Šta nam je donelo preseljenje iz Srbije (ili zašto bih sve opet isto)

Naš je proces preseljenja u Holandiju bio sve samo ne lak. Počev od činjenice da smo sve u vezi sa organizacijom morali obavljati sami i bez podrške, pa preko emotivnih izazova i lomova, da bi nam na kraju korona sve dobro zabiberila i stavila nas u okolnosti potpune izolacije od ljudi koje volimo. Ipak, moram priznati da Holandija kao da nam nije dala mi sad tu nešto mnogo tugujemo. Ovo je za sve nas bio period intenzivnog rasta – a svaki nagli rast pomalo boli. Zato bih volela da zabeležim na koje smo sve načine rasli, šta me je sve bolelo, i zašto, ne samo uprkos nego zahvaljujući svim tim izazovima smatram da je preseljenje bilo najbolja odluka koju smo doneli, i lično i porodično.

 

Proširili smo vidike i iskustva

Jednostavno je – život u novoj sredini vam ne da izbor nego da izađete iz zone komfora i upoznate novi svet, novu kulturu, hranu, tradicije, navike, iščuđavate se drugačijem temperamentu i načinu komunikacije. I dok balansirate i hvatate dah između šokiranosti i premorenosti svim tim novim iskustvima, neprimetno se u vama odvija promena. Jer život u novoj sredini ne može se ni porediti sa putovanjima, ma koliko ona bila duga. Putovanja su provirivanje iz kolevke domovine, dok smo i dalje ušuškani u toplo ćebe sigurnosti. Preseljenje je skok pravo iz kolevke u hladnu vodu neizvesnosti, pa sad ko kako propliva.

Sva ta nova iskustva, ma koliko izazovna bila u početku, samo su nas obogatila. Upoznali smo ljude koje inače nikad ne bismo, naučili smo toliko toga o holandskoj kulturi, ali i tradicijama, temperamentu i navikama naših prijatelja iz raznih zemalja sveta koji su u “istom sosu” kao mi, ostvarili smo nove kontakte, doživeli i iskustva koje sigurno ne bismo iskusili da nismo napravili baš ovaj i baš ovakav korak.

Naučili smo novi jezik

Dobro, dobro, deca su naučila nov jezik! Mi i dalje učimo, mnogo sporije, doduše. Meni je zanimljivo da holandski jezik posmatram kao sliku i priliku holandske kulture i načina života, da povezujem način života i navike sa tim grgoljenjem i čudnim naglascima kojima se svi mi ekspati tako slatko smejemo, time prikrivajući svoju nelagodu što ga, zaboga, još nismo progovorili. Sigurno je da toj nelagodi ne pomažu ni direktna pitanja lokalaca – kako vam ide učenje jezika? Jer se podrazumeva da ga učite i to se ne dovodi u pitanje.

U svakom slučaju, saznanje da moja deca već sad tečno govore dva, a vrlo uskoro i tri jezika, ispunilo me je ponosom i radošću, jer njima je taj proces došao spontano i prirodno. Ja ću se već morati pomučiti.

U početku behu samo zidovi

Ojačali smo samopouzdanje

Kada se preselite u drugu zemlju i prinuđeni ste da se sporazumevate na drugom jeziku (u našem slučaju engleskom), automatski postajete bar 30% gluplji. I to je činjenica. Vaša vrcavost, smisao za humor, suptilan šarm i doskočice zameniće hrčak koji trčkara u točkiću i pokušava da se seti adekvatne reči. Vokabular nam se smanjio i za mene kojoj je rečitost “jača strana” to je bio baš veliki udarac.

I dan-danas, posle nešto više od godinu dana i kada je moj engleski mnogo uznapredovao a holandski poprima obrise jednostavnih rečenica, moj osećaj je isti. Ta osoba koja govori na engleskom jednostavno nisam potpuno ja. Posebno sam brljiva i teško nalazim reči kada sam emotivna, a to nije tako retko, ali stići ćemo i dotle.

Kada se preselite “preko”, to vam je kao trka s preprekama, samo što su prepreke nekako sve odjednom tu pred vama i preskačete ih simultano. Dok presecaš veze sa svojom zemljom, u isto vreme se trudiš i da ih održiš. Boriš se sa nedostajanjima svih tvojih voljenih i u isto vreme skupljaš snagu i hrabrost da ulažeš vreme i energiju u nova poznanstva i prijateljstva. Otvaraš se svetu i ljudima. Od novog stana stvarali smo dom, ni iz čega nalazili poslove. Nova škola, novi prijatelji, novi vrtić, nove navike. Nove namirnice, novi recepti i hrana.

I čak i sa vidnim i jasnim nedostatkom da se izrazimo i budemo oni pravi mi, uspeli smo da povežemo i okružimo se ljudima koji nas razumeju baš onako kako treba. Čak sam i sa osećajem da sam “30% gluplja” uspela da se izborim shvatim da je za povezanost nekada jezik najmanje važan.

Svi ti mali i veliki izazovi, prepreke, zadaci malo po malo se gomilaju i čine jednu lepu skupinu razloga da budemo ponosni na sebe. Osećaj nakon svega navedenog je – ja mogu sve. Jer kada nakon svega i uprkos svemu uspeš da stvoriš novi život i izgradiš dom hiljadama kilometara daleko od svega poznatog, to postaje stub kojem se uvek vraćaš kao materijalnom dokazu svoje snage i istrajnosti.

Prilika za novi početak

Kada živiš ceo život u jednom mestu i jednom okruženju, vrlo lako i ne svojom krivicom možeš zapasti u iskušenje da poveruješ da je tvoj trenutni put jedini mogući. Znam da ja jesam.

Onda sam se, iznenada, našla u potpuno novom okruženju. Gde je ideja normalnog drugačija a prioriteti su različito presloženi. Iskusila sam situacije i okolnosti u kojima moj način više nije nužno bio ne samo jedini mogući nego čak ni među top tri najbolja. Umesto da grabimo sigurnim putem, morali smo malo usporiti korak i malo više osluškivati signalizaciju, znakove, upoznavati okolnosti i drugačija viđenja. I tada sam shvatila da je sve ono što je bilo podrazumevajuće zapravo bilo samo navika.

Dobili smo priliku da se zapitamo šta je to što zaista i stvarno želimo. Pružena nam je mogućnost da biramo kako ćemo urediti i voditi svoj život jer su mogućnosti mnogo veće a okolnosti raznolikije. Poklonili smo sebi šansu da počnemo iznova, onako baš po svojoj volji.

I neka vas ne lažu da je lako. Jer kada vam nakon par decenija uzmu ono što se podrazumeva, potrebno je vreme i trud da se pronađe ono što je zaista naše i duboko u nama. Ali kada ga jednom nađete – vredeće svakog truda.

Preispitali smo i pretumbali svoj sistem vrednosti

Kada sam išla na upoznavanje u jednu od škola za Duleta, jedna učiteljica je na informaciju da smo iz Srbije prokomentarisala:

“Ah, znam, Srbija! Vi imate vrlo uspešan školski sistem i decu koja postižu odlične rezultate ali nisu srećna. Imali smo par dece ovde koja su došla iz Srbije. Mi ovde prioritet dajemo sreći i verujemo uspeh dolazi kao posledica ličnog zadovoljstva i interesovanja”.

Otišla sam kući unatraške, u narednim danima intenzivno razmišljajući i preispitujući svoj dosadašnji put, odnos prema uspehu, školi, obavezama i poslu. Epilog priče je – tu smo školu izabrali. U tu školu ide naš sin i presrećan je. Nema domaće zadatke, o tome šta i koliko rade saznajem najviše iz njegovih uzbuđenih priča posle škole i apsolutno poverenje imam u sistem i učitelje, uz veliku zahvalnost i sreću što nas je ovde zaobišao pakao višesatnog bdenja nad knjigom kod kuće.

Taj moto i taj imperativ lične sreće lako nam se uvukao pod kožu i postao glavni pri odlukama, organizaciji dana, planiranju, u životu.

Od izazova se raste

Svakom od nas potrebni su različiti izazovi da bi nastavio da raste.

Distanca od svega poznatog i ušuškanog omogućila nam je da jasnije vidimo šta nam je zaista važno, da prepoznamo svoje strasti, lične borbe, slabosti, ali i da osvestimo svoje kvalitete. Kada sa sebe skinete ogrtač ušuškanosti u poznato i podrazumevajuće, bogme vam je jedno vreme zima. Protresli smo svoj svet iz korena, raspršili iluzije o sebi i suočili se, hteli-ne hteli, sa realnošću. Loša vest je da nismo onakvi kao što smo mislili. Dobra vest je isto to.

Izazovite sebe s vremena na vreme, čisto da vas nešto nažulja i da malko porastete i istegnete mišiće mogućnosti. A ako želite baš pravi izazov i tumbanje, preselite se u drugu zemlju.

Ponovo smo deca

Kada vam svakodnevne aktivnosti poput kupovine namirnica na jeziku koji ne poznajete postanu izazov, kada se osetite glupo jer ne znate kako da naručite omiljeno piće u kafiću, kada doživite stid jer ste opet ispali glupi u očima lokalaca jer ne znate ono što svi ovde znaju – shvatite da morate da postanete dete.

A to znači da pojačate radoznalost na maksimum, da nakon bezbroj grešaka pokušavate ponovo i da sujetu zapakujete negde jer vam neće mnogo pomoći. Kada se automatske i nesvesne stvari poput ulaska u tramvaj i izlaska iz tramvaja odjednom pretvore u nešto što treba osvestiti i uvežbavati. Jer treba se setititi da se otkucaš na ulasku i na izlasku, da pritisneš stop dugme pred tvoju stanicu, ali i još jedno dugme posle za otvaranje vrata. Hej, ja sam pisala doktorat, trebalo bi to da zapamtim brže! I zašto uopšte tako brzo kucaju artikle na kasi pa se posle stidim jer jedina ja ne stignem lepo da se spakujem, dok se u našem Maksiju s kasirkom Mirom lepo i isćaskam usput. Sve ono što nam se podrazumevalo i bilo je lako – sada je izazov.

Ali znate šta? Prevazišli smo ih. Naučila sam da se našalim na svoj račun i upotrebim kulturološke razlike kao glavni argument kada se nađem u neprijatnoj situaciji. Uspela sam da ponovo budem dete i s optimizmom gledam na sve novo što moram savladati i naučiti. Naučila sam da hodam u novim cipelama, da ponovo živim i funkcionišem, samo na drugačiji način. Malo trapavo ali uporno. Baš kao dete koje uči da hoda.

Otkrili smo i još više zavoleli svoju kulturu

Baš kao što je nama holandska kultura zanimljiva i uzbudljiva, tako je i Holanđanima i drugim ekspatima priča o srpskim običajima i navikama i više nego egzotična. Dobivši priliku da se udaljimo od svega poznatog i podrazumevajućeg, shvatili smo koliko je toga u našem nasleđu i navikama zanimljivo, neobično, retko i jedinstveno.

Tek su u očima potpunih stranaca naša hrana, kultura, navike i običaji od dobro znanih i dosadnih zasijale u punom sjaju svoje neobičnosti, šarma, posebnosti. Neki kažu da je to nostalgija, ja ne mislim tako. Mislim da je stavljanjem u novi kontekst i dobivši neke druge mere, kriterijume i upoređivanja neizbežno dati novi sjaj nečemu što em dobro znamo em volimo. Ali priznajem da bar malko više volimo kada nam nedostaje. 🙂

Paket domaće hrane s puno ljubavi spremljen i poslat iz Srbije dobija još lepši smisao kada ga podelimo s prijateljima iz Amerike, koji uzbuđeni ne prestaju da zapitkuju o detaljima i nespretno pokušavaju da izgovore “čvarci”, uredno zapisujući podsetnik u telefon da ne zaborave ime tog fantastičnog delikatesa. A ja čak i nisam volela čvarke!

Otkrili smo šta je za nas dom

Najviše mi je žao što zbog okolnosti sa pandemijom nismo bili u mogućnosti da odemo u Srbiju više nego samo jednom u nešto više od godinu dana. Na taj način su odsečenost, presek i osećaj promene bili samo intenzivniji i teži.

Očekivali smo da će nam dragi ljudi dolaziti, da ćemo češće putovati tamo-vamo i time sam se tešila kada bi mi bilo teško i kada sam strahovala od svih tih nedostajanja. A vidi nas sad! Potpuno sami morali smo da izguramo ceo proces na nogama, trudeći se ne samo da stvorimo novi život daleko od svih, već i ulažući posebne napore da uz sve to održimo i privid kakve-takve normalnosti.

U svakom slučaju i u svakom pogledu – bilo je jako teško, i sada je na trenutke. Ali time što smo odjednom bačeni u talase da plivamo sami, bez naših bližnjih i bez pauza u vidu odlazaka u Srbiju da se “povratimo”, morali smo sve da prođemo jače, hrabrije, morali smo da se okrenemo nikom i ničemu drugom nego samima sebi. Nas četvoro odjednom smo i bez najave postali sve što imamo. Jedina sigurnost, uteha, bliskost, jedini oslonac i jedini izvor frustracije i nervoze. Trpeli smo jedni druge, bodrili, čekali, bili podrška i oslonac, nervirali se međusobno, plakali zajedno. Ništa, ali baš ništa drugo nije moglo da uperi reflektor direktnije u nas kao porodicu do ovo iskustvo samovanja. Otkrila sam lepotu u svim sitnim porama i nesavršenostima koje je taj reflektor osvetlio. Otkrila sam šta je za mene dom i nema domovine, preseljenja i oluje koja to iskustvo može da mi oduzme.

Usamljenost kao učitelj

Kada se završi period ružičastih naočara turiste, onda te pukne usamljenost. To mu dođe kao standardna procedura koju manje-više svi prođemo. Kod nas se to poklopilo i sa prvom zimom u Holandiji, a zima u Holandiji je vreme kada i Holanđani beže iz domovine.
I nije toliko teško upoznati nove ljude, naročito u gradu kao što je Amsterdam. Ali upoznavanje i povezanost su dve potpuno različite stvari. Poznanik i prijatelj su dva različita pojma i vrlo brzo sam počela da sumnjam da ću ovde prijatelje ikad imati. Pogrešila sam. Pronašli smo divne ljude koje već sada možemo nazvati prijateljima. Ovde to brže ide, jer kad delite iskustvo preseljenja i svega što ono sa sobom nosi, mnogo lakše se razumete, podržavate i jedni drugima ste tu, da se nađete, što odnose produbljuje, čini divnim i za mene jako posebnim. Mogla bih ceo tekst o ljudskoj dobroti ovde pronađenoj, ali nije to sad tema.

Ali uprkos svemu i uprkos svima, osećaj usamljenosti je verni pratilac svakog ekspata, čini mi se, jako dugo. Što jeste teško i nekada zaista nepodnošljivo, ali višak slobodnog vremena za samorefleksiju, razmišljanje, hobije, preispitivanje i učenje može da vas odvede na mesta na kojima nikad niste bili. Ja sam sebi to, da mi bude lakše, predstavila kao besplatnu turneju po unutrašnjem. Imalo je tu štošta da se istraži, uslika, zapiše, upozna, odbaci i nauči.

Naš prvi Uskrs u Holandiji

Lista prioriteta se – smanjila

Tog rasterećenja kad smo pod izgovorom manjka prostora za selidbu razdelili i ispoklanjali višak stvari i sveli svoj život na neophodno! Od ostalih prioriteta (nikako ovim redom) izdvojili smo porodicu i prijatelje, hobije i strasti, slobodno vreme i posao (ruku pod ruku, nikako suprotstavljene).

Rasterećeni od briga koje više ne moramo da brinemo, nervoza koje više ne moramo da nosimo u sebi, raspredanja i razglabanja sa sobom i drugima o stvarima koje nas muče, pojednostavili smo život i počeli da vežbamo lakoću postojanja. Malo je tužno gledati sebe kako je nespretno učim sa trideset i nešto, ali u isto vreme osećam kao da sa sebe otresam sve ono što nikad nije ni bilo moje. Nešto što su mi dali i čemu su me naučili ne pitajući me da li želim.

Odnosi i prijateljstva pod lupom

Hteli mi to ili ne – život teče dalje. Što znači da se život nastavio i u Srbiji bez nas. Polasci u školu, rođendani, okupljanja, godišnjice, raskidi, bolesti – bilo je i biće mnogo situacija kojih smo želeli da budemo deo, ali su se one ipak dogodile bez nas.

S druge strane, naši prijatelji i porodica, ma koliko se trudili, nikada neće moći da u potpunosti razumeju kako se osećamo i kroz šta prolazimo.

Zbog svega toga je potrebno uložiti poseban napor da veze održimo i da u životima dragih ljudi ostanemo. To može delovati surovo, ali vrlo brzo se tu uvidi u kojim slučajeva će energija i entuzijazam splasnuti, a koje odnose možemo s lakoćom negovati i obogaćivati.

U isto vreme, ovde stvaramo nove veze, poznanstva i prijateljstva i malo je čudno što se sada meni najbitniji i dragi ljudi međusobno ne poznaju. Ponekad se osetim kao da vodim podvojen život. Ali me to brzo prođe pod naletom zahvalnosti jer sam bogata što imam sve “duplo”.

Ponekad se zapitam – kako sam, kao sve ovo u jedan tekst, uspela da naguram sva ta iskustva u samo godinu dana. Osim viška vremena, imala sam još jednog keca u rukavu – uvek i bez trunke pauze imala sam na umu svoje “zašto”. A ono me je samo vodilo do “kako”. Onog momenta kada sam shvatila to zašto, ništa više nije bilo presudno ni strašno. Postali smo slobodni. Slobodni da odemo dalje ako želimo, slobodni i da se vratimo kad god to poželimo. Jer istina je da nijedna odluka ne mora biti zauvek i ako sam nešto naučila od ležernih i kul Holanđana, to je da je sasvim u redu predomisliti se. To nam je pružilo slobodu da čitavom iskustvu priđemo sa radoznalošću umesto sa teskobom i ako iz ovoga želite izvući neku poruku, neka to bude ta.

Mi od sada imamo dve kuće i čini mi se da će uvek tako biti. Nikada nećemo biti kompletni i mirni na samo jednom mestu jer ćemo s pola srca uvek biti tamo daleko. Ali to je cena koju svesno plaćamo za privilegiju da poznajemo i volimo dve zemlje, dve kulture, i ljude na dva kraja sveta.

8 komentara na “Šta nam je donelo preseljenje iz Srbije (ili zašto bih sve opet isto)

  1. Preplakah cijeli tekst, Čarapice!
    Od uzbuđenja i emocije, ljepote i širine. Život je svuda, ljepota je svuda, sigurnost poznatog je iluziona. Treba sebe potražiti kao građanina svijeta i osloboditi se stega identiteta. Sve što si napisala slovima, sve se osjetilo u tvom tekstu🌏

  2. Предивно , ти увек лепо називаш ствари правим именом све поставиш на своје место користан текст нарочито за нас родитеље да радозналије прихватимо све што нам живот приреди у будућности

  3. Ako ti je lakše prodavačice u mom maksiju isto brzo kucaju i nikada ne stignem da se spakujem. Zato u poslednje vreme koristim samouslužnu kasu. Stresa bez. 🤓
    Divan tekst. Vidimo se uskoro. 🤍
    P.S.
    Jako mi je Drago što Dule (a uskoro i ostatak ekipe) neće ići u škole u koje smo mi išli.
    Iskreno, meni je naš školski sistem baš tužan i sumoran.

  4. Uvek volim da procitam reci koje teku lako kao reka kod Carapica….☺️
    Suprugu i meni se cini da svaki segment zivota pocinje da funkcionise “na misice”… sada vidim da ipak postoje neka mesta na ovoj zemaljskoj kugli gde postoji ta lakoca zivljenja i gde se ljudi okrecu sustini a ne povrsnosti…samo se treba preseliti☺️ Hvala za tekst😊

  5. Slucajnim putem po instagramu dodjoh do ovog teksta. Jer se Veronikaovde seli u Holandiju. Evo me ovdje vec vise od 10 godina. To sto si opisala je kod mene jos vise nijansi svih boja. Nisam nasla prijatelje, nije mi poslo za rukom. (mislim da to ide teze jer je moj muz holandjanin, pa nije upucen na “nase” ljude) Ali i dan danas mislim da mi je dolazak ovdje najbolja odluka ikad! Iako ova podvojenost nekad zna biti i razdor…
    Sretno vam nadalje! Sto se tice kase, i tu se covjek vremenom opusti… 🙂 A, najveci moguci motiv ikad je ovo sto je uciteljica u skoli rekla. Sreca! Sreca i sloboda! ❤️

  6. Mnoge moje misli i emocije su upravo u ovom tekstu opisane na savrsen nacin… 4 godine u NL, 4 godine… ah svega i svacega… a najteze mi je da objasnim ljudima u Srbiji koliko se jos uvek strech-ujem u svakom pozitivnom smislu i koliko me to ispunjava uprkos konstantnoj nostalgiji 🙂

    • Divan tekst. Ono sto sam ja iz njega izvukla je da su izazovi i promene nekad dobre, pa i i onda kada nam kazu da nismo normalni kakve prilike ostavljamoni sebe i krecemo u nove pobede.
      Mene uskoro ceka slicna odluka, kojoj se i radujem i strepim, jer do sada nikada nisam odlucivala izmedju dve stvari koje mi donose radost, sta cu i gde cu. Samo se nadam da ce me koje god iskustvo izaberem obogatiti, a vise bih volela ovo kojeg se vise bojim, jer ce rast svakako biti veliki. Bas ste me inspirisali i hvala! Pozdrav za moje omiljene carapice ❤️

  7. Šta nam je donelo preseljenje iz Srbije.
    Tekst koji kao da sam sama napisala osim sto moje “ZAŠTO” (sam/smo otišli) nije bilo tako nedvosmisleno kao kod autorke teksta.
    Kod mene nota materijalizma nikada nije bila izražena, pa su mi razlozi tipa “bolje je za decu i za budućnost “se činili nedovoljno “jaki” da bi tas na vagi pretegnuo u korist novog života.
    Naravno da “bolje je za decu” ima mnogo širi kontekst od materijalnog ali tadasnja tezina “ostavljenog” i svih buducih propuštenih dogadjaja pretezala je tas u nekim trenucima do neizdrživosti.
    Nedostatak jasno utemeljenog, pravog i nepokolebljivog ZATO je najveća prepreka u asimilaciji jednog iseljenika.
    12 godina iza nas obelezilo je traženje tog autentičnog odgovora na pitanje ZASTO, istinski važno samo čoveku koji odgovor traži.
    Traženje odgovora na pitanje ZAŠTO uporedo je bila potraga za ličnim identitetom, svrhom, misijom i smislom postojanja.
    Potraga koja nema teritorijalna ogranicenja i lokalitete.
    I ZATO zapravo oslobadja.

    Bosonoga 🐾

Ostavite komentar