Odgajanje dečaka

Dečaci su nestašni i brzi. Spretni i neuhvatljivi. Uvek musavi. Dečaci ne mare za odelo, ni za nežnosti. Ranije prohodavaju, kasnije progovore od devojčica. Nezreli su, nekako neozbiljni. Žele samo da šutiraju loptu i trče. Dečaci su hrabri, neustrašivi. Nekad grubi, smotani i ćudljivi. Dečaci su agresivni i tvrdoglavi. Dečaci su sve to. Osim kad nisu.

vaspitanje i odgajanje decaka

Imam sina. Dečaka. Pravog pravcijatog. Baš onako – dečak – od glave do pete.

Ne voli da trči. Nekako mu ne ide, brzo se umori, a i ne zanima ga preterano.

Vrlo je oprezan, pa to što nije baš okretan nadomesti veštinom da dobro proceni situaciju. Retko pada, plače kad boli. Kad ne boli, nasmeje se i nastavi dalje.

Imam dečaka koji ne voli da je musav i prljav. Čistunca. Testo, boje, hrana, pesak… Ne zanima ga. Ruke se redovno peru, odeća se presvlači ako je prljava. Ide za mnom i vraća stvari na mesto. Taj moj dečak, uredan i čist, pravi je dečak.

Dođe tako nekad pa me zagrli i poljubi iz čista mira. Da me podseti koliko se volimo. Voli najviše kad se ljubimo nosićima.

Prohodao je kasno. Već smo počeli svi da se brinemo. Progovorio rano i odavno mi onako ozbiljno razgovaramo.

Hrabar je. To ne znači da ne plače. To znači da ga baš briga da li ga neko gleda kad plače. Tako smo ga učili. Baš je hrabar taj moj dečak.

Vrlo je zreo i ozbiljan. Starmali. Dobro poznaje svoja osećanja i pokazuje ih. Razuman je. Nežan.

Tih i spor. Koncentrisan. Dečak. Pravi pravcati, od glave do pete. 

vaspitanje i odgajanje decaka

Nismo fer prema dečacima. Očekujemo od njih da budu ono što smo s vremenom uobrazili da dečaci treba da budu. 

Nežan, osećajan dečak biće često okarakterisan kako “mamin sin”, kao kukavica, kao slabić. Bojimo se da ćemo ih “iskvariti ženskim osobinama”. Verujemo da je potrebno, da bi bili “pravi” muškarci, da budu distancirani. Strahujemo da će ih naša blizina i nežnost učiniti manje “čvrstima”. Potrebno je da se promeni način na koji shvatamo “ženske” vrednosti – empatiju, toleranciju, nežnost. Potrebno je da “ženske” vrednosti postanu univerzalne vrednosti. I muške i ženske, dabome. 

Pritisak koji je na dečacima da moraju biti dominantni i snažni čini da se svaki put kada oni to nisu, osećaju loše i neadkevatno. Zbunjeno. 

Pritisak da nije ok pokazivati emocije ako si dečak i dalje je ukorenjen u našoj svesti. Suzbijanje emocija, njihovo poricanje i kanalisanje u smeru otuđivanja sprečavaju zdrav i kompletan emocionalni razvoj svakog bića. Posebno dečaka, jer je na njima najveći pritisak. 

Danas sve više pronalazimo u dečacima drugu vrstu snage, onu unutrašnju, onu skrivenu, predugo potiskivanu. Odgajamo dečake tananije i nežnije, jer smo na nesigurnim nogama koje krče put nekim novim vrednostima. Onim univerzalnim, od malopre. Dete koje je odgajano okruženo ljubavlju i poštovanjem, koje je osnaživano da prepozna i pokaže osećanja, koje preduzima odgovornost, vrednuje saosećanje – postaje odrastao čovek koji je sve to, samo u većim dimenzijama. 

odgajanje i vaspitanje dečaka

 Zato odgajamo svog dečaka da bude pun ljubavi, da u sebi ne nosi mržnju ni u kom obliku.

Odgajamo ga da sve ljude vidi kao jednako vredne. I da se tako prema njima ophodi.

Da tokom odrastanja ne čuje i ne govori rečenice poput “budi muško”, i ne izjednačava rečenicu “budi hrabar” sa “ne plači”. Ponekad je plakanje pravi dokaz hrabrosti.

Učimo ga da upozna svoje emocije i da se ne boji da ih pokaže. Jer je svest o svojim emocijama osnova za zdrav emotivni razvoj. Želimo da poštuje svoje emocije podjednako kao i tuđe. odgajanje i vaspitanje decaka

Odgajamo da se ne bori i ne lakta, ali da ima snage i hrabrosti da stane iza svojih postupaka i u odbranu sebe, svojih stavova, svog dostojanstva i želja. Da brani u šta veruje.

Učimo ga da njegova interesovanja mogu biti bilo šta – ne postoje muška i ženska interesovanja i ljubavi.

Odgajamo da bude srećan. I da radi stvari koje ga takvim čine.

Da bude slobodan.

Da bude odgovoran. 

Pošten. 

Nežan.

Da bude dečak. Pravi pravcijati, od glave do pete. Baš takav kakav jeste.

 

6 komentara na “Odgajanje dečaka

  1. Imam dva dečaka, koji plaču i cerekaju se i hrabri su i zazovu MAMA za tili čas 🙂 Čitav spektar emocija im je na raspolaganju i sve im je dozvoljeno ali ih učimo da ne budu histerični, kenjkavi i tome slično. Ne zato što to nije za dečake već zato što to nije ni za koga 🙂 Imaju lutke i veš mašine, dugo im je omiljena boja bila roze a mlađi svako malo kaže da je PICENZA 🙂 Ali imamo i puške odnedavno i igraju se lopova i policajca, vole da prave kolače i sve u svemu, poseduju toliko specifičnih a opet toliko zajedničkih osobina sa svim drugim dečacima. Dečaci su sjajni 🙂

    • Da, dečaci su sjajni, baš kao i devojčice! 🙂
      Tvoji dečaci su baš neki super dečaci, obožavam kad pišeš o njima.
      A posebno me zanima odakle interesovanje za – šahte? 😀

  2. Sećam se kad su mi na ultrazvuku u drugoj trudnoći rekli da čekam drugu devojčicu. Nešto mi je tada laknulo, jer sam mislila da ne bih umela sa dečakom. Ne znam kako ni zašto sam to mislila, jer kad odem kod svoje drugarice koja ima dečaka od godinu i po dana, on se mazi više od obe ove moje zajedno. Nema pravila; imamo samo stereotipe i pretpostavke neutemeljene u stvarnosti. Deca su divna bića i treći rod, potpuno poseban. 💖

Ostavite komentar