– Mama, jesi li i ti nekad bila mala?
– Jesam, jesam – odgovaram ponosno i spremno, ne sluteći da će me sledeće pitanje zalepiti za zid.
– A zašto si želela da porasteš?
I eto ga. Pitanje koje nisam očekivala, ne ovako rano, ne nikad. Zar ne žele sva deca da porastu što pre, zar im ne predstavljamo to odrastanje kao nešto što treba da zasluže, zarade dovoljnim brojem pojedenih čorbi, povrća na pari, voćnih užina, popodnevnih spavanja, lepih manira i nekih drugih, izmišljenih zahteva? Izdižu se na prstiće, strpljivo odlaze na spavanje u svojim pidžamicama na aviončiće i medvediće, i ujutru trče sanjivi da provere koliko su preko noći porasli. Zar ne žure, onako maleni i predivno iskreni i čisti, da što pre postanu “veliki kao mama i tata”, ubeđeni da život tek tada počinje? Da tek tada postaješ važan, ozbiljan, veliki… Kao mama i tata.
