Sanju Ristu Popić sam upoznala prvo kao roditelja – članicu i osnivačicu grupe HRABRI RODITELJI koji žele svoje dete da vaspitavaju BEZ BATINA I KAZNI. Moji instinkti i osećanja usmeravali su me ka roditeljstvu za koje sam kasnije saznala da se može okarakterisati kao prirodno roditeljstvo. Uz Sanjinu pomoć prevazišla sam mnoge teškoće, njeni saveti i ideje bacili su novo svetlo na pristup rešavanju problema, usmerili me ka onome što želim da budem i što sa svojim detetom želim da zajedničkim snagama postignem. Sanja mi je pokazala da nisam sama u svojoj avanturi i na tome sam joj neizmerno zahvalna.

Tek kasnije sam saznala da je Sanja, osim što je mama troje dece, svoju profesionalnu karijeru usmerila ka onome u čemu je najbolja – radu sa decom i sa roditeljima. Vođena stavom da je “Dete otac čoveka” profesionalno se usavršavala i usmeravala u oblasti podrške roditeljima, edukaciji sa ciljem unapređenja vaspitanja i radu sa decom. Na svom sajtu već skoro godinu dana na lak, dostupan i zabavan način svoje znanje prenosi roditeljima. Njen mali priručnik o tome kako prevazići svakodnevne probleme na miroljubiv, blag, kreativan način stoji nam već dugo okačen na frižideru kao porodični podsetnik o tome kakvu atmosferu želimo i kakve vrednosti negujemo.

Dugo sam imala želju i ideju da Sanju ugostim na svom blogu. Želela sam da što većem broju roditelja približim koncept prirodnog roditeljstva, vaspitanja bez nagrada i kazni i mislim da nema osobe koja o tome može tako stručno, jasno, konkretno i zanimljivo da nam govori. Uzbuđena kao malo dete, nespretno sam postavljala pitanja iz perspektive nekoga ko želi što više da sazna o ovom pozitivnom pristupu vaspitanju i učenju. I jesam, saznala sam mnogo toga novog, što od srca delim sa vama. Neka vas inspiriše i pokrene.

Draga Sanja, dobro došli! Možete li ukratko da predstavite, za sve one koji se nisu ranije sretali sa konceptom vaspitanja bez batina i kazni– šta sve to podrazumeva?

Vaspitanje bez batina i kazni je pristup koji se fokusira na negovanje sigurnog, bliskog odnosa poverenja između roditelja i deteta kao temeljnog preduslova zdravog razvoja ličnosti. Podrazumeva osvešćivanje sebe u ulozi roditelja, prepoznavanje, razumevanje, osnaživanje razvojnih kapaciteta deteta, negovanje otvorene, lične komunikacije uz međusobno poštovanje.

“Kako to misliš – nemate kaznu?“ – sa ovim pitanjem sam se često susretala. Koji su sve argumenti iz Vašeg ugla, kao roditelja i kao profesionalca, zbog kojih kaznu ne preporučujete?
Zašto ne kazna i da li je to moguće?

Ako vaspitanje poimamo kao podizanje deteta, disciplinu kao učenje a osećaj sigurnosti i poverenja kao glavnu pokretačku motivaciju ovog procesa, onda je jasno da kazni tu nema mesta. Istinsko učenje i izražavanje je moguće onda kada se osećamo sigurno, voljeno, povezano, prihvaćeno, kada smo emocionalno stabilni, kada imamo oslonac, osetimo da nas neko razume, uvažava, pruža dobar model, podršku u prevazilaženju onoga što nas muči. 

Zašto ne preporučujem kazne? Zato što zauzimaju mesto i troše dragoceno vreme za primenu daleko korisnijih, dugoročno boljih postupaka kako za dete, tako i za roditelja. Kazne blokiraju učenje, duboko narušavaju odnos između roditelja i deteta, stvaraju jaz, čine da se obe strane osećaju loše i remete fokus sa onoga što istinski želimo da dete oseti, doživi i nauči. Temelje se na uverenju da dete mora da pati da bi nešto naučilo, da je dete svojevrstan “objekat” koji treba uobličiti, popraviti, doterati. Neguju odnos zasnovan na strahu umesto na sigurnosti, na nepoverenju umesto na poverenju, na „moćnosti“ umesto na odgovornosti, poslušnosti umesto saradnji, odbacivanju umesto prihvatanju, potiskivanju osećanja umesto njihovom izražavanju, spoljašnjoj, umesto unutrašnjoj kontroli. Ne dovode u vezu ponašanje i unutrašnje stanje deteta što pruža dobru podlogu za manipulaciju, gomilanje ljutnje, poriva za osvetom, pružanje otpora i neiskrenost. Povrh svega, nasuprot opštem uverenju da kazne dete uče lepom ponašanju, njihova primena u praksi ne daje dobre rezultate. One ne pružaju model koji želimo da dete prati, narušavaju stvarni autoritet roditelja, umanjuju stepen saosećanja, kapacitet kontrole impulsa, sposobnost regulacije emocionalnih stanja, prevazilaženja frustracija, stresnih situacija, prihvatanja odgovornosti, popravljanja stvari.

Ukratko, kazne roditeljima pružaju lažan osećaj moćnosti, kontrole i iluzuju uspeha, a deci bolan osećaj lošosti, odbačenosti, neprihvaćenosti, nesamostalnosti i nesposobnosti. To nije rezultat kome težimo.
Da li je moguće? Naravno da jeste.
Gde nema kazne, postoji alternativa.

Na svom sajtu ste pokrenuli sjajnu seriju kratkih pisanih i video saveta kako rešiti konkretne situacije, svakodnevne probleme sa kojima se većina roditelja susreće. Imate li povratne informacije, kakve je reakcije ta Vaša ideja izazvala?

Vrlo pozitivne. U suštini, meni nije namera da delim savete već da idejama, primerima, predlozima pružim podršku roditeljima u svakodnevici sa malom decom. Znam da ona ponekad ume da bude prilično frustrirajuća a ponekad ti je dovoljan samo delić sekunde da se setiš kako da sebi i detetu olakšaš celu situaciju, da potencijalno neprijatan tok skreneš u pozitivnijem smeru. Zato sam se odlučila za kratke video forme koje se brzo mogu pogledati, a lako zapamtiti.

U sjajnoj fejsbuk grupi Hrabri roditelji koji žele svoje dete da vaspitavaju bez batina i kazni nalazi se mnogo, mnogo primera, konkretnih saveta o prevazilaženju teškoća odrastanja, i dečjih i roditeljskih. Ti saveti su utoliko vredniji jer proizilaze iz stvarnih problema članova grupe, koji se međusobno udružuju da prevaziđu poteškoće. U jednom od tih saveta zamenili ste kaznu – posledicom. Možete li malo više reći o tom pojmu, kako roditelj to može primeniti u praksi?

Ako posledicu shvatamo kao priliku za sticanje iskustva, doživljaj koji kod deteta razvija sposobnost prihvatanja prirodnog, logičkog sleda događaja, to pruža dobru osnovu za učenje i razvoj lične odgovornosti. Na primer, posledica za nedolazak na vreme (ukoliko prethodno postoji jasan dogovor i pravilo oko toga) bi mogla biti gubljenje vremena za čitanje to veče, što će se uvek moći popraviti sutradan. Kada je ovakvo iskustvo praćeno neutralnim tonom, blagim i odlučnim pristupom ono često vodi inicijativi ka novim rešenjima, dogovorima, pregovorima, ulaganjem truda da se stvar “popravi” sledeći put, da se iznađe rešenje koje će ubuduće biti prihvatljivo za roditelja i dete. Mada se reč “posledica” uglavnom tumači u negativnoj konotaciji i često u praksi brka sa kaznom, ona može nositi i sasvim drugačiji ton, u zavisnosti od ishoda koji se naglašava. Na primer, ako bismo u istom primeru fokus stavili na dolazak, umesto nedolazak na vreme i rekli nešto poput: “Ako sad požuriš stići ćemo da pročitamo tvoju omiljenu knjigu!”, ishod ovakve posledice može biti i pozitivan. U tom smislu, kada govorimo o posledicama, pored prirodnih i logičkih posledica koje čine osnovu iskustvenog učenja, akcenat stavljamo na prihvatljiva rešenja, prilike, poželjan ishod koji motiviše na saradnju.

Vaspitanje bez batina i kazni ne isključuje samo ove dve stvari. Šta još, po Vašem mišljenju, treba isključiti iz vaspitanja deteta i zašto?

Teško je potpuno isključiti, ali je po mom mišljenju veoma važno pomeriti fokus sa regulacije spoljašnjeg, vidljivog ponašanja na unutrašnje stanje deteta, sve ono što ga čini i gradi kao ličnost, na kvalitet emocionalne veze koji imamo sa njim. Neadekvatna komunikacija sa decom koja se u ime discipline i vaspitanja često primenjuje kod nas, izrazito narušava detetovu sliku o sebi upravo onda kada je najbitnije da se ona izgradi kako treba. Tu, pored ove dve stvari, mislim na prekidanje kontakta, ignorisanje, fizičku i socijalnu izolaciju (“time out”, slanje u ćošak, drugu sobu da se smiri), ograničavanje slobode kretanja (npr. sedenje na stolici za razmišljanje), odbacivanje, emocionalno uslovljavanje, grdnju, zastrašivanje, optuživanje, kritikovanje, posramljivanje, izazivanje osećaja krivice, stida i srama. Ako znamo da se dete ponaša bolje onda kada se oseća bolje, onda je mnogo važnije usmeriti pažnju na pružanje pomoći i podrške u prevazilaženju teškoća, bez bojazni da njegovo ponašanje može ugroziti odnos koji ima sa nama.

Kako postići doslednost kod ovakvog modela vaspitanja?
Da li je red u ovakvom modelu uopšte moguć?

Ako se pod doslednošću misli na istrajnost u poštovanju ličnog integriteta i negovanju ličnih vrednosti, a ne na rigidnost mišljenja i stavova, ona se postiže otvorenom, iskrenom ličnom komunikacijom, prisutnošću, dostupnošću, međusobnim uvažavanjem, ulaganjem truda u dobrobit svih članova porodice. Red je moguć i uspostavlja se zajedničkim doprinosom svih članova porodice. U osnovi se oslanja na jačanje kapaciteta za saradnju, davanje ličnog primera, uspostavljanje jasnih ličnih granica, uključivanje, razumna očekivanja, saosećajno i odlučno usmeravanje deteta.

A nagrade? Ima li nagrada u ovakvom modelu vaspitanja?

Nagrade, kao način podsticanja kratkoročne motivacije nisu ono čemu težimo. Koliko god lepo zvučale spolja, njihova česta primena detetu dugoročno više škodi nego što koristi. Zašto?
Zato što se one u osnovi fokusiraju na zadovoljavanje spoljašnjeg cilja, forme, usrećivanje drugih, a ne na sebe. Smisao onoga što dete radi nije pružanje zadovoljstva i ugađanje drugima već učenje, osnaživanje da stvari radi zbog sebe, zbog toga što je nešto bolje, lepše i lakše za njega, što će se tako bolje osećati, što će biti zadovoljan postignutim, što će se osećati ispunjeno, sposobno, korisno.
Primera radi, ako učimo dete da stvari vrati na mesto nakon što završi igru, svrha toga nije da to radi zato da bi “bio dobar”, “lepo vaspitan”, da bi “mama bila srećna” i da bi osetio kratkoročno zadovoljstvo jer mu je neko rekao “bravo!” već zato da bi u sobi bio red, da bi znao gde šta stoji, da bi samo mogao u njoj lako da se snalazi, da bi brzo mogao da pronađe stvar koja mu je potrebna. Ako je dete savladalo veliku teškoću npr. sedelo mirno na pregledu kod zubara jer mu je prethodno rečeno: “Ako budeš miran, dobićeš čokoladicu”, motiv za ovakvo ponašanje biće samo trenutni osećaj zadovoljstva. Međutim, ukoliko bismo pre odlaska na pregled razumeli njegov strah, ali ukazali poverenje da će ga savladati, a posle naglas primetili napor koji je dete učinilo u tom pravcu, rekli nešto poput: “Primetila sam kako si sedeo mirno, iako ti je to bilo jako teško. Uspeo si! Pokaži mi, koliko si sad ponosan na sebe…” pa pokrenuli razgovor u tom smeru, to bi dalo sasvim drugačiji motiv, ton i povratnu informaciju.
U tom smislu, negovanje unutrašnje umesto spoljašnje motivacije, vrednovanje truda i procesa boji odnos između roditelja i deteta na mnogo dublji način. Ohrabrenja, pružanje povratne informacije daje mnogo više prilika za zbližavanje, upoznavanje, razmenu iskustava u savladavanju neprijatnosti, negovanje unutrašnjeg osećaja zadovoljstva postignutim.

Postoje li neke generalne smernice kojima se treba voditi, kada nismo sigurni u kom pravcu da reagujemo? Na šta treba obratiti pažnju prilikom naših reakcija i traženja kompromisa u kriznim situacijama?

Kad god nismo sigurni, osetimo da “gubimo konce”, to obično znači da nas preplavljuje strah, sopstveni osećaj nesigurnosti zbog gubitka kontrole. Naša sposobnost decentriranja, samokontrole, saosećanja i povezivanja sa sobom i detetom tada dolazi do punog izražaja. Generalnih smernica nema, ali je naša samosvest, registracija sopstvenih strahova, briga i projekcija dobar preduslov da ostanemo na dobrom kursu.
Ono na šta treba obratiti pažnju prilikom naših reakcija jeste ko je osoba sa druge strane, ko je to dete, kakvo je, kako će naše ponašanje/reakcija uticati na nju. Ono čemu težimo zapravo nije prosta reakcija na detetovo ponašanje, već pružanje adekvatnog odgovora. Dok je ovo prvo samo naš impuls, nepromišljena, često neadekvatna reakcija, ovo drugo nam daje trenutak da se odmaknemo, razmislimo, zastanemo, udahnemo, napravimo kratku pauzu pre nego što odgovorimo na trenutnu izazovnu situaciju. Na primer, ako čekaš dete od negde da krene, a ono ne dolazi, pa iznerviran odreaguješ sa “Ja sad idem, a ti ostani!”, to je impulsivna reakcija jer suštinski ne misliš to, nećeš ga nikad ostaviti. Ako si u istoj situaciji u stanju da savladaš ovaj impuls, motivišeš dete na način koji je njemu blizak, kažeš nešto poput: “Čekam te. Trči do mene najbrže što možeš,” cela priča dobija sasvim drugačiji ton i ishod. U tom smislu, kompromis se ne odnosi na ustupke, nego na motivisanje deteta za saradnju.

Kakav je uopšte odnos roditelj – dete u ovakvom modelu vaspitanja, ko je tu „glavni“ i da li „glavni“ uopšte postoji?

Ako dete od prvog dana istinski doživljamo kao osobu, ličnost koja je jednaka sa nama zato što je, pre svega, čovek, ima iste potrebe kao i mi – onda svakodnevna komunikacija sa njom to i prati. Ne pravimo mi detetu ustupke i kompromise, već dete uvažavamo, pitamo ga, sa njim razgovaramo, interesujemo se za ono što misli i oseća, dogovaramo se, pregovaramo, učimo da stvari posmatramo iz svog i njegovog ugla. U tom smislu, dokle god pružaš dovoljno slobode a istovremeno podstičeš razvoj lične odgovornosti, nema bojazni da će dete izgubiti putokaz. Nema sumnje da je za dete roditelj taj koji je glavni jer u biološkom smislu bez njega ne može da preživi. Samo uz roditelja koji brine o njemu, koji mu pruža siguran oslonac ono može da napreduje. Međutim, ono što će nas odrediti kao glavnim u smislu autoriteta koje će dete poštovati, želeti da prati su zrelost i integritet naše ličnosti, kvalitet odnosa koji gradimo sa njim i stepen povezanosti koju dete oseća sa nama.

Da li se ovaj model vaspitanja može primenjivati na sve uzraste i koje su razlike, kako se može modifikovati naš pristup kako dete raste? Spomenula sam već Vaš priručnik, koji nam stoji na frižideru, i više je nego koristan – eto, baš on je podeljen po dečjem uzrastu, u zavisnosti od koga su i očekivane neke naše reakcije i zapažanja. 

Baš mi je drago da to čujem. 🙂 Šta bi vam još moglo biti od koristi? Naravno da može, princip je isti sve su ostalo nijanse. Što je uzrast mlađi, to je potrebnija naša neposredna podrška – fizička prisutnost, emocionalna dostupnost, brze reakcije, pokazivanje, davanje primera, glasni govor, imenovanje, podrška u savladavanju osećanja, jasna ograničenja, modelovanje i usmeravanje ponašanja. Kako dete raste, komunikacija se usložnjava, ona je sve više posredna, ostavljamo sve više prostora za njegovo aktivno uključivanje, pružanje inicijative, razmišljanje, samostalno odlučivanje, procenjivanje, iznalaženje samostalnih strategija u savladavanju teškoća. Mnoge stvari se sada već podrazumevaju pa ćemo dete možda samo pitanjem podsetiti na ono što već zna. Primera radi, dok ćemo jednogodišnjem detetu pokazivati gde stoje cipele i vraćati ih zajedno na mesto, kod petogodišnjeg ćemo samo primetiti da nisu na mestu i očekivati da to sam ispravi.

A šta kada potrošimo sve metode i ideje? Ja lično sam nekad uplašena da ne udarim u zid i ne znam šta dalje. Kako da nas taj strah ne parališe nego motiviše?

Onda zastanemo, setimo se da je vaspitanje dug, dinamičan, dvosmerni proces pun uspona i padova, da ne možemo uvek biti spremni za sve ono što nas čeka, niti znati šta dalje. Tada se vratimo u realnost, zaboravimo na savete, pogledamo u sebe i svoje dete. Nema metode i ideje koja može više pomoći od roditelja otvorenog srca, atmosfere sigurnosti i poverenja u odnos koji smo do tada izgradili.

Neki roditelji primećuju da su im deca „teža za saradnju“ – od njih najčešće čujem da je vaspitanje bez kazne neizvodljivo.
Da li ste se susretali sa takvim primerima, kako su roditelji prevazilazili teškoće?

Jesam. Roditelji počnu lakše da prevazilaze teškoće tek onda kada prepoznaju šta je ono što kod njih izaziva frustraciju, kada se suoče sa svojim osećanjima, prilagode svoja očekivanja i istinski prihvate prirodu deteta onakvu kakva ona jeste, a ne kakvu bi želeli da bude. Sa svakim detetom se može sarađivati, samo neka deca dolaze na svet sa izraženijim ličnim ili temperament osobinama koje je važno prepoznati i imati na umu što ranije. Nisu deca teška za saradnju, već je odraslima teško da prilagode komunikaciju sa decom čija se specifičnost “ne uklapa” u ono na šta su navikli, što su očekivali ili imali u iskustvu. To su u praksi vrlo često veoma senzitivna deca, perceptivna, maštovita deca, deca koja imaju teškoća pri dnevnim tranzicijama, koja se teško prilagođavaju, lako frustriraju, lako remete fokus ili imaju jako dobru koncentraciju na ono što rade, koja imaju teškoća u kontroli impulsa, koja osećanja doživljavaju duboko i intenzivno, visoko energična, uporna, odlučna, istrajna deca snažne volje itd.

Imate li neki savet za najčešće „krizne situacije“ – tipa, kuvamo ručak, ručak zagoreva, dete baš tada želi da se igra i plače na sav glas jer traži našu pažnju? Nama je ostalo „još samo deset minuta“ da završimo, nervozni smo, osećamo da ćemo eksplodirati… Ili se spremamo da hitno izađemo iz stana a dete baš tada neće da obuje cipele. Kako to rešiti? Kako ostati smiren?

Fokusiranjem na smirivanje sebe, a ne deteta. Ovo su izuzetno zahtevne situacije koje nam pokazuju kako se mi nosimo sa osećanjima, stresom, frustracijom. Kada god uspemo da savladamo poriv da vičemo, budemo grubi i pokažemo sposobnost samokontrole dajemo dobar primer detetu kako se nositi sa situacijama kada stvari ne idu onako kako bismo želeli. 

Vrlo često dete ne traži pažnju u onom smislu kako se to obično tumači (da dete hoće da nas nervira, bude u centru pažnje, da traži da sve ostavimo samo da bismo se njemu posvetili). Ono na šta dete reaguje je prekidanje kontakta sa njim, a što je dete mlađe to je njegova potreba za njih izraženija. A kontakt uvek možemo ostvariti i bez prekidanja onoga što radimo. Velika je razlika kada u istoj situaciji kažemo npr.: “Skloni se, prestani da se njariš, vidiš da kuvam!” ili sa “Zlato, i ja bih volela da mogu sada da te uzmem. Vidim da sam ti potrebna, brzo ću završiti. Hoćeš da mi pomogneš?”. Ili, kada u situaciji sa obuvanjem cipela, kažemo: “Izlazi napolje već jednom!” u odnosu na: “Šta te sprečava da obuješ cipele do kraja?”.

Čisto da ne pomislimo da je sve idealno, možete li navesti neki primer kada ste Vi lično imali teškoća da sa svojom decom prevaziđete problem?

Uh, s obzirom na to da ih ima tri, svaki dan je novi izazov. Teško mi da izdvojim neki konkretan primer ali recimo da su nam spremanje za polazak u određeno vreme glavna slaba tačka.

Moram da kažem da sam kroz ovaj princip vaspitanja mnogo i sama naučila o sebi i svom detetu. Da sam ponosna na ono što smo postigli, na vezu koju imamo i način na koji rešavamo probleme. Ali možete li reći onima koji se tek upuštaju u ovu avanturu – šta nam je krajnji cilj?

Krajnji cilj je omogućiti iskustvo koje će pružiti dobar temelj za celoviti, integralni razvoj osobe i ostvarivanje sebe – izgradnja sposobne, zadovoljne, stabilne, autentične ličnosti, korisnog člana
društva koja živi u jedinstvu sa sobom i miru sa drugima. 

Želela bih da dodam da je sve ovo o čemu smo razgovarale proces u kom ne težimo savršenstvu već, pre svega, svesnosti. Roditeljstvo je jedina uloga za koju vas malo ko može pripremiti, u tom smislu ne postoje greške, već samo prilike za učenje i unapređivanje.

Nadam se da vam je ovaj razgovor bio informativan koliko je meni bio prijatan. Želela bih da ga upotpunim linkovima za koje smatram da će vam biti korisni. Volim da čitam i pratim sajtove i ljude koji me inspirišu i donose pozitivan pogled na roditeljske teme (a takve sadržaje se trudim i sama da osmišljavam).

Vredno otkriće je Family lab Srbija,

sajt Pozitivno vaspitanje,

Program mindfulness-a za decu i roditelje,

kao i sajt Prirodno roditeljstvo.

Za sve vaše nedoumice, brige, pitanja, možete se obratiti Sanji na njenoj fejsbuk grupi, individualnim konsultacijama, ili posetiti njeno predavanje iz ciklusa “Umetnost pozitivne komunikacije sa decom”, koje uskoro započinje sa Draganom Aleksić u Novom Sadu.