Tri dana su sve što mi je bilo potrebno. Tri dana da se odmorim, da se odmorimo. Da usporimo. Da ne idemo na posao i u vrtić.
Tri. Dana.
Da shvatim koliko mu nedostajem. Koliko sam mu potrebna i važna.
Da se podsetim koliko je lepo ustati kad poželiš, bez alarma, pritiska, stresa. Da nigde ne trčim, ne žurim. Da natenane smišljamo šta nam se jede pa spremamo zajedno doručak. Da sednem i zajedno s njim gledam omiljeni crtani. Da mu mirišem kosicu. Da me pomazi po obrazu i kaže – “ti si dobra, mama”. Da me ujutru budi s obe ručice na licu, tiho govoreći – “mama, budi se, da se igljamo”. Da me ljubi svuda, da pukne. Da ga ljubim svuda, da pukne. Da sedimo na podu i stvaramo gradove, događaje, priče, svetove. Da stvaramo veze, ljubav. Da se igramo žmurke. Da jedemo jabuke dok nas ne zaboli stomak. Da mu pričam po trista puta kako sam ga rodila – dok se on topi od ponosa i šepuri kao petlić na deo gde kažem da sam BAŠ takvog dečaka želela i koliko sam se oduševila kad sam ga prvi put ugledala. Da mu pokazujem koliki mi je bio stomak dok je on u njemu živeo. Da gleda svoje fotografije kad je bio beba. Da se šuškamo u krevetu dok ga molim po hiljadu puta da konačno zaspi i pričam priču po pet puta. Da mi zaspi s glavom na ruci, da ne mogu da se izvučem, pa zaspim s njim. I ništa ne propustim.
Da mi kaže – “molim te”, “izvini”, “hvala”, da me ljubi i grli kad me nešto zaboli, da me pažljivo budi, da me mazi i čuva, pa shvatim koliko sve ono što sam ikada pružila vredi – i vraća se s neizmernom kamatom.
Da prepoznam svoju samokritičnost i tatinu strpljivost u njemu.
Da se radujemo prvom snegu. Da se plaši snega i plače da hoće kući, pa ga ja nosim do kuće jer ne sme da zgazi u sneg. Pa se svemu tome smejemo kad dođemo kući. Da se golicamo svi zajedno na krevetu na kraju dana.
Da čitamo knjige, po sto puta. Da prepričavamo dijaloge. Da razmišljamo, pitamo, primećujemo. Da se hvalimo i pohvaljujemo. Da se smejemo smešnim rečima i izmišljamo neke svoje. Da prelistamo Radosnicu.
Da se radujemo novim bebama koje se rađaju.
Da se grlimo u prolazu. Da se nazivamo smešnim imenima.
Tri dana je bilo potrebno da shvatim koliko mi nedostaje. Koliko mi je potreban i važan.
Da ne izgubim kompas. Da ne zaboravim šta je stvarno važno. Da me nauči. Da me podseti.
Da usporim, da ne žurim, da ne prihvatim. Da nekad uzmem ta tri dana “odmora kad mu vreme nije” i posvetim se samo njemu.
Da ga bolje upoznam, oslušnem, osetim. I začudim se koliko smo toga “negde usput” naučili jedni druge.
Vreme je neumorno i neumoljivo.
Vreme je da se trgnem.
Ukrašću još koji dan za nas.
Divno 🙂
Hvala ti! 🙂
Divno je ovo procitati i podsetiti se na te male velike stvari. Da stanemo, makar na 3 dana.
Ne primećujem koliko upadnemo u kolotečinu i naviknemo se na jurnjavu dok ne zastanem. Onda baš budem tužna, čini mi se da toliko toga propuštamo. A zapravo nam je lepo uvek, samo treba češće uzimati tajm-aut.
Ooo, kako ja ovo pozdravljam! 🙂 Divan tekst! Divna, predivna osećanja!
Kad to napišeš baš ti, e onda se zacrvenim. 🙂
Prelepo, Čarapice! Pozdravljam!
E da, znate da smo mi odlučili da mama čuva decu i da ne ide na posao? Čak i kada sam radila od kuće, svi smo bili nesrećniji. Sada, svi naši dani su Tri dana. Ja, doduše, maštam o tri dana pomoći i spa velnesa 😀
Hvala, Zmajko!
Znam, znam, ispratila sam celu vašu avanturu zvanu “pokušaj vrtića”. 🙂
I tvoja tri dana će doći. 🙂
Ufff, tri dana minimum. Dani se nizaju kao perle, a vreme neumoljivo grabi.
Kako raste tvoj mali zvrk, a juče se rodio. Sećam se kako sam setno gledala vaše fotke, dok ste uživali u zajedničkom vremenu, a ja krećem da radim. Vidiš, sve se preživi, ali valja se s vremena na vreme podsetiti koliko je lepo biti samo “njihov”.
Divno..predivno!
Hvala, hvala, Tičice!
Mazulje dve! U ovoj ljubavnoj priči, ne zna se ko više uživa… Samo napred <3
Raspodelili smo uživanje na ravne časti. 🙂
Hvala ti na lepim rečima.
Vidim komentar na svom blogu, kliknem na tvoje ime i izleti mi ova divota od teksta! Jeste, takav dan bez zurbe, rasporeda i jurnjave je dragocen. I treba da ih imamo sto vise. Prosle godine sam ih imala dosta. Probudimo se i pomislim kako ne moramo u vrtic i provedemo dan nikad lepse. U poslednje vreme natovarila sam sebi toliko obaveza i sad me je tvoj tekst podsetio na to koliko mi fale takvi dani. Bolje cu se organizovati i sto pre ukrasti koji za nas. Hvala ti na podsecanju!
Ti dani preporođuju, povezuju i zauvek ostaju.
Hvala tebi na lepim rečima.
Naježila sam se! Divan tekst i jos divnije emocije 🙂
Hvala, Smiljo. 🙂
Mi smo u januaru imali deset dana za nas, svo troje, zbog kolektivnog odmora u firmi. Poslednjeg dana sam od jutra smišljala izgovore da sutradan ne odem na posao, toliko mi je lepo bilo. Lepo je kad ovako malo porastu, samostalni su za neke stvari, pa stigneš u toku dana i da sve središ, i da se umoriš i da se odmoriš i da se mazuljkaš i igraš koliko ti duša hoće.