Rečenice koje moramo prestati da govorimo deci

Deca odrastaju gledajući (u) nas. Ono što uradimo i ličnim primerom pokažemo neuporedivo je važnije od bilo kojih reči koje im uputimo. Ipak, iz naših reči i postupaka upućenih deci ona grade najvažniju sliku na svetu – sliku o sebi. Zato nije svejedno šta im i kako govorimo. Veština komunikacije i svest o uticaju pojedinih reči i izraza podjednako su važni u sfim sferama života, ali poseban značaj imaju u odnosu prema (našoj) deci. Dodatan trud koji uložimo da promenimo način na koji razgovaramo sa decom može imati dalekosežne rezultate. Odgaja(će)mo samouverene, samosvesne, snažne ljude, pune poštovanja, razumevanja i nežnosti. Spisak koji je pred nama neka služi kao podsetnik kako da komunikaciju sa detetom podignemo na jedan tolerantniji, ravnopravniji nivo.  

kako vaspitati dete

  1. Ružan/ružna si kad plačeš/Prestani da plačeš/Vidiš da niko ne plače – Razlog za izbacivanje ovih rečenica iz repertoara roditeljskih izjava je jednostavan. Nisu delovale ni na jedno dete nikada. Detetu koje plače i bori se sa emocijama i frustracijom nije stalo da li vi mislite da je lepo kad plače. I ne zanima ga da li još neko plače.
    Pomeranje fokusa sa uzroka dečjeg nezadovoljstva na fizičku manifestaciju tog nezadovoljstva, a posebno na estetski momenat – pogrešno je, neuviđajno i grubo. Ostalo nam, valjda, od starijih generacija, kada se skretanje pažnje smatralo vrhunskom metodom za lečenje svih vrsta frustracija (i dečjih i roditeljskih).
    Još jedan razlog da ovu rečenicu izbacite iz upotrebe je – šaljete poruku detetu da postoje lepa i ružna osećanja, što nikako nije tačno. Osećanja mogu biti prijatna i neprijatna, a na nama je da naučimo decu da ih razlikuju, prihvate, osveste i manifestuju tako da ona u njima ne izazivaju frustracije. Ovde ne računam one situacije kada prosto pokušavate da smirite dete i jedine reči koje vam u tom trenutku imaju smisla su baš ove. Ipak, u kontekstu gde sledi “da ti ja ne bih dao/dala razlog da plačeš” i sličnim ne samo da šaljemo poruku detetu – nije mi stalo do tvojih osećanja već ga učimo i da je plakanje pogrešno. A nije, i svi znamo da nije. U situacijama kada imamo osećaj da ćemo prepući, plakanje ima lekovit efekat.
    E sada još samo da se setimo da kod malog deteta skoro svaka jača emocija izaziva ovaj efekat jer je za njega sve novo i nepoznato i sledeći put se ugrizemo za jezik pre nego što stavimo zabranu na plakanje. Zašto ono toliko frustrira roditelje? Možda baš zbog toga što svet, pa i svoje dete, posmatramo iz svog ugla. Mi ne vidimo razlog za plakanje. Dete vidi. Umesto da ga pozivamo da se uporedi sa drugima i postidi zbog svojih emocija, probajmo da razumemo.
    Šta reći umesto togaBaš si tužan/ljuta/razočaran/a, zar ne? Kaži mi zašto. Verbalizovanjem detetovih emocija, njihovim priznanjem i poštovanjem stičemo detetovu pažnju i pokazujemo mu da je važno kako se oseća. To je prvi i najvažniji put ka rešavanju svih problema – razumevanje druge strane; a u komunikaciji sa decom je potrebnije nego igde drugde da se to razumevanje glasno i jasno pokaže. Iznenadićete se kada vidite koliko jedno – čujem te, razumem te – menja stvari. To ne znači da treba da plačete s detetom, niti da odstupite od namera i zabrana zbog kojih dete plače. Poželjno je blago, bez afektiranja, priznati da vidimo, čujemo i razumemo svoje dete.
    dete stalno plače
  2. Nisi dobar – O tome zašto nije dobro detetu reći da nije dobro sam već pisala. Ali ova rečenica se toliko često koristi da se mora naći na spisku. Deca se identifikuju sa onim što im govorimo. Poručujući im da “nisu dobra” ne samo što izgovaramo veliku neistinu već ih obeshrabrujemo u pokušajima da budu bolja, da se potrude. S druge strane, šta uopšte znači (ne) biti dobar? Da li je to isto što i (ne) biti poslušan? Naravno da nije. Kada im kažemo: “Ako budeš bio dobar, dobićeš čokoladu”, da li im objasnimo šta “biti dobar” znači? Do kada se mora biti dobar da bi se dobila nagrada? I da li je ta nagrada ok motivacija, ili je nama samo lakše da tako kontrolišemo decu? Evo i ja sam se zbunila, kako li nas tek dete (ne) razume.
    Šta reći umesto togaTi si dobar dečak/dobra devojčica, ali to što radiš mi se ne dopada/nije lepo ponašanje/me povređuje. Potrebno je jasno razdvojiti detetovo ponašanje od njegovog karaktera. Ponašanje se može naučiti, popraviti, a samo dete koje je ohrabreno, poštovano i podržano da to učini, ima želju da zaista na tome poradi. 
  3. Čekaj da ti mama/tata stigne kući – U mnogim porodicama postoji stroži, “glavni” roditelj, i to nije ništa novo. Čudno je da se ova pretnja i dalje primenjuje, naročito sada kada znamo i vidimo na primerima da autoritet izgrađen na temeljima zastrašivanja i nije autoritet, već odmeravanje snaga i iluzija kontrole. Izgovarajući ovu rečenicu, roditelji sami sebi oduzimaju pravo i sposobnost da svoje dete disciplinuju, sami sebi vezuju ruke i urušavaju uticaj. Zastrašivanje deteta drugim roditeljem je bonus. Zar nije podjednaka ljubav, poštovanje i dogovor cilj svake zdrave i srećne porodice? Razmislite da li je cilj koji želite da postignete da vas se dete plaši.
    Šta reći umesto toga – Bilo šta, samo ne ovo, u zavisnosti od situacije. Hajde da vidimo kako zajedno ovo da rešimo da svima bude potaman mi deluje kao univerzalna zamena. Dete je najodgovornije i najrazumnije kada ga pozovemo da nam pomogne da rešimo problem koji imamo. Neka porodica bude tim, ne hijerarhijski uređen sistem.
    tata i dete
  4. Nije to ništa – Na našoj strani su godine i iskustvo – mi smo odavno preko glave preturili sve ono što naši mališani tek sada doživljavaju i proživljavaju. Nama ogrebotinica na kolenu ili slomljena igračka ne predstavljaju ništa. Njima su to velike i tužne stvari. Ne umanjujte dečje emocije kao nevažne u odnosu na ono što ih tek čeka. Njima su važne. Ne postoje “dečja posla”, “dečje boljke” kao manje važne i manje vredne u odnosu na nešto što tek dolazi, u odnosu na odraslost. Ne postaju naše želje, potrebe i brige u jednom trenutku važne. One su važne od prvog trenutka. Detinjstvo nije priprema za život, detinjstvo jeste važan deo života i što pre treba da počnemo da ga tako tretiramo.
    Šta reći umesto toga – Konstatujte šta se dogodilo. Pao si/udarila si se/onaj bata te je udario/slomio si igračku. Bez drame. Pustite da dete zatraži pomoć ili utehu, pustite ga da pokuša samo da se smiri. U zavisnosti od toga koliko je dete tužno i uplašeno, ponudite poljubac da prođe, zagrljaj, utehu. Ponekad je i ohrabrenje sasvim dobra ideja – baš si se vešto dočekao/la na kolena.dete na igralistu
  5. Nemaš čega da se bojiš – ovo spada u podgrupu prethodnog – nije to ništa. Samo zato što ne razumemo dečji strah, ne znači da je on manje važan i detetu manje strašan. Pokušajte da osobi koja ima fobiju od buba kažete da je to samo mala bubica. Je li pomoglo? Zamislite da prijatelju ili prijateljici pričate o tome koliko vam je težak period u životu, kako se bojite za budućnost, a on vas prekine jednim odmahivanjem ruke: “Nije to ništa, MENE muče pravi problemi”. E baš tako deluju i naše reči na dete.
    Šta reći umesto togaPričaj mi o tome čega se plašiš i zašto. Vrednujte i poštujte njihove strahove jer oni mogu mnogo da vam kažu o vašem detetu. Ohrabrite ih da ste tu i da ćete ih štititi uvek i zauvek. Svaki trenutak je dobra prilika da ih na to podsetimo.
  6. Rekla sam ti/Eto vidiš šta se dogodi kad ne slušaš – Ovo je jedna od rečenica za koju se svaki put i sama dobro ugizem za jezik da je ne izgovorim. Ugravirana nam je u svest, prosto obožavamo da podsetimo druge da smo bili u pravu. Pogotovo decu. Ponekad zaista potcenjujemo njihovu sposobnost da nauče lekciju iz iskustva. Pa im je i podvučemo, za svaki slučaj. Pokušajte da zamislite svog partnera koji sedi na suvozačevom mestu i zvoca dok vozite i koji, kada čuknete auto, značajno saopšti – Rekao sam ti da mekše pritiskaš taj gas!
    Šta reći umesto togaJesi li dobro? Baš sam se uplašila, jesi li se ti uplašio? Da li te boli? Neka lekcija, ako već mora, dođe kasnije, kada se stvari i utici ohlade i emocije zbog situacije se malo smire. Tada ćete i vi razumnije reagovati, usmeriti dete a ne zvocati, a tada će i dete biti sposobno da vaše reči usvoji. Deca ne moraju uvek da znaju da ste videli grešku i nije naša dužnost da svaku grešku kažnjavamo a uspeh nagrađujemo. Pružimo im poverenje, pružimo im priliku da sami usvoje neke lekcije, možda nas baš prijatno iznenade. Deca treba da znaju da smo uvek tu za njih i da ćemo im biti oslonac, da ne postoji greška zbog koje ćemo im okrenuti leđa. Počnimo da ih na to podsećamo od “malih” stvari.
    strahovi kod deteta
  7. Požuri – Deca nesputano žive, svakog dana, svakog trenutka. I mi možemo usvojiti vredne lekcije, ukoliko samo usporimo i oslušnemo. Deca se dive stvarima, uživaju u sitnicama, njima sat ništa ne znači, planovi ne postoje (njima je sutra isto što i nikad). Koliko su samo srećna i bezbrižna! Umesto da zastanemo i sa njima ponovo naučimo da uživamo, život nam je prepun planova i rokova. Požurujemo ih da se obuku, da jedu, spavaju, čak i da se igraju brže kako bi ranije završili. Koliko je samo teško stići negde na vreme a ne srušiti i ne obeshrabriti tu savršeno nesputanu želju za istraživanjem i uživanje u trenutku! Naravno da je važno da nauče da poštuju tuđe vreme i naravno da ne možemo život provesti cvrkućući i berući cveće, ali nedovoljno cenimo ovu jedinstvenu životnu fazu. Imaće ceo život da žure. Ponekad je usporiti i izgubiti se u mislima i igri svakome potrebno, ne oduzimajmo im to prerano. Da sam preterala s požurivanjem shvatila sam kada je on meni rekao: “Mama, požuri, zakasnićemo!” Iz njegovih malenih usta i maštovite glavice ove reči su zvučale tako tužno, tako neprirodno. Ne treba on da požuri. Ja treba da naučim da usporim. Pa i da ustanem ranije, ako treba. Unela sam u dragocenu svakodnevicu nervozu zbog kašnjenja detetu koje ne zna ni da gleda na sat i koje kaže da je sutra išlo u vrtić. Mogu ja to bolje.
    Šta reći umesto togaDa li ti je potrebna pomoć da se spremiš? Čega se to igraš? Mogu li i ja sa tobom? Uđite u njihov svet, saznajte šta je to što im u trenutku okupira pažnju. Na taj način ćete lakše dopreti do deteta, a možda u međuvremenu i shvatite da žurba nije uvek opravdana. U slučaju da baš kasnite, mnogo pomaže rutina (mi je zovemo “procedura” i to je naša magična reč da se neke stvari obavljaju utvrđenim redom i bez zabušavanja).
    Nemirno dete, neposlusno dete
  8. Ja odoh a ti ostani – Ova rečenica aktivira kod deteta najveći strah – strah od napuštanja. Dete će u početku trčati uplašeno za nama nakon izgovorene rečenice jer će biti prestravljeno mišlju da možemo otići i ostaviti ga. Nakon nekog vremena, prestaće da reaguje jer zna da ne mislimo ozbiljno. Koja je poruka bolja – ona da ste u stanju da napustite svoje dete, ili ona u kojoj vas ne shvata ozbiljno? Možda da pokušamo treći način. Mora da postoji treći način.
    Šta reći umesto togaHajde, trči do mene najbrže što možeš! Motivišite dete da sarađuje. Da želi, a ne da mora da sarađuje. Unutrašnja a ne spoljašnja motivacija. Ne dajte mu moć nad vašim raspoloženjem i strpljenjem. Pretvorite ubeđivanje u igru. Teško je, ali će se isplatiti, na obostrano zadovoljstvo.
  9. To je za dečake/to je za devojčice – Igra treba da je prostor za potpuno neometano istraživanje, slobodu, beskrajnu radoznalost. Igra ne može biti za dečake ili za devojčice. Igra je igra. Ne oduzimajmo od devojčica snove i veštine potrebne da jednog dana postanu poštovanje inženjerke, profesorke, naučnice. Ne učimo dečake da je briga o bebi mamin posao, da ne mogu biti vešti kuvari, kreativni frizeri. Ne opterećujmo ih stereotipima zbog kojih smo i sami naučeni da poslove i život delimo na roze i plave oblasti.
    Šta reći umesto togaNišta. Pustite ih da se igraju. Samo ih pustite, to će biti dovoljno.
    blog o roditeljstvu
  10. Kako si smotan/stidljiva/nevaspitan/bezobrazna – Deca misle da roditelji znaju sve. Zato nam veruju sve što im kažemo. I verovaće nam ako im kažemo da su smotana. Ili bezobrazna. Ako mama i tata tako kažu, onda to mora da je istina. Podsvesno počinju i sami da grade takvu sliku o sebi. Često rečenice koje smo slušali kao deca postaju unutrašnji glas i predstava o sebi koju imamo kasnije, celog života. Kritikama narušavamo detetovo samopouzdanje i utičemo na svest o sopstvenoj vrednosti.
    Šta reći umesto togaPokušaj ponovo. Potrudi se. Šta si želeo/la da uradiš? Prihvatite dete takvo kakvo jeste. Čak i kada je smotano, stidljivo, sporo. To što je nešto istina ne znači da je u redu izgovoriti naglas. Koncentrišite se na ponašanje, ne na osobine. Pronalazite rešenja zajedno sa detetom, motivišite ga. Gradite odnos poverenja i povezanosti. Fokusirajte se na ono što je dobro kod deteta.
  11. Bravo! – Kladim se da ovo niste očekivali. Kako ovo može biti pogrešno? Šta loše može izaći iz jednostavne pohvale upućene detetu? Pohvale koje upućujemo deci za svakodnevno obavljanje malih zadataka – završen obrok, skupljanje igračaka, nacrtana slika, mirno sedenje za stolom – nisu odraz naše stvarne oduševljenosti situacijom i postupkom, već način da pokažemo zadovoljstvo što dete čini ono što se od njega očekuje. Drugim rečima – ne hvalimo postupak, već se osiguravamo da će se on ponoviti. Iskorišćavamo detetovu potrebu da nam se dopadne, u isto vreme ga čineći zavisnim od naših (i kasnije i tuđih) ohrabrenja i aplauza. Na sreću, ovo je uz malo vežbe lako promeniti. Ovo ne znači da dobro staro “bravo” treba da izbacimo iz upotrebe. Možda samo da preispitamo njegovu (zlo)upotrebu.
    Šta reći umesto toga – Konstatujte. Sam/a si završio/la obrok! Vidim da su igračke na svom mestu. Uspeo/la si! Pitajte. Kako si uspeo/la? Šta je na slici? Ili jednostavno – ćutite. Nekada smešak i zadovoljan pogled govore više od reči. Naučite dete da samo postavlja ciljeve svog unutrašnjeg zadovoljstva. Neka ti ciljevi budu veći od svakodnevnih zadataka. Čuvajte “bravo” baš za njih.
    Nije toliko važno da se držite ovog, niti bilo kog spiska. Ovo je samo ideja u kom pravcu se naša komunikacija sa decom može poboljšati. I da, teško je. I da, deluje.
    Potrebno je više kreativnosti, emocija, iskrenosti uneti u ono što govorimo kako bismo zamenili napamet naučene fraze. A to je samo po sebi put ka boljoj povezanosti i jasnijoj komunikaciji. 

9 komentara na “Rečenice koje moramo prestati da govorimo deci

  1. Jos jedan koristan tekst. Bravo, draga. Ja bih samo ono “dobar” potpuno izbacila iz upotrebe i zamenila ga nekim konkretnim pridevom u datoj situaciji. Ne volim da dobar/los koristim ni u odrasloj komunikaciji, jer zaista sta on u stvari kaze?

    A ‘bravo’ mislim da moze biti korisno, ali me preterano kao sto si rekla, vec samo ponekad kada ce zaista biti insentiv za samopouzdanje.

    • Bravo i sama koristim, i prečesto. U poslednje vreme se trudim da smanjim, da budem kreativnija, da moji komentari daju neku konkretniju poruku od praznog odobravanja na koje se navikao. Mislim da to ima više smisla i da nam više koristi.
      Učinilo mi se da je na slici neka devojčica od tvog avatara. Kad malo bolje razmislim, možda i jeste. 🙂

  2. Jako je lako upadati uvek u istu zamku onoga što smo mnogo puta čuli i naučili od drugih roditelja, ne obavezno naših. Nekako nemamo ni vremena, ni strpljenja, ni živaca i najradije bismo da su nam deca ispala iz rerne kao savršene vekne hleba. Meni loše ide praćenje lista i saveta, ali mislim da je ovo super podsetnik i dobar početak. Mislim da je u odnosu između roditelja i deteta jako važno poštovanje, pored ljubavi koja je neporeciva. Poštovati decu kao ljudska bića kojima je, kao i nama „odraslima”, potrebna podrška i pomoć, neophodno je kako bismo pronašli tu neku dobru meru i ravnotežu u vaspitavanju i svakodnevici. Ljubav je neporeciva, ali poštovanje postavlja određene granice koje bi nam dobro došle i može da predstavlja početak zdravog odnosa između roditelja i deteta. Da napomenem, ovo je samo razmišljanje jednog neveštog roditelja. 🙂

    • Baš tako, Mma Sandra. Što manje izgovaramo naučene i napamet usvojene fraze, više ćemo posezati za onim unutrašnjim glasom, a to može samo da unapredi komunikaciju – sa svakim, a posebno sa decom.
      I daleko si ti od neveštog roditelja, da znaš. 🙂

    • Da, zaboravila sam ono čuveno “zato što ja tako kažem”. Deluje mi da se, na svu sreću, sve manje koristi.
      Ovaj članak je sjajan, isprobala sam metodu, ali nije upalila. Na moje – reci ti meni – on je insistirao – prvi sam te pitao! 😀

  3. Ispada da su nasi roditelji,bake i deke bili jako,jakoo losi roditelji a mi smo bili i poslusniji i bolje vaspitani i kulturniji i postovali smo starije i znali sta se sme a sta ne, sto je danas sa danasnjom decom sve redji slucaj! Radim sa decom i svake godine je sve gora situacija i to sve zbog ovakvih zapadnjackih shvatanja vaspitanja! Ne kazem da je bas sve lose ali ovo je preterano!

    • Draga Sanja, žao mi je ako ste tekst shvatili u tom kontekstu. Tekst je trebalo da ponudi nova rešenja, više strpljenja i poboljša komunikaciju između roditelja i dece, nikako da bilo koga kritikuje ili ugrožava.
      A budite uvereni da problemi koje danas uočavate kod mlađih generacija nikako ne potiču od komunikacije koja uvažava potrebe deteta i uči ga poštovanju poštovanjem njegove ličnosti. Ti problemi su mnogo složeniji, i nažalost, druge su prirode, uslovljeni modernim društvom i načinom života koji živimo.

Ostavite komentar