Naš veliki porodični krevet postavljen je tik do prozora.
Taj veliki i svetao prozor gleda na našu ulicu, prometnu i bučnu.
Taj veliki prozor predstavlja pravo čudo za našeg malog dečaka.
Apsolutno oduševljen autobusima (naročito žutim), kamionima, traktorima, automobilima, svakog jutra čim otvori okice, on se propne na prstiće, prisloni svoj nosić na staklo i nestrpljivo čeka.
Već sam pisala o tome koliko je kod D krupna motorika usporena. On jednostavno ne želi da se kreće više nego što mora. Radije bi sedeo u mestu i mirisao cveće (sećate se Ferdindanda, zar ne?). Mi to poštujemo, i on ima potpunu slobodu da se zanima čime god želi, njegova interesovanja su nama smernice u kom pravcu će se igra i rad sa njim kretati.
Ipak, mislim da je, kao i stimulacija već postojećih interesovanja, za njihov razvoj važno i upoznavanje sa novim iskustvima i saznanjima. Stoga se s vremena na vreme trudim da mu priredim nešto novo, drugačije, nešto što se na prvi pogled kosi sa njegovom prirodom, a zapravo je obogaćuje.
Ideja je neoriginalna i stara. Pa ko se kao mali nije igrao pravljenja zamkova od jastuka, ćebadi i stolica?
Ipak, ponuđena u ovom uzrastu, ova igra može biti (i nama jeste bila) dragocen podsticaj za razvoj motorike, saznanja o postojanosti predmeta (igra skrivanja na malo višem nivou) i probuđivanje radoznalosti i istraživačkog duha.
Imala sam potrebu da o našem prohodavanju pišem jer je bilo (i još uvek je) malo nekonvencionalno, nekima i neobično. Znam mnogo roditelja koji biraju ovaj put, a za one koji se dvoume, možda ovo posluži kao ohrabrenje.
Još ne mogu reći da je moj D prohodao. Najpreciznije bi bilo reći da on i dalje prohodava. Njegova deviza je – opreza nikad dosta, pa se retko upušta u avanturu samostalnog koračanja ukoliko nije sto posto siguran da je oslonac blizu – “za svaki slučaj”.
Da ga samo vidite kako oprezno i vešto sedne kada oseti da će pasti!
Mnogi se s nama ne bi (i nisu) složili kada je o njegovom prohodavanju reč. Znam da se uglavnom smatra da iz nekog razloga dete treba “što pre” da prohoda. Mi smo se trudili da ispratimo njegov razvoj i tempo, te da on prohoda prirodno, kada bude dovoljno vešt i siguran da je spreman.
Mislim da je važno da roditelj prepozna svoje dete. Da oslušne šta mu je zanimljivo, čemu teži, šta želi.
D ima skoro šesnaest meseci i ne mnogo veliku želju za hodanjem. O, prohodao je on, doduše kasnije u odnosu na vršnjake, ali je krupna motorika (hodanje, pentranje, skakanje, zavlačenje) i razvoj iste trenutno njemu na nekom drugom mestu. Na prvom je, zna se, čitanje. I fina motorika.
D je dete koje jako dugo drži pažnju na određenim stvarima i pojavama, koje ume da se dugo i strpljivo igra i uči.
To sam iskoristila da, po savetu moje drage prijateljice, s njim aktiviram jednu super stvar – Progovorilicu.
Krenuli smo u jaslice. Kažem – “krenuli” – jer je adaptacija bila podjednako velika, stresna i važna i njemu i meni.
Kao što je bilo očekivano, jer su nas svi na to upozorili, ubrzo smo “zaradili” i prvi virus.
Sada smo kod kuće, podsećamo se kako je to imati ceo dan na raspolaganju za igru i druženje.
Pošto se borimo s temperaturom, poseban mi je izazov smišljanje aktivnosti koje će ga zadržati u mestu.
Jer – mališa je u fazi prohodavanja i glavna aktivnost mu je skakutanje po kući.
Javio se problem – kako se igrati sa bebom koja ne sme da luduje i treba da miruje?
Napravila sam mu ovaj “lepljivi stočić” od naše hranilice, pomoću lepljive trake.
U knjižarama možete kupiti traku lepljivu sa obe strane. Ja sam se snašla i sa običnom.
Od kada se D rodio, u svemu vidim potencijalne igračke.
Tome me je naučio on, kada mu je kutija duže držala pažnju od igračke u njoj.
U poslednje vreme sakupljam rolne potrošenih ubrusa i toalet papira, kao i čepove.
Čepove – one veće, od jogurta i mleka. Male je počeo da trpa u usta, a to mi se ne dopada.
Na internetu se može pronaći mnogo ideja kako da se taj materijal iskoristi i kako se sve možete igrati sa bebom pomoću recikliranog materijala.
Evo jednog predloga, “na brzaka”, smišljenog tokom jednog dokonog popodneva.
