Imala sam potrebu da o našem prohodavanju pišem jer je bilo (i još uvek je) malo nekonvencionalno, nekima i neobično. Znam mnogo roditelja koji biraju ovaj put, a za one koji se dvoume, možda ovo posluži kao ohrabrenje.
Još ne mogu reći da je moj D prohodao. Najpreciznije bi bilo reći da on i dalje prohodava. Njegova deviza je – opreza nikad dosta, pa se retko upušta u avanturu samostalnog koračanja ukoliko nije sto posto siguran da je oslonac blizu – “za svaki slučaj”.
Da ga samo vidite kako oprezno i vešto sedne kada oseti da će pasti!
Mnogi se s nama ne bi (i nisu) složili kada je o njegovom prohodavanju reč. Znam da se uglavnom smatra da iz nekog razloga dete treba “što pre” da prohoda. Mi smo se trudili da ispratimo njegov razvoj i tempo, te da on prohoda prirodno, kada bude dovoljno vešt i siguran da je spreman.
