Pitali smo Nikolinu – kako se izboriti sa roditeljskom grižom savesti

Ko nas čita i prati – zna da sam ja jedna pokretna griža savesti. Da se s tim borim dugo i teško. I da o tome dosta čitam i razgovaram sa onima (prijateljima i stručnjacima) za koje mislim da mogu da mi pomognu. Ona spada u obe kategorije, iako se nikada nismo lično upoznale. Ona je strpljiva i najbolje sluša na svetu. Pažljiva je i dobro analizira. Za sebe kaže da je “štreberka”, ja joj to verujem i baš zato je i volim.

Nikolina Milosavljević je psihološkinja i mama dvoje dece. I imala je sreće da te dve uloge međusobno pomiri i nadopunjuje. Ona se bavi savetovanjem, koučingom i psihoterapijom roditelja i pomaže im da se bolje snađu i nađu u toj jako odgovornoj ulozi. Više o njenom radu možete saznati na njenim stranicama Racionalno i pozitivno roditeljstvo na Fejsbuku i na Instagramu. Nikolina kaže da je deca ojačavaju kao stručnjaka, tako što svojim ponašanjem izazivaju sumnje u njeno znanje i veštine, kao i u kapacitete da bude racionalan roditelj. Prevazilaženje izazova vidi kao lični, ali i poslovni razvoj. Nas dve smo razgovarale o za mene već neko vreme gorućoj temi koja, koliko uspevam da vidim iz komunikacije sa vama, ne muči samo mene. Griži savesti kod roditelja i nastojanjima da postignemo savršenstvo u ovoj važnoj ulozi. Nadam se da će vam ovaj tekst doneti neke nove uvide, a za sva dodatna pitanja stojim(o) vam na raspolaganju.

griža savesti kod roditelja

Kako odgovoriti na pitanje koje skoro svi sebi postavljamo – da li sam dovoljno dobar roditelj?

To da li je neko dovoljno dobar ili dovoljno loš roditelj je zapravo vrlo pojednostavljeno pitanje, i ne postoji pravi odgovor na njega. Nekako mi je nerealno oceniti sebe kao roditelja, jednostavnom ocenom dobar ili loš. Ukoliko bismo na papir stavili sve ono što radimo dobro kao roditelji, kao i sve ono što nam se ne dopada, a radimo ga kao roditelji, onda ćemo doći do toga da smo mi kao ličnosti jako složen sistem. Tu ocenu dobar-loš mi je realno primeniti kod jednoćelijskih organizama, kao što je ameba, ali ne i na ličnost jednog roditelja koja je tako složena.

Često roditelji sebe okrivljuju i osuđuju za jednu/dve stvar/i koju stalno ponavljaju, a ne sviđa im se, i voleli bi to da promene. Onda samo na osnovu te jedne loše stvari koju rade, kažu sebi da su loš roditelj. Međutim, ukoliko bismo uzeli u obzir da smo svi mi veoma složeni sistemi, po kojoj logici je moguće da se zaključi da je ceo sistem loš, samo zbog jednog dela u tom sistemu? Često ja te roditelje pitam, ukoliko biste imali punu činiju raznog voća, i uglavnom je većina tog voća ok, još uvek zdravo za jelo, a samo jedna voćka je baš satrulela, da li biste bacili celu činiju voća u kantu zato što verujete da je cela činija voća loša za jelo, zbog te jedne trule? Logično, niko ne bi bacio celu činiju, već samo tu jednu voćku. Onda ih pitam: a zašto zbog jedne ili dve stvari koje zamerate sebi, želite da odbacite celu svoju ličnost i mislite da ste loši roditelji?

Mnogo je korisnije roditeljima da sebe pitaju: na koji način da prihvatim sebe i sa svojim pozitivnim, kao i sa svojim negativnim ponašanjem, navikama i osobinama, kako bih osećao unutrašnje zadovoljstvo sobom i imao snage da promenim ono što mi se ne dopada kod sebe?

Da li je istinita izreka – dobar roditelj je roditelj koji je dobro?

Ja bih pre rekla roditelj koji voli sebe bezuslovno, bezuslovno će voleti i svoje dete. Šta to znači? Ukoliko roditelj previše zamera sebi svoje postupke, govori sebi da je loš, ne pokazuje ljubav prema sebi na razne načine (na primer sitnim ritualima: jutarnja kafa, tuširanje od 30 minuta, spa, vežbanje, redovni lekarski pregled, čitanje knjige koja nadahnjuje, rad na sebi na bilo koji način i sl.), neće imati energije ni da menja kod sebe ono što želi da promeni, ni da usmeri energiju na izgradnju kvalitetnog odnosa sa svojim detetom, kao ni za usmeravanje tog deteta u pravom smeru. Vrlo je važno da roditelj nauči pre svega da voli sebe onakav kakav jeste, sa svim svojim manama i vrlinama. Da sam sebi bude dobar i podržavajući roditelj, a onda će svoju pozitivnu energiju usmriti na pravu stranu, tj u izgradnju pozitivnog i kvalitetnog odnosa sa detetom.

griža savesti kod roditelja

Kada govorimo o granicama, često čujem da se one definišu kao nešto lično. Možeš li nam to malo bolje objasniti, šta su to lične granice i kako da ih prepoznamo?

Lične granice se pre svega odnose na granice koje, ukoliko ih neko pređe, prekrši, stvaraju kod nas intenzivnu neprijatnost. Granice mogu biti i finansijske, i fizičke, i mentalne, i seksualne. Kada je roditeljstvo u pitanju, možemo govoriti o psihološkim/mentalnim granicama koje dete, ne znajući, može da probija. Treba odrediti dokle sam ja i koje su moje lične potrebe i vrednosti kao osobe, a odakle sam ja kao roditelj i gde je moje dete u tim granicama. Za početak, važno je otkriti i definisati svoje lične vrednosti koje želimo da živimo i pokažemo svojoj deci. Ukoliko roditelj smatra da je iskrenost jedna važna vrednost, onda je važno i ponašati se u skladu sa njom, to znači i biti iskren i otvoren sa detetom, čak i kada je neprijatno ili bolno, ali isto tako prihvatiti njihovu iskrenost, i kada je neprijatno i bolno. Za nekog drugog to može biti negovanje odnosa ispunjenog poštovanjem sa bliskim osobama, pa je onda i to nešto što ćemo pokazivati detetu, ali i očekivati od njega.

Uvek savetujem roditelje da razmisle šta im je najvažnije da postignu u roditeljstvu, tj. da zamisle svoje dete sa njegovih/njenih 20 godina i da opišu sebi šta vide: kako se ta odrasla osoba ponaša prema njima, prema drugima i prema sebi? Koje vrednosti gaji? Često kroz ovu vežbu roditelji zapravo dobiju listu svojih vrednosti koje žele da gaje kroz život i roditeljstvo, i da tome uče svoju decu.

Drugi način je da prate svoje emocije, zato što svaki put kada je granica probijena, mi se osetimo isfrustrirano, ljuto, preterano zabrinuto, potišteno… Kada nam se tako nešto dogodi, vrlo je važno da razmislimo koji su emocionalni okidači i to će nam mnogo reći o  tome koje su naše granice, potrebe, kao i čemu treba svoje dete da učimo.

Kako se izboriti sa roditeljskom grižom savesti? Da li postoji neki mehanizam kako je možemo upotrebiti za dobru svrhu?

Često se roditeljima dogodi da povise ton na dete, ili ga čak i udare u trenucima kada su bespomoćni i ne znaju šta da urade kako bi zaustavili dete u nekoj aktivnosti koja može biti iritirajuća, a možda i opasna. Jedan broj roditelja može stalno da se u mislima vraća na tu jednu scenu (ili više scena) kada je izgubio kontrolu i da oseća krivicu povodom toga, misleći da su jako povredili dete i naštetili mu. Često, u žaru te krivice, počnu sebe da okrivljuju i smatraju lošim roditeljem koji povređuje svoje dete. Ocrne sebe i jako se loše osećaju. Čim imamo jako negativne misli o sebi, to vodi ka osećanju krivice koje nije korisno, zato što nam troši energiju. Osećaj krivice je okrenut ka prošlosti i kao da postoji neki zahtev da se ta prošlost promeni, da se izbriše ono što je osoba uradila.

Da bi se roditelj izborio sa tim osećajem krivice, vrlo je važno da prihvate da prošlost ne može biti promenjena, ali i da se svakom roditelju povremeno može desiti da izgubi kontrolu i podigne ton glasa. Takođe, ono što može pomoći je reći sebi ohrabrujuću rečenicu da smo svi mi ljudi i da ljudi greše, čak i kada povrede nekog, pa makar to bilo i njihovo dete, i da ako je to nešto urađeno u prošlosti, koju ne možemo da menjamo,  ono na šta možemo da utičemo jeste da budućnost bude bolja i da izbegavamo da pravimo te neke propuste koji mogu da utiču negativno na druge. To naravno ne znači da nećemo nikada više u životu pogrešiti (dakle nismo  isprograminari roboti), ali ćemo se truditi da do toga ne dođe.

griža savesti kod roditelja

Koliko misliš da je griža savesti uslovljena spoljašnjim, a koliko unutrašnjim faktorima?

Ja uvek kažem da to zavisi od osobe do osobe, i šta se kod koga primi, što zavisi od toga koje vrednosti ona ceni i gaji u svom životu. Grižu savesti izgrađuje ne ono što se dogodilo ili šta je roditelj uradio, već uverenja koje roditelj ima povodom tog događaja ili toga šta je uradio. Drugim rečima, povodom vikanja neki roditelj može osećati grižu savesti i stalno se u mislima vraćati na to što je uradio pogrešno, smatrajući da je to strašan postupak, nekom roditelju može biti izuzetno žao ali bi rekao sebi da se to može svima desiti, da to jeste loše, ali da će se truditi da to ne ponovi. Ovaj drugi će osetiti verovatno duboko žaljenje zbog toga što je povredio dete, ali će oprostiti sebi i krenuće dalje. Isto tako, taj isti roditelj će lakše razumeti i kada dete napravi neku grešku, i mnogo će konstruktivnije prići pomaganju deteta da nauči kako da se na pravilan način ponaša. Dakle, zavisi od toga kako gledamo na neku situaciju, a ne od same situacije. Uverenje koje  smo s vremenom kreirali zavisi i od spoljašnjih faktora (kako su nas, na primer, roditelji učili), ali i od unutrašnjih (šta smo od toga prihvatili).

Kako se ti konkretno boriš sa izazovima griže savesti?

Iskreno, ja sam jedan od onih roditelja koji nema konkretno problem sa osećanjem krivice i s grižom savesti. Ja imam veći problem sa anksioznošću i smišljanjem izuzetno kreativnih crnih scenarija.

Svaka osoba ima sklonost ka nekoj emociji, tj. prvo će tom emocijom reagovati kada se nađe u nekoj problemskoj situaciji. Na primer, postoje ljudi koji će se pre razbesneti, nego osećati depresivnost, ali zato postoje oni koji će pre osećati depresivnost i grižu savesti nego anksioznost. Svako od nas ima neki „emocionalni feler“ ili „emocionalni dar“ u zavisnosti od toga kako gledaš na dominantnu emociju koju češće i intenzivnije osećaš.

Meni lično najveće opterećenje predstavlja spoznaja da sam svojoj deci lični primer i model za komunikaciju. Ta količina odgovornosti izaziva veliki pritisak, iako jeste u isto vreme i velika čast. Da li je onda istina ili fraza da nas deca čine boljim osobama?

Moje mišljenje da svaka bliska osoba, uključujući i dete, može da nas nauči nečemu što do tada nismo znali, ali da li ćemo mi da težimo pozitivnim promenama, ipak, više zavisi od naše motivacije, toga da li imamo cilj pred sobom, kao i koliko smo samosvesni (introspektivni).

Pred mene je roditeljstvo postavilo izazov: kako prihvatiti da ne postoji garancija sigurnosti ni za koga i da koliko god ja zahtevam od života da bude siguran za moju decu, to ovaj, sada, univerzum ne može da mi pruži. To traženje garancije da moja deca uvek budu sigurna gde god se nalaze, i da ništa ne može da im se loše desi, me je dovodilo do ludila i do razvoja kontrolišućeg ponašanja prema njima, pretvarao me je u helikopter. Međutim, ja sam samosvesna, razmišljam mnogo o sebi i svojim postupcima i o tome kako oni utiču na druge, a u isto vreme imam motiv da ispunim dugoročni cilj roditeljstva, a to je da se moja deca i ja međusobno poštujemo i volimo do kraja života, a to konstantno bdenje nad njima mi ne pomaže u ostvarivanju mog cilja. Tako sam odlučila da se menjam.

griža savesti kod roditelja

Da li je današnja težnja ka savršenom „roditeljevanju“ po tvom mišljenju dobra ili loša stvar? Da li nas unapređuje ili opterećuje? I kako se s tim izboriti?

Ja nisam nikada i nigde srela savršenog roditelja,  a verujem ni ti. To ne postoji. Zahtevajući od sebe da budemo perfektan roditelj i uvek ispravno odreagujemo je nerealno i nije nam korisno zato što sebi dodatno nabijamo stres.  Najbolji način borbe sa tim je prihvatiti sebe onakav kakav jesi, bezuslovno voleti sebe, zato što tada razumemo realnost da mi nismo savršeni, ali da je poželjno i OK da se trudimo da budemo bolji.

Šta znači biti dobar roditelj?

Roditelj koji  bezuslovno voli sebe, a onda tu bezuslovnu ljubav prenosi na svoju decu, i na taj način im obezbeđuje sigurnu sredinu da se razvijaju i da im budu ispunjene sve emocijalne potrebe: ljubav, sigurnost, granice i autoritet, kao i samostalnost.

Draga Nikolina, hvala ti!

Hvala tebi beskrajno na poverenju i što si baš mene izabrala da budem deo tvog diiivnnooog, slatkog, poučnog, inspirativnog i edukativnog bloga! Hvala ti na svakom tvom tekstu, mnogo učim od tebe.

3 komentara na “Pitali smo Nikolinu – kako se izboriti sa roditeljskom grižom savesti

  1. Divan tekst, odlicna pitanja 🙂 Volela bih da napisete nesto o literaturi tj.sta ste citali o vaspitanju dece (ako vec niste, a ja nisam sve tekstove iscitala :-)), sta biste preporucili i sl. I kako se ne opteretiti silnim preporukama, savetima, vec naci neku zlatnu sredinu, slusati i sebe i svoju intuiciju. I ja sam streberski tip mame, ali lako postanem uplasena, pomalo nervozna sto vise citam, dok sam prilicno opustenija sto manje znam, tako mi se cini 🙂

  2. Super tekst. Moje iskustvo je takvo da zaista jeste bitno da brinete o sebi. To ne znaci da cete zapostaviti svoju decu, vec da cete biti najbolja verzija sebe, ZA NJIH.

Ostavite komentar