Roditeljstvo (ni)je nauka

Ozbiljno sam se pripremala za roditeljstvo. Čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku, a u vreme kada nam je putem interneta mnogo toga dostupno – nakupilo se materijala za čitanje. Mnogo majki s kojima sam imala priliku da razgovaram takođe je posezalo za ovom metodom rešavanja nedoumica i strahova. Svi dobro znamo šta kažu bake i deke o tome kako treba odgajati decu – ne navikavaj ga na ruke, plakanje širi pluća, što strože – to bolje, jer se deca vaspitavaju od rođenja. A šta kažu knjige kojih, primetićete, ima na svakom koraku?

Primećujem pomamu za najnovijim naučnim metodama koje će novopečenom i nesnađenom roditelju kao od šale rešiti problem buđenja noću, uspavljivanja na rukama, “bezrazložnog” plakanja, i drugih strašnih stvari na koje vas niko  ne upozori dok za to ne bude kasno.

Iako sam se trudila da se informišem (i još uvek čitam skoro sve što mi padne šaka), preporukama i metodama sam pristupala kritički. Vodim se pravilom – ništa ne usvajam ako za to nemam valjane razloge. Iz ne tako bogatog roditeljskog iskustva (jer beba mi ipak ima samo četiri meseca), mogu reći da me moj majčinski instinkt nije do sada prevario. Lepo je čitati, iskoristiti dostupnost informacija i potražiti pomoć u knjigama, ali ja svoj glas ipak dajem tom nezamenljivom roditeljskom osećaju, koji ne greši.

beba

Često nailazim na bombastične naslove članaka i knjiga poput: “Naučite svoje dete da spava”, “Biti roditelj je lako – evo kako”, i slično. Razlog mog nedostatka poverenja je prilično jednostavan. Ne volim ukalupljavanje i univerzalna rešenja, naročito ne u slučaju nečeg tako kompleksnog kao što je maleno ljudsko biće.

Ne postoje dva ista deteta, to svi znamo. Zašto onda tolika potreba da se pronalaze univerzalna rešenja? Ne postoje dva ista deteta niti ćemo u istoj situaciji dobiti od dece dve iste reakcije. Često zaboravljamo da su i roditelji različiti. Kako kao zajednica koja predstavlja model ponašanja i vaspitanja deteta, tako i kao pojedinci. Ne slažu se mama i tata uvek oko toga kako rešavati određeni problem, priznaćete. Pre nego što posegnete za najnovijom delotvornom metodom koja je “upalila” kod deteta vaših prijatelja, zapitajte se – kakav sam ja roditelj i kakav roditelj želim biti. Vaša nervoza, nesigurnost i strah su sigurno važni elementi, naročito u prvim danima, kada se uspostavlja veza između vaše bebe i vas.

Nepisano pravilo glasi – ono što je bolje za bebu – teže je za roditelje. Pronaći balans između truda koji ulažete da biste bebi pružili najbolje uslove, stimulaciju, negu i brigu i, s druge strane – pokušaja da tom prilikom ne padnete na nos od umora – prava je umetnost. Stoga je strpljenje i beskrajna ljubav jedini recept koji u ovom slučaju “pali”. Nikakve metode niti magični recepti ne dolaze u obzir.

I na kraju – ljudsko ponašanje je komplikovano. Nemojte to nikada zaboraviti. Od samog starta se ophodim prema D kao prema čoveku koji razume, shvata i oseća. I on mi to na najlepši mogući način uzvaća. Zbog svega navedenog, umesto isprobavanja raznih metoda, predlažem samo jednu, najuniverzalniju, ali  i najidividualniju na svetu – pratite svoje dete. Osluškujte ga, upoznajte i čujte šta vam poručuje. Upoznajući ga, prateći kako se njegovo ponašanje i navike menjaju u određenim okolnostima (i jedino tako) otkrićete šta dobro utiče na njega, a šta treba izbegavati. I eto “magičnog” recepta za srećno dete! A ne zaboravimo, to nam je na kraju ipak svima cilj.

Ostavite komentar