“Neću nikad” koje sam već prekršila

Koliko ste puta prošli pored roditelja čije dete urla i baca se po podu, zakolutali očima i obećali čvrsto sebi da vam se ovo nikad neće desiti? Priznajem, i ja sam to radila. To obećanje i dalje držim čvrsto, jer moja beba ima samo 6 meseci i još uvek ne može ni da ustane samostalno, tako da će bacanje sigurno još malo pričekati.

Dok sam razmišljala o tome kakav roditelj želim da budem, zamišljala sam svoje dete kao divno, anđeoski plavo, mirno. Samo će treptati okicama i klimati glavicom, a nestašluci će se odvijati u za to predviđeno vreme – kada sam odmorna i lepo raspoložena. Šalu na stranu, moje dete i jeste divno i anđeoski plavo, ali čak i pored njega tako dobrog – uspela sam da prekršim neka obećanja data sebi još ranije. Za samo šest meseci? Da – tako brzo, a verujem da će ih biti još. Evo obećanja da “neću nikad” koja sam već stigla da prekršim:

bebine nozice

Spavanje sa nama u krevetu – Priznajem, mislila sam da ovo nikada neću dozvoliti. Beba će od početka imati svoj krevetac, u njemu će spavati i svi srećni i zadovoljni. A onda je došlo uhodavanje s dojenjem, on mali, slab od žutice. Tražio je da sisa na svakih pola sata, čini mi se. Da ne bih svaki put ustajala i vraćala ga u krevetac onako iscrpljena – premestila sam ga kod nas. Priznajem, bila sam toliko zaplašena pričama o brzom navikavanju i teškom odvikavanju da sam zamišljala svoje dete kako u najmanju ruku do fakulteta spava s mamom i tatom u krevetu. Istina je daleko od toga. Prvo, ne da mi nije smetalo to što spava s nama, već sam u tome našla neopisiv užitak. Predivno je kada se usred noći probudim, pogledam ga onako usnulog i poljubim, a on se promeškolji. Drugo, nije se navikao. Kada sam ga posle nekog vremena vratila u krevetac, ništa se nije dogodilo, osim da je nastavio lepo da spava, kao i ranije. Kada god smo poželeli, premestili bismo ga kod nas u krevet, uživali s njim, odmorili se, ali on i dalje najviše i najbolje spava u svom kutku. Da nam nije gužvanjac i da ne spavamo nemirno, verovatno bismo ga premestili skroz kod nas. Toliko o tom “neću nikad”. Nisam imala pojma koliko sreće zajednički spavanjac s bebom može doneti.

Nošenje i maženje kad god poželi  Ranije sam mislila da ću biti stroža. I naivno klimala glavom kada sam slušala čuvenu anegdotu o majci koja je trećeg dana poželela da vaspita dete i zakasnila tri dana. Kakva glupost! Moj instinkt mi je odmah čim sa ga uzela u naručje poručio – nosi ga, mazi ga, voli ga. I nije razmažen. Voljen je, mažen, pažen i uzvraća mi to na najbolji mogući način. Nisam ga vaspitavala, ukalupljavala – pratila sam njegov tempo, slušala njega i on je sam odredio svoj ritam. Lepo spava, lepo jede, vesela je i raspoložena beba. Kako sam samo naivna bila kad sam verovala u sve one priče o vaspitavanju bebe!

Dojenje u javnosti – Sećam se da sam pre porođaja rekla mužu kako mislim da to neću moći, bilo bi me stid. Nakon porođaja, kada je kompletno osoblje Kliničkog centra, čini mi se, bacilo pogled na moje intimne delove tela da proveri kako “napredujem”, stid je za mene prevaziđena kategorija. Jednim delom zbog toga, a drugim delom jer sam dojenje kao majka sagledala na potpuno drugačiji način – nešto najprirodnije na svetu – nemam nikakav problem i dojim svoju bebu gde god da se nađemo. I šaljem poruke podrške svim mamama koje se odluče na isto!

dojenje

Zovem muža “tata” – Da beba promeni muželjev i moj odnos? Nikada! On će za mene uvek biti moj muškarac i roditeljstvo neće uopšte uticati na naš odnos. Ha-ha-ha! Istina je da je beba mnogo promenila naš odnos. Na bolje. Od početka se razumemo, pomažemo, držimo nekako zajedno i bez reči primećujemo koliko nas je ovo malo čudo povezalo za ceo život. Ali – zovemo se “mama” i “tata”. Nimalo privlačno, ali vrlo praktično. Naročito ako dete želite da naučite ovim prvim rečima.

Lizni pa obriši – svi znate za čuvenu majčinsku metodu čišćenja? Iako sam se odavno zarekla da to nikada neću raditi svom detetu (u trenutku kada je mama na isti način strugala ostatke hrane s mog obraza), uhvatila sam sebe da tako skidam mrlju s bebinog lica. Da, sada sam i zvanično majka!

To bi bile moje stavke sa “neću nikad” spiska koje sam već precrtala. I zbog svih sam zadovoljna i ponosna (pa i na poslednju, jer majčinstvo i jeste snalaženje u neverovatnim situacijama, zar ne?).  Nešto mi govori da će se ovaj spisak nastaviti i proširiti. Do tada, koje su vaši prekršaji neiskusno sebi datih obećanja?

25 komentara na ““Neću nikad” koje sam već prekršila

  1. Mora se nesto prekrsiti, pa to ti je 🙂 Svasta te jos ceka! I to je sve prirodno. Vazno je samo naci granicu i pratiti da li to prija ili smeta detetu. I tebi 🙂

  2. Ah… To koliko pošteno i iskreno kažeš da se menjaš i kršiš sopstvena obećanja govori u stvari o tome koliko si normalna, samokritična i samosvesna. I super mama, kojoj je lepo pored deteta.

    Nekad sam i ja mislila da moje skromno poprsje neće gledati slučajno izabrani uzorak u GSPu, redovno. 😀

    • Kako si ti to lepo zaključila. 🙂
      Ali samo sam želela da podelim iskustvo, razmišljala sam skoro o tome kako teorija i praksa i nemaju baš mnogo veze. Ja iz svojih “prekršaja” učim, trudim se da budem bolja i sada iz potpuno novog ugla vidim obe strane.
      I sve to me jako zabavlja. 🙂

  3. 🙂 Fino sam se nasmijala sad! Iskreno i hrabro! Sve potpisujem! I mi još čekamo ovo sa bacanjem i šizom u javnosti, još smo premali, a osim toga ko zna šta nas sve čeka! 🙂 Ma bitno da su zdravi, ostalo ćemo već nekako riješiti! 🙂 Hvala na ovom postu, lijepo je podsjetiti se da nas ima! 😉

    • Baš tako – samo neka sve ide lepo i prirodno, niko nije rekao da je roditeljstvo lako. A slatke su to muke. Drago mi je što ti se dopada tekst.

  4. O, da, vrlo dobro se sećam svojih “neću nikad”. Pravilo broj jedan je bilo da neću nikad dozvoliti detetu da gleda crtaće “po ceo dan” i da neće biti igračaka u ogromnoj količini i svuda po kući. Pravilo broj jedan sam prekršila kada je ona prohodala a ja ostala bez vremena za rad po kući. Crtaći su bili jedino što joj je držalo pažnju dovoljno dugo da mogu da naseckam povrće za ručak ili prebrišem kupatilo. Pravilo broj dva su prekršili svi oko mene. Iako smo joj za ovih dvadeset meseci muž i ja kupili igračke koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke, babe i dede su odradile ostali deo posla, tako da smo jedno vreme imali tri kutije prepune igračaka i policu sa plišanim ljubimcima.

      • I ja sam imala “nikad” za crtace. Nije bas da je ceo dan, ali opet vise nego sto bih zelela. Ali da bih uspela nesto da uradim, ili prosto da danem dusom (jer oni su neumorni), crtaci mu drze paznju neko vreme. Tako da bolje ti je da sto pre pripremis glavu da ces i ovo preksiti 🙂
        P.S. Super pise i pronalazim se u svakoj recenici 🙂

  5. Isto tako… potpisujem sve napisano… isto tako sam imala mnooogo takvih “nikad necu” ili “ja to ne bi tako radila”, ali sve pada u vodu kada dodje na svet to malo najdraze stvorenje… sve se promeni, ceo svet oko tebe, ceo pogled na svet, ti se promenis, tvoji prioriteti i neke “nikad necu” stvari postanu tako normalne i prirodne… A sada izgaram od zelje da svi oni koji bacaju kritike na moje roditeljske sposobnosti, dobiju sto pre svoje malo najdraze stvorenje pa da se zakikocem od smeha…

  6. Sve sam isto prošla, doduše bez ovog spavanja u krevetu 🙂 Za sve što sam rekla “Nikad” desilo mi se u životu, tako da prestadoh da govorim tu reč 🙂

  7. Prvo dete sam prebacila kod mene u krevet sa njegovih dva meseca, kada smo muž i ja shvatili da je vreme da se makar jedno od nas dvoje naspava. Ostao je tu do 2.5 godine, kad je samovoljno prešao u svoj krevet. Ne kajem se ni sekund.
    Drugu bebu sam prebacila posle nedelju dana, mnogo opuštenije nego prvi put. Ostaće tu dok sam ne bude hteo da pređe u drugi krevet. Za mene je to jedna od najlepših stvari – da spavam tik pored svoje bebe.

    Histerisanje u javnosti smo imali možda jednom ili dva puta, sa nekih 2-3 godine. Kako je došlo, nenajavljeno, tako je i nestalo. NIKAD nakon toga nisam roditelje druge dece kojima se to dešava pogledala popreko, već sa razumevanjem. Deca ispituju granice, to je normalno i prirodno.

    Spisak “neću nikad” će rasti kako dete raste. I to nas svakako ne čini lošijim roditeljima!

  8. Imam dve sestre, koje nemaju decu, stariju (37) i mladju (27), naslusala sam se saveta i toga sto ‘ne bi trebala da radim’, isuvise. Cutim i cekam ih. Znam koliko sam se sama promenila i koje sam stavove imala, zato ne ulazim u rasprave i pokusaje da ih razuverim.
    Mnogo ‘necu nikad’ sam pogazila, ali uglavnom one koje su me napravile na boljeg roditelja, i dalje imam ‘necu nikad’ kojih se trudim da se drzim, kao sto su ‘necu nikad’: praviti razliku medju decom, zaliti se na njih (jer ona su moj odraz, znaci greska je u meni), pokusavati da ih promenim pre nego da ih razumem…

  9. O necemu slicnom sam i sama planirala da pisem uskoro. Ovo sto ti kazes “necu nikad”. Kod roditeljstva to nekako funkcionise kao bumerang, koliko sam ja primijetila. Cim kazes to “necu nikad” ili “ne bih ja dozvolila da moje dijete tako” ili nesto slicno, kao bumerang ce ti se vratiti u vrlo kratkom roku i lupiti te po nosu. Iz iskustva! 😉

    • Još smo na početku, pa ne mogu tvrditi kako ću se ja provesti na tom “neću nikad” polju. Ali već sam prekršila neka sebi data obećanja, što samo govori o tome koliko pojma nisam imala kada sam ih smišljala. 🙂

  10. Ovo lizni pa obrisi mi je super,hahah ja o tome nisam ni razmisljala,mene i sestru je baka cuvala i ona je to nama stalno radila,pa meni to ostalo kao normalno 😀 super blog,zaista uzivam citajuci,pozdrav iz Banjaluke.

  11. moje najvece ‘necu nikad’ je bilo ‘nema sanse da ikad dojim bebu duze od godinu dana!’ jednostavno sam smatrala to smaranjem mame a i beba bude velika pa i odvikavanje ide puno teze. Prva beba: sam odustao nakon 10 mjeseci. Druga beba: 15 mjeseci, jos doji i ne pokazuje neznake da joj je dosta 😉 aha, uporno dobivamo komentare tipa ‘jos dojis?!’ ali mi ne odustajemo 😉

Ostavite komentar