa decom o onome što vide, čuju, doživljavaju, recite im i pokažite da postoji više mogućnosti od ono ga što vide u crtaćima, knjigama.
Dečje ponašanje nije urođeno i može se menjati – eksperimetišite, isprobavajte nove stvari. Zašto se Betmen ne bi provozao u kolicima za bebu?
Kada mi, odrasli, razbijamo nevidljive društvene strukture, i kada se prema deci odnosimo ravnopravno, pokrećemo nešto veliko. Pružamo deci sto različitih mogućnosti na koje će postojati. Pružamo im slobodu.
Osim što nudi rešenja, knjiga Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE vrlo precizno uočava i prikazuje nesvesne rečenice i postupke kojima decu ograničavamo i namećemo im određena očekivanja, kako naša prema njima, tako i njihova prema samima sebi. Igra je samo jedno od polja na kojima svakodnevno nesvesno utičemo na decu. U ovoj knjizi sam pronašla toliko dobrih i životnih primera, jasnih obrazloženja i kreativnih rešenja za svakodnevne situacije. Nisam ni znala na koliko nivoa je naša uloga u ovom procesu važna, a i vi ćete se iznenaditi. Počev od ideja za igru, tema za razgovor, jasnih ilustracija koje gađaju “pravo u metu”, stvarnih situacija i načina da se one prevaziđu – sve je u ovoj knjizi pažljivo i ciljano vođeno ka jednom divnom i velikom cilju – osloboditi najpre svoj um, a zatim i dečju igru i maštu.
Ja sam mama dečaka koji je sve samo ne “tipičan dečak”. Nije sportski tip uopšte, voli da se igra duboko koncentrisan, obožava sestrine lutkice i kućice, visoko je senzitivan, emotivan, vrlo rano je progovorio i verbalno je napredniji od vršnjaka. Ne bih rekla da je i po čemu manje dečak od bilo kod drugog. Nije da se ne sekiram, ali ne zbog njegove muškosti, već je samo po sebi zahtevno i osetljivo odgajati nežno i emotivno dete. Najvažniji korak na tom putu bio je da prihvatimo i definišemo sebi šta on jeste, a šta nije. I da to shvatimo kao promenljive kategorije, usput ga podržavajući i ohrabrujući da bude onakav kakav želi. To je značilo da ne mora da skače na trambolini sa svojim drugarima, da ne mora da kaže dobar dan teti koju ne poznaje da bi joj se dopao, da ne mora da recituje pesmice koje zna jer je stidljiv, da njegove strahove ne umanjujemo, njegove brige ne potiskujemo. Da nije manje muškarac ako ne želi da potrči za loptom, niti je “ženski petko” ako poželi da se poigra u kuhinjici.
Nisam se ustručavala da potražim informacije, da pitam, razgovaram, razmenjujem iskustva i čitam. Informacije su nam danas dostupnije nego ikad, važno je znati dobre i proverene izvore. U moru roze i plavih knjiga “za devojčice” i “za dečake”, pronašla sam knjigu Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE i osećaj je bio kao da sam pronašla starog prijatelja. Nekog ko razume da su deca – prvo DECA, a tek onda devojčice i dečaci.
Želim da moj sin iskusi sve mogućnosti na ovom svetu – da nauči koliko je taj svet bogat i raznovrstan. Želim da granice sebi postavlja on sam, da one ne budu nametnute od strane društva. Želim da o tome šta (mu) je lepo sudi na osnovu svog iskustva i ukusa, a ne na osnovu nametnutih ideja. Želim da njegov izgled i ponašanje oslikavaju njegovo unutrašnje stanje.
Da bi roditelji razmišljali na ovaj način, moraju biti visoko na intelektualnoj lestvici, sa dobrim pedagoškim znanjem, a ta kategorija roditelja u Srbiji je u manjini. Nažalost.
Vi imate situaciju da imate samo Duleta, dečaka, pa još uvek niste okusili kako to izgleda u svakodnevnim prilikama – da se okuša u igrama koje su namenjene “drugom polu”.
Moja starija devojčica i mlađi sin su se redovno igrali zajedno, iako je često njegov dinosaurus jurio njenu barbiku, ali bilo je situacija kada su se i zaljubili 🙂
Takođe, ja sam decu uvek usmeravala ka prirodi, tj.napolje, a u prirodi nema te podele o kojoj si pisala. Zato i smatram da su najbolje igračke one univerzalne, potpuno objektivne, s akcentom na edukativnoj i razvojnoj vrednosti.
Sve drugo nije vredno komentara i spada u klasično potrošako ponašanje.
http://maminoblago.com/2016/03/29/koje-su-najpametnije-igracke-za-decu/
Dule se i te kako igra igračkama “namenjenim drugom polu”. Na tome radim i tu ne dozvoljavam nikakve uticaje koje smatram ograničavajućim. Kod nekog to ide spontano, kao kod vas, ali veruj da je u većini slučajeva tako da se strogo razdvajaju dečaci od devojčica, i po ulogama, igrama i igračkama.
Predlozi koje daješ su sjajni, to su jedine “pametne igračke” koje priznajem.
Pronašle smo istu knjigu. 🙂 Daleko smo od toga da većina ljudi i roditelja razume i počne da praktikuje ovo o čemu govoriš (sama sam se šokirala kad sam to nedavno shvatila iz ličnog iskustva, zapravo više neprijatnih iskustava koja su se zaređala jedna za drugim), ali jako mi je drago što sve više o tome počinje da se govori i što će sve više roditelja početi da razmišlja o tome zašto je rodno ravnopravno vaspitanje ne stvar izbora, već neophodnosti.
Tvoj tekst o dasci za peglanje mi je i dalje pogodak u metu.
Evo linka, kad već nisam linkovala u tekstu na vreme (ispraviću).
http://centarzamame.rs/blog/2016/11/24/od-deda-mraza-daska-za-peglanje/
Znam da se razumemo, znaš da se razumemo.
Divno, hvala za preporuku. 🙂 Jedna od prvih stvari koje su meni smetale je pitanje kada sam tražila Radosnicu (knjiga za bebu, bebu!) “Devojčica ili dečak?” Beba, ljudi! Huh. Sada idem po prodavnicama igračaka i knjižarama i tražim da mi pokažu “Pametne igračke/knjige”… Već sam počela da se osećam kao totalni ludak dok izgovaram to. 😀
Kažem ja, kad kreneš da razmišljaš o tome, vidiš da je na svim nivoima rašireno.
Ja sam kupovala makaze u knjižari, i pitali su me da li su za devojčicu ili dečaka.
Igra nema pol i granice. Recenica koja sve kaze.
Moj zvrk je krenuo kao pravi decak, a sad dosta uziva u knjigama, slagalicama i zivotinjama. To mu dodju kao univerzalne igre, valjda 🙂 Kakve god da su, ja se ne opterecujem time, nego ga pratim. A posebno kada je u pitanju ucenje emocija, jer su naravno sve dozvoljene. Kao i plakanje.
E da, imamo cak i crvene gacice 🙂
Nama je crvena omiljena boja. 🙂
Pozdrav za drugarića!
Trudimo se da ne upadnemo u ovu “zamku”…jedne od omiljenih aktivnosti su, pored čitanja – cratanje, lego i plastelin. Veliki hit je i Frozen manija koja nas nije promašila, ali kad sa istim žarom glumi princezu u šljokičavom kostimu, rukavicama i krunom na glavi dok se “šminka” pred ogledalom, a onda isto popodne marljivo pomaže tati da popravi mini liniju i dodaje mu alat – mirna mi je glava.
Mislim da je ravnoteža bitna, da im treba ukazati i pokazati na upravo ovo što potenciraš – IZBOR koji nije sveden na roze-plavo.
Ma za Anu nema bojazni, ona je jedna hrabra, jaka devojčica, baš – prava devojčica, u svoj širini tog značenja.
Slažem se da ne treba otići ni u drugu krajnost pa braniti devojčicama sve što je roze (a znam i takve primere).
Izbor je ključan. Ako ga ima. Mada ga često i nema (kao npr. u prodavnicama garderobe).
i da. kao mama devojčice moram priznati da se često oblačimo u delu prodavnice “za dečake” jer je ovaj “za devojčice” uglavnom isključivo u roze/ljubičastim tonovima… -_-
Sjajna tema. Ja živim u okruženju gde su podele na muške i ženske igre (i poslove dabome) normalne, ali se drsko borim protiv toga. Ponekad lanem i nešto što ne treba. Moj sin je odrastao uz ples i omiljeni crtani bio mu je Anđelina Balerina. Voleo je da se igra kuvanja. Lutke nikad nisu išle od ruke ni ćerki ni njemu. Primećuje kad se neko ofarba, nalakira nokte, našminka. Kaže “Baš ti je lepo”. Mislim, raste u džentlmena. Inače, kad vidim pojedine princeze odrasle verovatno uz takve slikovnice, tačno mi muka što sam žensko. Kao i kad vidim muško nesposobno da samo uzme da jede, skuva, počisti. A sve to iz igre ide…
Tako je, Blaženka.
Tačno je da je i dalje većina nasledila predrasude o igri, o ulogama koje devojčice i dečaci, a kasnije žene i muškarci – imaju u životu.
Kod nas se u vrtiću kuhinjica spominje kao kutak za devojčice. Kako onda da se moj sin poigra tu, ako oseća da ne pripada?
Kakvu korist ima bilo kakva zabrana igre detetu od tri godine?
U kući imam mix i često vidim da se dečaci igraju kuhinjom a devojčica bagerom ili Betmenom. Meni je to sve normalno. Oni su već veliki i sami biraju igračke tako da je moj uticaj sve manji. Ali kada pogledate okolo imate različita mišljenja. Mada mislim da ne bih volela da mi sin izađe iz kuće sa crvenim lakom na noktima. Problem je kada treba kupiti nekom detetu poklon, uskladiti želje deteta i stavove roditelja.
To i jeste normalno. Svaka čast!
Niko ne kaže da pol (rod) ne treba da budu deo identiteta, sin koji nosi crveni lak predstavlja sasvim drugačiju situaciju.
A ovim tekstom sam upravo pokušala da poručim roditeljima da treba da se opuste, da to što je dečak uzeo da se igra kolicima za lutku i kuhinjicom uopšte ne znači da će sutra nužno lakirati nokte. Da je to samo igra, i da treba da bude neograničena, jer jedino tako odgajamo samouverenu i samosvesnu decu.
Ne znam da li je to do moje struke, ali mislim da nije, ali moja deca, sad odrasli ljudi, nisu odrastali s podelama na roze i plavo, jer ni mene moja mama, a ni mog brata, nije tako ni uslovljavala ni usmeravala. Naprotiv! Ja sam, pre 50 godina, skupljala i igrala se s raznim automobilima!!! Moja devojčica je nosila sve boje, od rođenja, tako da je bilo teško mnogima da odgonetnu šta je, a moj sin je najviše voleo žutu boju. I igrali su se zajedno, svim igračkama, nije bilo nikakve podele. Tomisto oni danas upražnjavaju sa svojom decom, prate intersovanje i ne sputavaju ih. Odličan tekst koji pre svega govori da bi roditelji trebalo da se edukuju, a da malo manje gledaju “tradiciju”, bar kad je igra dece u pitanju, a i šire 🙂
Hvala, draga Olja, na komentaru.
Ovo zapažanje da nekad tako nije bilo, mislim da je ključno. Bar ne u toj meri.
Mislim da je ovo insistiranje na podelama, baš kako je Jelena primetila, “potrošačko ponašanje”.
Prosto, podela na dečake i na devojčice donosi više zarade proizvođačima, jer se onda moraju kupovati različite igračke dečacima i devojčicama.
Stereotipi jesu svuda oko nas, i što više ljudi priča (i piše) o tome širi se staza ka nekom “svetskijem” svetu, u kojem će se naša deca razvijati i živeti. Taj normalniji, slobodniji svet već postoji u našim glavama, ali treba da dopremo da još mnogo glava. Bravo za ovaj, krajnje edukativni tekst!
Hvala mnogo! Slažem se potpuno!
Kad si objavila ovaj post , moja cerka od nepune tri godine je upravo dobila Frozen karmin i parfem :-/ Mi se bas tesko branimo od te princezifikacije, mada se kao nadamo da, kao roditelji , mi imamo najvise uticaja.Vise puta sam pitana zasto moja devojcica gleda crtani za decake (Patrolne sape), nisam znala sta da kazem, ja sam volela Masterse i Transformerse i isla na balet…. Posto smo do sada gotovo preslikali vasu biblioteku decijih knjiga, verujem da ce mi se i ova preporuka svideti, jos ni jednom nisi omanula 😉
Kupim ja tako ovu knjigu i prvo sto o njoj cujem je da je u nekom bizarnom clanku optuzena da ce njenim citanjem roditelji od svog deteta napraviti geja hahahhahaha!!! Samo su probudili moju radoznalost, ti prepametni ljudi koji verovatno jos uvek smatraju da je homoseksualnost bolest koja se leci kod svestenika… Namerno necu kaciti link jeftinog portala, samo sam morala da podelim svoje zaprepascenje razlicitom percepcijom iste knjige – tvojom i vidjenih psihologa koji promovisu batine. Ali to nije drustvo cije me misljenje zanima 😉
Hvala na jos jednoj preporuci, kao sto rekoh, jako su nam drage razne knjige koje ste ti i Dusan preporucili 😀
Mnogo mi je drago da vam se sviđaju naše preporuke.
Kada sam pročitala ovaj komentar, brže-bolje sam guglala sve što je o ovoj knjizi pisano.
I iznenadila sam se i nisam.
Društvo u kom živimo je takvo kakvo je, nažalost.
Knjige poput ove inspirišu i menjaju svest. Zato volim da o njima pišem i zato ih preporučujem.
Hvala još jednom na komentaru!
Mi smo Sofiju od malena čuvali od takvih podela. Jedna od omiljenih igračaka bila joj je žuti autobus, koji joj je tetka kupila u delu prodavnice za dečake. Sada joj je omiljena boja teget i svetlozelena i obožava sa tatinog radnog stola da mazne šrafciger i da njime “popravlja” svoje igračke.
Sve potiče iz kuće, mi smo glavni primer, ali vrtić i okolina imaju veoma veliki uticaj. Mi imamo problem sa jednim drugarom, koji je dosta kasnije od Sofije krenuo u vrtić. Do tada su se normalno igrali, a onda je on počeo da je ne primećuje kada odemo. Jednom, dok je preturala po njegovoj korpi sa igračkama rekao je da tu nema ničega za nju. Jednom je protestvovao i stajao u ćošku sobe svo vreme dok smo bili kod njih u gostima. Njegova mama je zaprepašćena njegovim reakcijama i ne zna više šta da radi sa njim, jer je prestao da se igra i sa sestrom iz familije.
Možemo mi imati normalne stavove i učiti decu pravim vrednostima, a ipak okolina toliko na njih utiše, pogotovo ako su to osobe koje su njima mnogo drage.
Pozdrav za Anu i njenu ćerkicu. Tata, Sofija i ja smo vatreni obožavaoci Patrolnih šapa, imamo čak i album sa sličicama 😀
Svi ovi primeri pokazuju koliko su deca sklona raznovrsnim igrama i interesovanjima i koliki uticaj, nažalost, imamo mi, nekad i nesvesno.
Pridužujemo se klubu ljubitelja Patrolnih šapa. 🙂
Prelep tekst. I veoma koristan. I ja spadam u mame koje deci ne brane da se igraju sa čime žele. Moja ćerkica ima 5 a sin 2 godine. Ona je kao mala dobijala i traktore i autobuse na poklon. I bila je opsednuta crtanim filmom traktor tom. Naravno voli i lutkice ,i kuhinje… A sin se sasvim lepo igra i sa autićima i sa kuhinjom. Pa čak i sa sestrom lutkama. A zajedno vole i plastelina i magični pesak i kocke svih oblika i veličina. I treba ih pustiti da izaberu šta im se dopada . Što on ne bi kuvao a ona uzela kamion ,ili garažu i autiće a on lutke.
Iva, hvala na komentaru, u potpunosti se slažem. Možda je navidljivije to preplitanje igara i igračaka i relativnost podele upravo u porodicama koje imaju decu različitog pola, pa su svi izloženi svemu (naravno, ukoliko se roditelji drže po strani i pruže im slobodu).