Sve nas, pre ili kasnije, čeka ovaj razgovor. Iako sam to znala, iskreno, nisam ga baš ovako rano očekivala. Jasno se sećam svoje spoznaje da smrt znači – nikad više – i želela sam da to saznanje kod svoje dece što duže odlažem. Međutim, odjednom sam pred sobom imala četvorogodišnjaka kog ne želim da lažem i ama baš nikakve odgovore koje bih mu dala.
Oni su naizgled sasvim obična porodica. Njih petoro – mama, tata i troje dece. Oni su vrlo neobična porodica. Ne drži ih mesto. Svakog vikenda “uprte” svako svoj rančić na leđa i osvajaju novi kutak prirode, novu lokaciju, novu inspiraciju. Sa nama na svojoj fejsbuk stranici redovno dele fotografije i priče. Motiv s kojim su osnovali svoj mali online kutak pod nazivom Mini eko zona je predivan – želeli su da informišu i inspirišu i ostale mame, tate, klince i klinceze da zabavu, izvor saznanja i inspiraciju potraže u prirodi.
Hej, troje dece i redovna putovanja, izleti i avanture! Ja ih imam (od skoro) dvoje i jedva se nekad sastavimo i spustimo liftom do parka ispred zgrade. Morala sam da je pitam kao mama mamu – kako vam uspeva?
Želeli mi to da priznamo ili ne, deci najčešće kupujemo igračke. Većina dece koju znam je prosto zatrpana igračkama i roditelji se žale kako počinju gube smisao. I ja se slažem, iako ni sama ne znam bolje. Iako se trudimo da ne preterujemo s igračkama, nekako se “same” nakupe, pa ne znamo šta ćemo s njima. Da ne govorim o tome da je, bar kod nas, potvrđeno pravilo: više igračaka – manje mašte i da se Dule najlepše izigra sa najjednostavnijim predmetima koje po potrebi može da menja i daje im različite uloge.
Od prvog dana života deteta, kontakt sa roditeljima stimuliše njegov razvoj, posebno razvoj mozga. Roditeljski gestovi, izrazi lica, ponašanje, predstavljaju jedinstvenu stimulaciju koja ima najvažniju ulogu u uspostavljanju komunikacije, sigurnosti, stabilnog rasta i razvoja. Roditelji, kao glavni izvor hrane, sigurnosti, stimulacije i učenja imaju jedinstvenu ulogu i priliku da detetu omoguće najbolji moguću početak života. Uloga je velika, samim tim i odgovornost. Šta drugo možemo, osim da se pitamo:
Da li im pružamo dovoljno? Da li ih volimo dovoljno? Da li smo dovoljno prisutni? Da li oni znaju da ih volimo?
“Samo ignorišieš i proći će”. Ova rečenica se prenosi s kolena na koleno, s roditelja na roditelja, kao mantra, kao magični recept, kao tajna mudrost i predstavlja univerzalno rešenje za sve faze, neprijatne izlive besa i teške momente u ponašanju naših dragih mališana. I roditelji je sa radošću usvajaju, primenjuju i dalje prenose. Jer, šta drugo da rade? Da popuste, pa da deca vide da takvo ponašanje “prolazi”? Niko ne želi da ohrabruje takve reakcije. Ipak, zaboravljamo često da postoji još mnogo mogućnosti osim ove dve. I trajnije su i kvalitetnije, provereno. O kojim opcijama je reč videćete nešto kasnije, želim prvo da sagledamo zašto ignorisanje deteta nikada nije dobro rešenje.
