Ta zabranjena rečenica – NISI DOBAR!

Nikada je ne govorimo. Nikada.

I trudimo se da okolini ukažemo na to da je izbegavaju kada je naše dete u pitanju.

Zato što ta rečenica nije tačna. On jeste dobar, predobar. Njegov pogrešan postupak nije rezultat loše namere. Već ispitivanja, učenja, istraživanja, pomeranja granica… Pa šta ako je nekad i rezultat inata, ljutnje, besa? Zar nisu to sve emocije koje su ljudske i normalne?

Nisi dobar

Zašto nastojimo da decu učinimo savršeno poslušnom, mirnom, tihom, krotkom? Šta je dobro po njih u tome, osim činjenice da je nama tako lakše da ih odgajamo? Zar nisu upornost, radoznalost, istraživački duh osobine koje se poželjne u životu? Da li ih mi sputavamo i ograničavamo svojim zabranama i prekorima?

Naravno da dete mora znati za granice. I naravno da te granice postavljamo mi. Ali da li se ta naša prava kao roditelja pretvaraju često u igre moći (da li kažete detetu – “dok si pod mojim krovom”, “zato što ja tako kažem”…)? Da li je previše ako sebi damo za pravo da određujemo svoje dete kao dobro/nije dobro?

Ja smatram da jeste. Previše je. I za njih, koji sliku o sebi stvaraju kroz odraz u našim očima, a i za nas, koji na sebe preuzimamo preteško breme da od njih pravimo “valjane ljude” i budemo “idealni roditelji”. Pokušavajući da budem dobar roditelj, usput sam zaboravila da mi je dozvoljeno da budem ljudsko biće. Da je ok biti nervozan, ljut, umoran, nenaspavan. I to od svog deteta ne krijem. Ipak, trudim se da mi nikad ne manjka strpljenja i energije za njega. Jer je važan i jer želim da oseća koliko mi je važan. Bilo je teško raspetljati zamenu teza – kada su moji živci kraći nego inače, a kada se on zaista ponaša lošije nego inače. Trudim se da te dve stvari jasno razdvojim u svojoj glavi. Nekad mi uspe, nekad ne. Dobro je dok sam toga svesna, nadam se.

Nisi dobar

Deca su divna, odlična baš takva kakva jesu. Međusobno različita, i u tome je njihova čar. Zar ne izgovaramo svi prečesto onu frazu da je lepota u različitosti? Zašto se onda toliko uspinjemo da nam mali bude miran kao komšijsko dete, koje uredno sedi za stolom i zna da maše pa-pa već sa šest meseci? Ne postoje zabranjena i “loša” osećanja. Postoje samo bolje i lošije manifestacije tih osećanja. Tome se dete uči i to je dugoročan zadatak. Dakle, nije problem u tome da li je neko dobar ili loš. Već da li i na koji način to pokazuje. A naše je da ih naučimo da emocije, kao i ponašanje, prepoznaju i kanališu na bolji, lakši način. Mislim da im u životu neće škoditi da osećaju tugu ili razočaranje. Ali je velika verovatnoća da im neće biti baš dobra osobina da to pokazuju bacajući se po ulici i plačući sa trideset i kusur godina.

Ne govorite deci da nisu dobra. Jer to nije tačno. Ona su uvek dobra. Mi nismo kada im tako govorimo. Samostalnost, hrabrost, radoznalost, otvorenost – osobine su koje nam otežavaju roditeljstvo, ali su pravi dragulji ukoliko uspemo da ih kod svoje dece sačuvamo.

8 komentara na “Ta zabranjena rečenica – NISI DOBAR!

  1. Divan i pametan post. Dok mi je prvi sin bio mali do njegove treće godine, stalno sam grdila muža ako čujem da mu kaže nisi dobar. Objašnjaval sam mu razliku kad kažemo Ti nisi dobar od To što si uradio nije dobro, lepo. Ne kritikuje se dete i njegova ličnost već postupak ili ponašanje. Sada kad mu je 5 a malom 22 meseca, uhvatim se da govorim užasne stvari i srce mi se stegne i znam da strašno grešim i da ne smem da im takve stvari kažem. Budem preumorna, iscrpljena (nemam nikakvu pomoć, mama, svekrva) i znam da moram da se sakupim zboh njih, jer oni jesu dobri i divni. Vaspitavanje je težak i komplikovan proces ponekad ali svaki trud se isplati.

  2. E ovo je ključ problema “Bilo je teško raspetljati zamenu teza – kada su moji živci kraći nego inače, a kada se on zaista ponaša lošije nego inače.”
    Primjetila sam da je mnogo lakše bilo da moj dječak “bude dobar” dok je bio jedinac. Imala sam svo vrijeme ovog svijeta da mu na fin način objasnim neke stvari ili da ga pustim da leži na ulici (bio je jako mali) kad neće da ide u željenom smijeru… Sačekam ga dok mu ne dosadi, pa nastavimo.
    Sa drugom bebom došli su veliki izazovi na tom polju “vaspitanja”. Nije lako, ali bitno je da postoji volja. Znam reći svom sinu “izvini” kad pretjeram. I mirimo se sa malim prstićem, mir mir, mir, niko nije kriv… Učim ga da se i on tako izvini sestri kad ga napadne zloća.. hehe.. ne kažemo da nije dobar, već da ga je napala zloća, pa je otjeramo 🙂
    Mnogo ti je fin ovaj tekst, opraštamo ti što te nije dugo bilo 🙂

  3. Jaoooj, odlicno si sve srocila. Potpisujem svaku stavku. Uvatila sam sebe da mi je par puta izletelo: Hoces biti dobar? Jel si bio dobar? I odmah mi je zasmetalo. Naravno da ce biti dobar, naravno da je bio dobar. Kao sto ne volim kod odraslih ljudi da upotrebljavam prideve dobar/los, zasto bih to kod njega koristila. A o poredjenju sa drugim roditeljima i razmisljanjima “da li su ta deca BOLJA od mog sina?” planiram da napisem citav jedan post. To poredjenje je jedna od najvecih zamki za roditelje. Ubedljivo. I treba ti tona snage i vremena da iz te zamke izadjes.

  4. Ja uvek na takve komentare odgovaram: Ali one su uvek dooobre.. I baš mi para uši posebno kad bepčićima od oko godinu dana tako nešto kažu

  5. Ja sad pokušavam da se setim da li sam to ikada rekla svojoj deci…biće da nisam. Ali stvarno. Sigurno sam 100 puta rekla nešto neprimereno, ali baš tu frazu – ne. Nekako mi to zapadnjački zvuči…tebi?

  6. Velika je razlika između ‘Nisi dobar/a’ i ‘Nisi to dobro uradio/a’. Bilo bi dobro kad bi mi roditelji uspeli da se savladamo u trenucima kada nas deca isprovociraju svojim ponašanjem, jer ne rade to namerno. Dopada mi se tvoj blog, nekako je nežan i pitak 😉

Ostavite komentar