Svet u našem malom stanu

Tu, negde između svakodnevice i neverovatnih avantura leži čitav jedan svet mogućnosti. Tu, baš u tom malom, a nekad tako nepreglednom procepu između mame koja jesam i mame koja želim da budem, skrio se čitav univerzum svega što možemo da postanemo, svega gde možemo da lutamo, svega što u tom haosu možemo da pronađemo i sačuvamo.

Liste, obaveze, zahtevi, svakodnevne borbe. Život. Onakav kakav ne primećujem i koji merim rođendanima, praznicima i većim događajima. Sve to s jedne strane, teče neumitno i ne namerava da me pita odgovara li mi brzina, temperatura i pravac. I, s druge strane, želje, snovi, planovi, jedvačekanja. Ono što odlažem za neko drugo vreme, za neko bolje vreme. Za nešto što tek dolazi, a ne znam kad. Kako to da pomirim?

decja karta sveta

Gledam pažljivije, dišem sporije, opažam dublje i na silu zaustavljam dah. Pravim mentalne fotografije i pišem pisma sama sebi. Ne mogu da čekam velike stvari. Ono što je sada i ovde najveće je od svega što imam i što ću ikada imati. Miris bebe, mršave nožice koje štrče iz preširokih pelena, spokojna dremka na grudima, sve je to sada negde daleko, u radosnici mog srca. Stresem se na pomisao da će sve ovo, od čega sam nekad toliko umorna, jednog dana biti prošlost. Slika i momenat u nizu.

Svaki dan je isti, samo se prelivaju i stapaju jedan u drugi. Jurimo u vrtić, jurimo na posao. Žurimo iz vrtića, da malo prošetamo parkićem, kupimo kokice na istom, poznatom mestu. Pa onda kući, na crtani, malo igranja, poneko “kako si, kakav je bio dan”, ručak, užina, večera, kupanjac, knjiga, spavanjac. I tako iz dana u dan. Svaki dan.

decja karta sveta

Želim da im kažem – ceo svet je vaš.

Želim da ih naučim da mogu sve što hoće. Da je život beskraj pun mogućnosti i šansi, da je svet magičan i nepregledan. Želim da im poručim da su građani sveta. Da je svaki dan nova šansa i prilika za novi početak. Želim da putuju, da gledaju zvezde i sanjaju more. Volela bih da mogu i da postignu više od mene, od nas. Da saznaju i spoznaju svet bez granica. Želim da znaju da sve može da se desi i da ništa ne mora.

Volela bih, stvarno bih najviše na svetu volela da na njihovim mapama stoje ucrtani pređeni kilometri, iskustva, uspomene, zemlje, kulture, tradicije, avanture. Da život mere onim čuvenim, izvikanim momentima koji oduzimaju dah. Da im albumi budu ispunjeni neverovatnim fotografijama na kojima bi im pozavideli i najveći avanturisti. Želim da svoju kartu sveta boje nepreglednim daljinama i ćoškovima u koje ja verovatno nikada neću zaviriti. Da znaju da mogu sve i da to “sve” probaju bez zadrške. Želim im život kakav sami sebi skroje, kakav sanjaju i kakav će voleti.

decja karta sveta

 

Ali više od toga bih volela da pronađu svoj razlog da vole ovako isti svaki dan. Da pronađu nekog ili nešto što će učiniti da zavole i ovaj, naizgled jednostavan i dosadan život. Život kao naš.

Jer on je sve samo ne običan. Volela bih da nađu svoj razlog da uživaju u tome da sa nekim rade svaki dan iste stvari. I da to ne bi menjali ni za šta na svetu, jer znam da ja ne bih. Želim im iz sve snage da, nakon celog sveta na dlanu, imaju kome da se vrate, da svaki dan piju istu kafu iz iste šoljice, da pitaju “kako si, kakav je bio dan”, da slušaju i da ih sluša. Da ručak, užina, večera, kupanjac, knjiga i spavanjac ne budu najdosadnije stvari običnog i prosečnog života već dragoceno vreme koje ne bi menjali ni sa kim i ni za šta. Ni za sto hiljada kilometara, ni za sve zvezde ovog sveta. Jer znam da ja ne bih.

dečja karta sveta

Možda ne mogu da im pružim život pun mogućnosti, avantura i uzbuđenja. Ali mogu da ceo svet dovedem u našu sobu. Da u naš dom spakujem sazvežđa, albume, pisma i želje. Možda svet koji stvaramo i nije tako običan. Ne mogu da čekam velike stvari. Biram da ih već imam i prepoznajem.

 

***

Ovaj tekst je nastao u saradnji sa Dečja karta sveta

 

2 komentara na “Svet u našem malom stanu

Ostavite komentar