Trudnoća je posebno stanje. Stanje radosti, iščekivanja, ali i velikih promena. Fizičkih i psihičkih. Ne znam za vas, ali ja se prosto istopim kad vidim stomačić. Ima nešto posebno u toj lepoj maloj (ili velikoj) loptici koja nosi novi život. Trudnice prosto šire sreću oko sebe! Svi žele da ih pipnu, štipnu, pohvale, posavetuju…
Ali postoje rečenice koje se generacijama unazad izgovaraju, a trudnicama nikako ne prijaju. Ako među ovim izjavama prepoznate neku svoju, sledeći put se ugrizite za jezik.
U trudnoći sam uživala i bezbrižno rasla zajedno s bebom. Malo više sam rasla ja nego beba. Želela sam da budem od onih trudnica koje ne broje klograme pa sam se malo zabrojala. Bila sam ogromna, osećala se fantastično. Koža mi je blistala, kosa sijala, volela sam ulogu za koju se spremam i to se videlo. Imalo me je mnogo za gledanje.
Porođaj kod kuće je za našu zemlju i naše uslove relativno nova kategorija (ako ne računamo naše bake/prabake koje su se porađale kod kuće, u štali, na njivi). O toj mogućnosti u trudnoći, iskreno, nisam ni razmišljala. Vrlo brzo nakon mog porođaja, taman kad sam sredila utiske i sa distance mogla da se osvrnem na svoje iskustvo (da li će ijedna žena ikada moći u potpunosti da se distancira od tog događaja?), pojavio se na internetu snimak Rađanje porodice Tamare Zidar. Malo je reći da sam bila oduševljena. I iznenađena brojem negativnih reakcija na sam čin porođaja kod kuće. Šta je to što ovu temu čini tako intrigantnom? Koje su mane, a koje prednosti porođaja kod kuće?
