Juče smo se duže zadržali u vrtiću jer D nije želeo da ide kući. Zaigrao se u hodniku vrtića, pa sam sela blizu njega i ćaskali smo o proteklom danu. Nije mi se žurilo. Nije mu se žurilo. Nakon nekog vremena, pitala sam ga – “Hoćemo li da krenemo kući?”. Dobila sam jasno i glasno – “Ne!”. Mama njegovog drugara bila je zgranuta i to nije krila, održavši nam oboma kratku lekciju (njemu direktno, meni indirektno) o tome kako “Deca ne smeju roditeljima govoriti ne. Dobra deca uvek slušaju mamu i tatu i ne govore im ne!”. Gledam svoje dete, gleda ono mene. I trepćemo. Brižna mama nastavi svojim putem, a ja ostadoh sa velikim upitnikom iznad glave. Da li deca prečesto govore – “ne”? Kakva je naša reakcija po tom pitanju? Da li se ljutimo, da li branimo detetu da nam se suprotstavlja? Da li to što mu branimo nešto menja? Ako ne branimo, da li smo popustljivi?
Deca govore “ne” i “neću”. Često. O, prečesto. Zato što im se može. Zato što sva deca prođu kroz ovu fazu, manje ili više burno. U našoj kući “ne” je dozvoljena reč.
