Slobodne devojčice

Ovo neće biti još jedan od onih tekstova u kojima pokušavam da vas ubedim u to da devojčice mogu sve i da su apsolutno fantastične. Ovo nije jedan od onih tekstova u kojima navodim primere iz parkića gde mama brani kćerki da se igra u pesku da ne isprlja novu haljinicu, ili joj u šali dobacuje da ne ume da šutne loptu jer je devojčica. Niti ću vam nabrajati sve te slučajeve kada čujemo poruke usmerene ka devojčicama da treba da se na određeni način ponašaju, oblače, govore, da bi bile smatrane “dovoljno devojčicama”. Ovo neće biti jedan od tih tekstova; ne zbog toga što je stanje sada nešto mnogo bolje, nego samo zato što ja o tome nikada ne prestajem da pričam i pišem, pa ne želim da se ponavljam. 

Pišem vam o onome što već duže vreme primećujem, a ne uspevam da razumem. Pišem ovoga puta o potrebi roditelja da svoju žensku decu oslobode stereotipa i odgajaju “u slobodi” koju definišu kao odustvo svega ženstvenog ili bar onog što se kroz istoriju pokazalo kao “žensko i ženstveno” (a da li jeste, možemo raspravljati do sutra). 

Na sav glas trubimo o tome kako treba prevazići nasleđena očekivanja, stereotipe i predrasude ka devojčicama. Boreći se tako snažno za njihovu slobodu i njihova prava nametnuli smo im vrlo sličnu vrstu neslobode. Onu vrstu koja ih ograničava samo na suprotnost u odnosu na dosadašnja očekivanja. Kako smo došli do toga da se zgražavamo na sve što je roze i sjaji, jer ako je roze i ako sjaji, onda mora da je nametnuto? Jer je prosto nemoguće da devojčica voli roze jer joj je lepo, da joj se dopada i da ona sama to tako želi. Prevrćemo očima na devojčice balerine, jer devojčica balerina – ima li neke koja to ne želi da postane? Umesto da definišemo sve ono što devojčice mogu i treba da budu, pokušavajući da ih oslobodimo očekivanja koja su ih odvajala od dečaka, sada smo ih stegli u kalup koji prosto pokušava da odbaci sve što smatra “ženskim”. Tako je sada obući suknju devojčici, iako to ona želi, neprihvatljivo. Zgražavamo se kada neko devojčici kaže da je lepa jer, zaboga – žensko a lepo, kakav stereotip.

Zašto nije u redu da kažem svojoj kćerki da je lepa? To isto govorim i sinu i u tome niko ne vidi problem. Zašto moram da u njoj gušim sve što smatram rezultatom društvenih očekivanja, samo zbog toga što želim da je iz tih očekivanja iščupam? Zar ne postoji drugi način? Zašto da je u svojim pokušajima da je oslobodim – vežem – samo drugim lancima? Apsurdno, borimo se za slobodu i snagu naših devojčica negirajući i braneći sve što osećamo kao nametnuto, ne uviđajući da je i to jedan vid ograničenja, jedan vid predrasuda.  

Umesto toga biram slobodu za svoju kćerku. Umesto da je određujem prema onome što je spolja, naučiću je da se jedino odrediti može ona sama, prema sebi. I da pri svojim izborima sluša samo sebe. Da li može da nosi roze i ide na balet, a u isto vreme bude svoja, originalna i posebna? Naravno, ako je to ono što ona želi! Da li mora da skriva svoju lepotu i beži od svoje emotivne strane da joj neko ne bi nalepio etiketu “prosečne žene”? Ne vidim ništa loše u prosečnosti jedne ženstvenosti jer žene su predivne i ženstvenost je nešto što je fantastično.

Ne želim da svoju kćerku učim da mora da suzbija i skriva svoju ženstvenost samo zato da bi je neko ozbiljnije shvatio. Ne želim da joj poručujem da mora da bude drugačija da bi bila jača, da je ženstvenost slabost. 

Želim da odgajam samosvesnu, pametnu, sposobnu, vrednu, hrabru i jaku devojčicu koja nikada neće od svojih voljenih čuti da postoji bilo šta što ne može ili ne sme samo zato što je ženskog pola. Želim da u svakom trenutku zna da može biti kakva god hoće i kakva oseća da treba biti. A to podrazumeva (čak) i nošenje sukanja, ulepšavanje, šljokice, lutke i bajke i princeze.

Učiću je da se nikada ne određuje kao “drugačija od drugih devojčica” niti da od njih pokušava po svaku cenu biti drugačija ili bolja, već da je posebna svaka ona devojčica koja osluškuje svoj glas i prati svoj put. I dinosaurusi i tijare. I lepota i pamet. I balet i fudbal. I suknjice i trenerke. I čipka i patike. Sloboda je njena da je upozna i oseti. 

Učiću je da treba da se dopada samo sebi. 

Zbog toga ne bežim od stereotipa, niti joj branim da ih upozna, niti je od drugih štitim da joj “slučajno neko ne kaže da je lepa”. Jeste, lepa je. Da li to znači da je to sve što sme da bude, da li to automatski isključuje sve druge njene eventualne kvalitete? Ne bojim se toga da joj kažu i pokažu da je lepa jer znam koliko joj svakog dana svim svojim porukama, gestovima, pa i ličnim primerom kao majka i kao žena pokazujem da to nije jedino, ni najvažnije ni najvrednije na njoj. Ali ne želim ni da joj oduzimam to. Niti da negiram jedan veliki, predivan i važan njen deo, samo zato što smatram da joj je nametnut. 

I šta ćemo mi sad ako sam ja baš, kao i Tamara, rodila jednu balerinu? Zamislite kolika bi šteta bila da joj, kao što sam čula da neki roditelji rade, branim da nosi suknjice ili uživa u plesu jer ja mislim i verujem da ona može “više”? Zašto je matematika “više” od baleta, ako balet moju ćerku čini srećnom?

Ne postoji predrasuda i etiketa koji jednu devojčicu može da sputa i veže ako odrasta u porodici punoj podrške, ljubavi i slobode. I lepa u svojoj ženstvenosti i svoja u tome što sluša svoje srce. I nežna i snažna, i emotivna i hrabra. Sloboda je njena da je stvara. 

2 komentara na “Slobodne devojčice

  1. Kako mi je prijao ovaj tekst! Bravo, baš si ga divno isplela. A ovaj tvoj maleni, plavi čuperak o kome trubim neprestano po instagramima, istopio me skroz <3

  2. Smatram da ne postoji neka norma po kojoj bi trebalo vaspitavati decu. Prosto posmatras svoje dete, podrzavas ono sto ono jeste u svojoj biti. Ako ima neke afinitete, neko ponasanje njemju svostveno i to ne ugrozava nikog, podrzi. To je to.

Ostavite komentar