Da li vaša deca odbijaju da krenu na spavanje? To je sasvim normalno. Spavanje za njih znači odvajanje od roditelja, od igre, od svega što budni mogu i vole da rade. Ipak, suvišno je govoriti koliko je san važan za dečji rast i razvoj. Kao majka dva zakleta nećespava, moram priznati da sam prošla kroz trnje dok nisam naučila onu čuvenu – ponavljanje je majka znanja, odnosno rutina je majka spavanja. Ne volim rutinu, ali volim naše male rituale.
Umorni ste. Sve ste probali. Vaš zamotuljak radosti prosto ne želi da spava.
Evo par koraka kako uspešno možete naučiti bebu da spava.
Koliko malo zapravo znamo o roditeljstvu pre nego što nam se dogodi! Čitamo, razgovaramo, posmatramo druge roditelje, a zapravo ni u najluđim snovima ne slutimo kako to ZAISTA izgleda. Kada se samo setim svojih ideja o tome kakva ću majka biti, sada se samo nasmejem, neretko i postidim. Koliko sam naivna bila, koliko nisam poznavala decu.
Zato sada učim. Učim u hodu i učim od svog deteta. I nemam pojma šta nas sledeće čeka. U tome je valjda čar roditeljstva.
Koliko ste puta prošli pored roditelja čije dete urla i baca se po podu, zakolutali očima i obećali čvrsto sebi da vam se ovo nikad neće desiti? Priznajem, i ja sam to radila. To obećanje i dalje držim čvrsto, jer moja beba ima samo 6 meseci i još uvek ne može ni da ustane samostalno, tako da će bacanje sigurno još malo pričekati.
Dok sam razmišljala o tome kakav roditelj želim da budem, zamišljala sam svoje dete kao divno, anđeoski plavo, mirno. Samo će treptati okicama i klimati glavicom, a nestašluci će se odvijati u za to predviđeno vreme – kada sam odmorna i lepo raspoložena. Šalu na stranu, moje dete i jeste divno i anđeoski plavo, ali čak i pored njega tako dobrog – uspela sam da prekršim neka obećanja data sebi još ranije. Za samo šest meseci? Da – tako brzo, a verujem da će ih biti još. Evo obećanja da “neću nikad” koja sam već stigla da prekršim:
Ozbiljno sam se pripremala za roditeljstvo. Čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku, a u vreme kada nam je putem interneta mnogo toga dostupno – nakupilo se materijala za čitanje. Mnogo majki s kojima sam imala priliku da razgovaram takođe je posezalo za ovom metodom rešavanja nedoumica i strahova. Svi dobro znamo šta kažu bake i deke o tome kako treba odgajati decu – ne navikavaj ga na ruke, plakanje širi pluća, što strože – to bolje, jer se deca vaspitavaju od rođenja. A šta kažu knjige kojih, primetićete, ima na svakom koraku?
Primećujem pomamu za najnovijim naučnim metodama koje će novopečenom i nesnađenom roditelju kao od šale rešiti problem buđenja noću, uspavljivanja na rukama, “bezrazložnog” plakanja, i drugih strašnih stvari na koje vas niko ne upozori dok za to ne bude kasno.
Iako sam se trudila da se informišem (i još uvek čitam skoro sve što mi padne šaka), preporukama i metodama sam pristupala kritički. Vodim se pravilom – ništa ne usvajam ako za to nemam valjane razloge. Iz ne tako bogatog roditeljskog iskustva (jer beba mi ipak ima samo četiri meseca), mogu reći da me moj majčinski instinkt nije do sada prevario. Lepo je čitati, iskoristiti dostupnost informacija i potražiti pomoć u knjigama, ali ja svoj glas ipak dajem tom nezamenljivom roditeljskom osećaju, koji ne greši.
