Varjača ima alternativu (šta sve možete uraditi umesto “malo po guzi”)

Kažu da postoje dva tipa roditeljstva – popustiljivi i prestrogi. Ne znam koji su kriterijumi za te podele, ali mislim da fizička kazna (i kazna uopšte) nije jedan od njih. Niti ste prestrogi ako za kaznom posegnete, niti ste popustljivi ako birate drugi metod vaspitanja. Roditeljstvo je teško, pritisak je veliki i poslednje što ikome treba je pridika zašto nije dobro što ste dete šljepnuli po guzi. To što se osećate loše nakon toga jasan je signal da to nije ok i dovoljan je razlog da sledeći put zastanete i duboko udahnete pre bilo kakve reakcije. Evo nekoliko predloga šta u međuvremenu možete uraditi. Nadam se da će vam pomoći.

Spustite se na detetov nivo i gledajte ga u oči.

Komunicirajte. Razgovarajte o tome zašto je nešto zabranjeno/ružno/opasno. Objasnite detetu zašto od njega očekujete određeno ponašanje. Možda mislite da se podrazumeva, ali detetu će značiti da čuje da mu (još jednom) smireno kažete – Noževi nisu za igru. Kada još malo porasteš, naučiću te kako da lepo i pravilno koristiš nož. Sada je to opasno i ne treba s tim da se igraš.Ne batinamaDajte detetu priliku da ispravi grešku.

Budite strpljivi, ne požurujte. Ukoliko je dete nešto prosulo, smireno mu ponudite da zajedno počistite nered. Blago ga podsetite da je zabranjeno prosipati/bacati hranu, pa mu ponudite da ponašanje koriguje i posledice popravi. Pritom vodite računa da zahtevi budu primereni uzrastu deteta – da mališan može i da ih razume ali i sprovede u delo. Možda se samo zaigrao i zaboravio na pravila. Dopustite mu da ih se sam priseti.

Pitajte dete šta želi.

Bićete iznenađeni odgovorom. Često su dečji nestašluci posledica želje, bujne mašte, razloga koji nama nikada ne bi pali na pamet, a decu se ne setimo da pitamo – Šta ti zapravo želiš s tim telefonom koji pokušavaš da staviš u vruću rernu? 🙂 Ovaj pristup će vam pomoći da situaciju sagledate iz ugla deteta i primenite sledeći korak.

Pružite mu alternativu.

Ako stalno dira/radi nešto zabranjeno, razmislite koju potrebu dete pokušava da zadovolji i ponudite mu nešto drugo (a slično) umesto te aktivnosti. Ovo ne znači da svakom hiru izlazite u susret i ispunjavate baš sve želje. Ali mudrim i promišljenim odabirom ispunjenih potreba pokazujete detetu da vam je stalo, da razumete i da ste na njegovoj strani, što lično smatram izuzetno važnim. Na primer, kod nas je zabranjeno skakanje po ugaonoj garnituri jer je opasno. Ali zato, čim pokaže želju da skače, pitam ga – gde se skače – i bez problema zajedno odlazimo na naš francuski ležaj, gde ima mnogo više prostora i okruženje je bezbednije. Umesto – nemoj da bacaš igračke – recite – evo, bacaj loptu. Pozitivne rečenice imaju mnogo bolji efekat od zabrana.Ne batinamaZagrlite ga. 

Ako je razlog što želite dete da fizički kaznite strah (istrčalo je ulicu, krenulo da se penje na ogradu terase)… Povisićete ton, zauzeti stav, uplašiti ga, pokazati mu svojom prirodno urođenom reakcijom da je to opasno i strašno – i dete će to razumeti sasvim jasno, nema potrebe da ga fizički dodatno zastrašujete. Ali ga nakon reakcije obavezno zagrlite i recite mu – Jako sam se uplašila. Mnogo te volim i strašno se plašim da ti se nešto loše ne dogodi. A zatim primenite tačku 1, gde dugo i podrobno razgovarate o tome zbog čega su opasne stvari zabranjene.

Pružite detetu priliku da samo reši problem.

Ovde se opet vraćamo onoj odgovornosti koju zapravo od dece očekujemo, ali im ne pružamo priliku da je pokažu. Ukoliko naše obraćanje detetu manje bude monolog, a više dijalog, ukoliko naredbe i zabrane pretvorimo kad god je to moguće u pitanja – detetu ćemo pružiti osećaj da je samostalno, da samo donosi odluke i pravi izbore. A to deca vole. Ko, uostalom, ne voli poštovanje? Ne želiš da pereš zube? Šta misliš, šta će se dogoditi s tvojim zubima kada bakterijice budu imale celu noć da ih grickaju? Boleće i biće ružni, zar ne? Šta predlažeš? Ili: Da li želiš prvo da opereš zube ili da obučeš pidžamu? 

Razmislite o dubljim razlozima za neposlušnost.

Možda dete pokušava da ostvari kontakt, vezu sa vama, pošalje vam poruku. Možda ste u poslednje vreme bili odsutni, prezauzeti, možda je skoro stigao novi član porodice, dogodila se neka druga promena… Pružite detetu sebe, svoju pažnju i svoje vreme. Neposlušnost i inat često su samo načini da se zadobije roditeljska pažnja, pa makar i negativna. Stavite mu do znanja da ga razumete, to mnogo pomaže komunikaciji i osećaju bliskosti. Vidim da ti je jako teško, žao mi je… Zaista to želiš, zar ne… Mora da te je baš pogodilo…

Razmislite da li se određeni obrasci ponašanja ponavljaju i pokušajte da nađete rešenje za te situacije unapred.

Ukoliko dete svaki put doživi omanji emocionalni slom kada treba da krenete kući iz parka, pokušajte da promenite rutinu. Pružite mu više vremena da se navikne na činjenicu da morate kući (najavite mu to ranije). Organizujte put do kuće kao trku. Ispričajte mu koja je “procedura” (ovo je naša magična reč kada treba da ispoštujemo određeni redosled radnji, npr. skidanje, izuvanje, vraćanje stvari na mesto, pranje ruku) po povratku kući, i šta ćete nakon toga lepo raditi. Ili još bolje, pitajte dete da vam samo ispriča “proceduru”, jer ste je vi “zaboravili”. Mogućnosti je bezbroj.Ne batinamaNaljutite se.

Imate pravo da budete ljuti, da budete povređeni, nervozni. Ne morate uvek to da krijete od deteta, ali morate razdvojiti razloge nervoze od deteta i na njemu ne iskaljivati frustracije koje potiču sa drugih strana. Otvoreno kažem da sam umorna/nervozna/nestrpljiva i da očekujem od njega malo više strpljenja/pažnje/koncentracije. To takođe motiviše decu, tada se osećaju odgovornim i važnim zapravo žele da pomognu. Ovo se, naravno, ne sme događati često i biti uobičajena stvar, već predstavlja samo jednu od mogućnosti. Recite mu da ste nervozni ili ljuti, deca to osećaju i razumeju. Uzmite tajm-aut, izađite iz sobe, udahnite duboko, izbrojte do par miliona. Nekada reakcije mogu da nam budu preterane usled preosetljivosti i nervoze jer smo umorni, opterećeni drugim problemima… Odmorite se, udaljite se, izduvajte se. Eto, već je bolje.

Recite otvoreno da vam se određeno ponašanje ne dopada.

Sve što deca žele je naša podrška i odobravanje. Pokažite da vam je stalo. Rečenica koju ja koristim umesto – nisi dobar je – Ti si moj dobar dečak, a trenutno se ne ponašaš tako, dobra deca se tako ne ponašaju i zaista bih volela da to prestaneš da radiš sada.Pokažite detetu da se problemi mogu rešavati na drugačiji način. Na hiljadu drugačijih načina. Budite blagi, ali stabilni i čvrsti. Budite odlučni i dosledni, ali nežni i brižni. Budite strpljivi. Budite kreativni. Budite najbolji vi svom detetu i stostruko će vam se vratiti kada to najmanje očekujete.Do čitanja,D mama

 

 

 

 

 

 

10 komentara na “Varjača ima alternativu (šta sve možete uraditi umesto “malo po guzi”)

  1. Jako koristan tekst. Pinovala sam ga! Moj zvrk ima 15 meseci pa neka veca objsanjavanja sa njim jos ne pale, ali krecem da nas vezbam 🙂 Iskreno, ne mogu da se oduprem citanju i pinovanju ovakvih tekstova sa meni dragih grupa i blogova, ali ponekad se osecam preplavljenom svim tim Uradite to, budite takvi i sl. Sa toliko informacija se ponekad bombardujem, da onda imam osecaj da se na trenutak udaljim od osecaja koji me vodi ka onome sto moje dete zaista zeli, a to je vrlo cesto nesto sasvim drugacije od onoga sto citam za drugu decu. Uff, treba naci meru u svemu!

    • Tačno znam kako ti je. Zato sam se potrudila da ovaj tekst bude više spisak predloga koji mogu zameniti kaznu, a manje kritikovanje kazne kao vaspitne metode. Malo više podrške, manje osude. 🙂
      Meni je značilo da neke od ovih saveta čujem i pročitam, i zaista su mi dolazili kao ideje u pravi čas, pa sam se nadala da će možda nekome ovakav tekst pomoći.
      Ti možeš smisliti još deset ili sto deset novih ideja koje pale samo kod tvog mališe.
      Ali mislim da nervozne, prenagljene i ljute reakcije nisu nikome donele dobro i da ni kod jednog deteta nisu odgovarajuće. Samo treba biti dovoljno strpljiv i kreativan, a to je nekad taaaako teško. 🙂

      • Jako, jako tesko. I nemoguce je zahtevati od sebe da nikad ne viknes na dete, jer je to prakticno nemoguce. Ali, rad, radi samo rad na sebi je neophodan, narocito kad si roditelj. Ovih dana uvezbavam Sidji sa stolice! umesto Pasces! Nemoj se penjati!. Pridjem mu, pogledam ga u oci, smirenim tonom kazem Ajde sidji sa stolice!, i neverovatno je kako odmah poslusa. Naporno je uvek sve prekinuti i doci da to odradim (jer se penje na svaki minut), ali trudim se da budem sto doslednija mogu 🙂 LM, te savete sam procitala na “nasima” blogovima i grupama, i jako sam zahvalna.

  2. Sve si u pravu.Sve!Tacno mi dodje da odstampam ovaj tekst i da ga zalepim na frizider pa da ga pogledam svaki put kad mi pukne film.Sa troje malih to nije retkost,ali ja ne posezem za varjacom,prutom itd,nego vicem,pa mi posle bude krivo jer je moglo i drugacije…

    • Baš mi je drago da se javila i trostruka mama, da ne bude da samo mi sa jedinčićima ovde pišemo u prazno. Stvarno mislim da se može, iako čak i sa jednim detetom nekad izgubim strpljenje.
      Ti si super-mama, ako je povišen ton jedino zbog čega te grize savest. 🙂

      • Hvala ti 🙂 Ma sa dvoje je vec ludnica tako da trece tu ne pravi neku bitnu razliku,jer ce svakako da se udruze da organizovano prave sra.. 😀 E tu mi puknu zivci,ali dobro.Ne,sa varjacom je jos gore,meni to lici na dolivanje ulja na vatru i posle pate i dete i roditelj ukoliko ga grize savest (mnogima je to ok i ne razmisljaju previse).

  3. Iskreno verujem i uverila sam se mnogo puta da konflikte i nerazumevanja brže i bezbolnije rešimo kada smirim svoja osećanja i strpljivo sačekam da se i osećanja mojih mišica smire, Nisam uspešna uvek prvo sebe da iskontrolišem, pa se trudim da se prevaspitavam na duže staze. 🙂

  4. Uskraćivanje zadovoljstva kao kazna…Dakle, ne fizičko kažnjavanje kao kazna ali uskraćivanje nagrade (na primer, gledanje crtaća, krickanje određenog slatkiša tog dana…) na određeni period se isto pokazuje kao dobra vaspitna mera kod dece koja mogu da razumeju da odredjena akcija ima i reakciju 🙂 Ja sad muku mučim sa šestomesečnim čudom koje se ljuti i plače za svaku ali bukvalno svaku sitnicu 🙁 I ne znam kako da se borim sa tim besom na tako malom uzrastu 🙁

    • Smiljo, znam da zvuči kao fraza, ali – to je samo faza. Verujem čvrsto da dete do godinu dana ne može imati ni naznake namernog besa. To što tebi tako deluje samo je pokazivanje nezadovoljstva i frustracije, ona drugačije ne ume.
      Za kaznu generalno nisam i iskreno, još je ne primenjujem, što ne znači da neću. Ali mislim da je JAKO važno da i kada kazna postoji – bude povezana sa prekršajem. Dakle, uskraćivanje slatkiša zato što dete dira struju/razbija stvari po kući – nema mnogo smisla i ne služi ničemu osim da pokaže našu silu i moć. Ali ako kažete da neće biti vremena za crtaće ako se budete dva sata ubeđivali da se obuče u pidžamu – a zatim to i sprovedete u delo – e to je onda odgovarajuća reakcija na određenu akciju. Ali posledica je logična i povezana i to je za kaznu jako važno, ako ona već postoji.

      • Naravno da ne zna da prepozna/prebrodi sama/imenuje tu emociju ali razvojno je potpuno sposobna da iskaže tu emociju (pogledaj Kolbergovu teoriju emocionalnog razvoja – što je samo prva, nije nešto najmodernija, niti je najtačnija-ali i ostale se drže istog rasporeda javljanja emocija). Roditelji su tu da nauče bebu da prepozna tu emociju i kako da se nosi sa njom (nekada se to definiše i kao emocionalni filter). I da, u teoriji je sve to logično, razumljivo, skroz ide u prilog kod analiziranja podataka dobijenih u istraživanjima o afektivnoj vezanosti ali u praksi je užasno naporno i stresno 🙁 Ako ne promenim temu doktorata do kraja porodiljskog, ništa nisam uradila 🙂
        Što se kazne/prekršaja/uskraćivanja nagrade tiče tu se potpuno razumemo! Slažem se sa svim što si rekla. I nisam ti odmah napisala, a to je prvo trebalo da kažem, mnogo sam se obradovala što si napisala tekst na ovu temu 🙂 Bravo za stop nasilju! Evo i ovde delim jedan divan tekst mojih kolega na ovu temu http://pescanik.net/biti-ili-ne-biti-decu-pitanje-je-sad/

Ostavite komentar