Već neko vreme se igramo pecanja. Zavežem kanap na varjaču, pa stavljamo mamce na udicu, zabacujemo štap, čekamo da riba “povuče”, pa se radujemo, radujemo… Stoga sam bukvalno poskočila od radosti kada sam na jednom sjajnom blogu pronašla ovu ideju.
Naša verzija izgleda ovako.
Tako je D zove. Kratko i jasno – MA!
Postoji još jedno “ma” – kako zove mamu – i izgovara ga normalnim glasom.
A ona je MA – piskavim glasićem punim oduševljenja.
MA! MA! MA! Uzvikuje i trči joj puzećim korakom u susret.
Sećate se, pisala sam o njoj na samom početku ove naše blogoavanture.
A znate je sigurno i kao vrednog pomagača u našim igrarijama. Ona je Ema. Ona je naša – MA!
Kako leti vreme! Čini mi se da smo juče kroz igru uvežbavali okretanje s leđa na stomak, a već danas ga jurim po kući dok on punim gasom puzi napred. Uhvatim sebe da svakog meseca uzvikujem: “Ovo je najlepši period!”. A zapravo je svaki period najlepši s decom. Od sada pa zauvek.
U želji da mu omogućim da što više upozna svet oko sebe, počela sam da istražujem igre koje bih s njim mogla da igram, aktivnosti kojima bih mogla da ispunim naše vreme. Evo šta smo radili poslednjih dana, u slici i reči. Biće još ovakvih tekstova, tek se zagrevamo.
Primetila sam (a i pisala o tome) da D jako voli ogledala. Mi imamo jedno veliko u hodniku i naše druženje i igranje s njim se svodilo uglavnom na gledanje iz mog naručja. A onda sam ovih dana rešila da ogledalo dovedem – nama. Evo kako je to izgledalo.
Našu smo porodicu proširili malo pre tog velikog dvanaestog septembra. Negde u novembru prethodne godine u naš dom uselila se naša draga maca. Emilija, Ema – zvanično. Ili Cici, kako se zapravo odaziva. Umiljata, nežna i dobrodušna kakva jeste, brzo nam se uvukla u srca i okupirala krevet, ormare, sve. Voljena je, mažena i pažena, i to nam na isti način uzvraća.
A onda je usledila trudnoća i bezbroj pitanja. Svima je u korenu bilo jedno – kako ćete sad s mačkom? “Lako”, odgovorila bih, trudeći se da se ne nerviram kada bi nam neko dobronamerno predložio da se “rešimo” mačke. Kao da je to neki predmet koji prosto prestaneš da upotrebljavaš. Moj stomak je rastao, a s njim i brige svih dušebrižnika. A Ema i ja, debele i trome, najlepše smo spavale jedna pored druge, lenjo i dugo. I preživesmo trudnoću. I sve bi u savršenom redu.
Onda se rodio bebac i nade zabrinutih prijatelja da će mačka završiti negde što dalje od tog nežnog bića polako su padale u vodu. Pošto smo trudnoću bezbrižno podneli, bez smrtonosnih bakterija, progutanih dlaka, i ostalih strašnih stvari koje samo pored mačke mogu da nas zadese, počele su druge brige. Šta ako beba proguta dlaku? Šta ako je mačka napadne u snu i, ne daj bože, pojede? Šta ako joj prenese neku strašnu bakteriju, mačke su toga pune?
