Proces čitanja za decu je oduvek predstavljao mnogo više od pukog sricanja slova. Dečji prvi susreti s knjigama predstavljaju užitak za sva čula – slušanje glasa onoga ko čita, pipkanje, maženje, grickanje korica knjige, njuškanje, razgledanje ilustracija… I nijedna knjiga kasnije u životu neće im ponuditi toliko mogućnosti niti ih toliko stimulisati kao prva slikovnica.
Lepe i privlačne knjige su lakše i lepše za čitanje i upravo iz tog razloga su roditeljima i deci slikovnice prvi izbor. Jednostavnost priče kao i primamljivost ilustracija čini ih savršenom prvom dečjom literaturom. Deca mnogo lakše prate radnju kada mogu da je vide, u isto vreme povezujući tekst, ilustracije i iskustvo iz ličnog sveta i života. Međutim, u poslednje vreme slikovnice su sve više nepravedno potcenjene kao “lakša literatura”, pa se roditeljima žuri sa prelaskom na duže priče, čak i romane. Čim dete nauči da čita, smatra se da je “preraslo” slikovnice. Međutim, da li je baš tako?
