Ovo neće biti još jedan od onih tekstova u kojima pokušavam da vas ubedim u to da devojčice mogu sve i da su apsolutno fantastične. Ovo nije jedan od onih tekstova u kojima navodim primere iz parkića gde mama brani kćerki da se igra u pesku da ne isprlja novu haljinicu, ili joj u šali dobacuje da ne ume da šutne loptu jer je devojčica. Niti ću vam nabrajati sve te slučajeve kada čujemo poruke usmerene ka devojčicama da treba da se na određeni način ponašaju, oblače, govore, da bi bile smatrane “dovoljno devojčicama”. Ovo neće biti jedan od tih tekstova; ne zbog toga što je stanje sada nešto mnogo bolje, nego samo zato što ja o tome nikada ne prestajem da pričam i pišem, pa ne želim da se ponavljam.
Pišem vam o onome što već duže vreme primećujem, a ne uspevam da razumem. Pišem ovoga puta o potrebi roditelja da svoju žensku decu oslobode stereotipa i odgajaju “u slobodi” koju definišu kao odustvo svega ženstvenog ili bar onog što se kroz istoriju pokazalo kao “žensko i ženstveno” (a da li jeste, možemo raspravljati do sutra).
