Rečenice koje moramo prestati da govorimo deci

Deca odrastaju gledajući (u) nas. Ono što uradimo i ličnim primerom pokažemo neuporedivo je važnije od bilo kojih reči koje im uputimo. Ipak, iz naših reči i postupaka upućenih deci ona grade najvažniju sliku na svetu – sliku o sebi. Zato nije svejedno šta im i kako govorimo. Veština komunikacije i svest o uticaju pojedinih reči i izraza podjednako su važni u sfim sferama života, ali poseban značaj imaju u odnosu prema (našoj) deci. Dodatan trud koji uložimo da promenimo način na koji razgovaramo sa decom može imati dalekosežne rezultate. Odgaja(će)mo samouverene, samosvesne, snažne ljude, pune poštovanja, razumevanja i nežnosti. Spisak koji je pred nama neka služi kao podsetnik kako da komunikaciju sa detetom podignemo na jedan tolerantniji, ravnopravniji nivo.  

kako vaspitati deteOpširnije »

Pitali smo Sanju – kako vaspitavati decu bez nagrada i kazni

Sanju Ristu Popić sam upoznala prvo kao roditelja – članicu i osnivačicu grupe HRABRI RODITELJI koji žele svoje dete da vaspitavaju BEZ BATINA I KAZNI. Moji instinkti i osećanja usmeravali su me ka roditeljstvu za koje sam kasnije saznala da se može okarakterisati kao prirodno roditeljstvo. Uz Sanjinu pomoć prevazišla sam mnoge teškoće, njeni saveti i ideje bacili su novo svetlo na pristup rešavanju problema, usmerili me ka onome što želim da budem i što sa svojim detetom želim da zajedničkim snagama postignem. Sanja mi je pokazala da nisam sama u svojoj avanturi i na tome sam joj neizmerno zahvalna.

pozitivno roditeljstvo
izvor

Opširnije »

Kada dete kaže – neću

Juče smo se duže zadržali u vrtiću jer D nije želeo da ide kući. Zaigrao se u hodniku vrtića, pa sam sela blizu njega i ćaskali smo o proteklom danu. Nije mi se žurilo. Nije mu se žurilo. Nakon nekog vremena, pitala sam ga – “Hoćemo li da krenemo kući?”. Dobila sam jasno i glasno – “Ne!”. Mama njegovog drugara bila je zgranuta i to nije krila, održavši nam oboma kratku lekciju (njemu direktno, meni indirektno) o tome kako “Deca ne smeju roditeljima govoriti ne. Dobra deca uvek slušaju mamu i tatu i ne govore im ne!”. Gledam svoje dete, gleda ono mene. I trepćemo. Brižna mama nastavi svojim putem, a ja ostadoh sa velikim upitnikom iznad glave. Da li deca prečesto govore – “ne”? Kakva je naša reakcija po tom pitanju? Da li se ljutimo, da li branimo detetu da nam se suprotstavlja? Da li to što mu branimo nešto menja? Ako ne branimo, da li smo popustljivi?

Deca govore “ne” i “neću”. Često. O, prečesto. Zato što im se može. Zato što sva deca prođu kroz ovu fazu, manje ili više burno.  U našoj kući “ne” je dozvoljena reč.

dete kaze necu
Izvor: Pixabay

Opširnije »

Varjača ima alternativu (šta sve možete uraditi umesto “malo po guzi”)

Kažu da postoje dva tipa roditeljstva – popustiljivi i prestrogi. Ne znam koji su kriterijumi za te podele, ali mislim da fizička kazna (i kazna uopšte) nije jedan od njih. Niti ste prestrogi ako za kaznom posegnete, niti ste popustljivi ako birate drugi metod vaspitanja. Roditeljstvo je teško, pritisak je veliki i poslednje što ikome treba je pridika zašto nije dobro što ste dete šljepnuli po guzi. To što se osećate loše nakon toga jasan je signal da to nije ok i dovoljan je razlog da sledeći put zastanete i duboko udahnete pre bilo kakve reakcije. Evo nekoliko predloga šta u međuvremenu možete uraditi. Nadam se da će vam pomoći.

Spustite se na detetov nivo i gledajte ga u oči.

Komunicirajte. Razgovarajte o tome zašto je nešto zabranjeno/ružno/opasno. Objasnite detetu zašto od njega očekujete određeno ponašanje. Možda mislite da se podrazumeva, ali detetu će značiti da čuje da mu (još jednom) smireno kažete – Noževi nisu za igru. Kada još malo porasteš, naučiću te kako da lepo i pravilno koristiš nož. Sada je to opasno i ne treba s tim da se igraš.Ne batinamaOpširnije »

Prohodavanje

Imala sam potrebu da o našem prohodavanju pišem jer je bilo (i još uvek je) malo nekonvencionalno, nekima i neobično. Znam mnogo roditelja koji biraju ovaj put, a za one koji se dvoume, možda ovo posluži kao ohrabrenje.

Još ne mogu reći da je moj D prohodao. Najpreciznije bi bilo reći da on i dalje prohodava. Njegova deviza je – opreza nikad dosta, pa se retko upušta u avanturu samostalnog koračanja ukoliko nije sto posto siguran da je oslonac blizu – “za svaki slučaj”.

Da ga samo vidite kako oprezno i vešto sedne kada oseti da će pasti!

Mnogi se s nama ne bi (i nisu) složili kada je o njegovom prohodavanju reč. Znam da se uglavnom smatra da iz nekog razloga dete treba “što pre” da prohoda. Mi smo se trudili da ispratimo njegov razvoj i tempo, te da on prohoda prirodno, kada bude dovoljno vešt i siguran da je spreman.

ProhodavanjeOpširnije »

Prva godina roditeljstva iz maminog ugla

Za dva dana – cela godinica!

Kada se okrenem – brzo je prošlo. Opet, imam utisak kao da sam pre sto godina muku mučila sa dojenjem i poluotpalim pupkom.

Tako da – i brzo i sporo prolazi.

Znam samo da će mi nedostajati. I da se nikad neće vratiti. Prva godinica. Zlatna godinica.

Inspirisana tekstom jedne mame koji nađoh na netu, ali i veoma burnom nedeljom koja je za nama (prvi ujed ose, prva temperatura), razmislila sam o svom iskustvu.

Da ne bih počela da patetišem jer jako emotivno ovo doživljavam,   brzo ću preći na sumiranje ove naše prve – velike godinice.

Kada me budu pitali na poslu da li sam se odmorila, evo šta ću im nabrojati. Evo šta sam sve doživela – i preživela – u tačkama i tačkicama.

roditeljstvoOpširnije »