Naša priča o nošenju

Često su ljudi iz našeg okruženja primećivali da naše bebe “nikada ne plaču”. Mislim da je jedan od glavnih razloga bio taj što su mi uvek bili blizu, što sam ih držala uz sebe i odmah namirivala sve njihove potrebe, kako one vidljive i očigledne tako i one nevidljive, a važne za njihov rast i razvoj. Čvrsto verujem da je jedna od najvažnijih potreba bebe u prvih godinu dana (a često i duže) – potreba za maminom blizinom. Ako sam se prvog puta u svemu tome i tražila i lutala, drugog sam od prvog dana znala – bliskost i nežnost hrane bebu bolje od svega drugog. Koliko sam u to bila sigurna, toliko sam znala i da ne mogu sve sama, naročito s dvoje dece. Imala sam pomoć, imala sam slobodne ruke i rasterećen mozak. Imala sam nosiljke za bebe.

baby tula nosiljka

U početku smo oba puta koristili elastičnu maramu, koja nam je u velikoj meri olakšala prvi i izazovni period grčeva, neustaljenog i slabog spavanja,  čestog siskanja i generalno visoke potrebitosti malih bića za sigurnošću i bliskošću. Koliko mi je blago bila marama i čitavo iskustvo nošenja u prvim danima sa Duletom, sa Anicom je bilo i deset puta bolje i vrednije. Jer kada imate dvoje dece, slobodan par ruku nema cenu. 

Kada je Anica imala samo sedam dana, nas dve smo se zaputile same po Duleta u vrtić. Bio je to eksperiment i izazov koji je za mene bio jako važan. Nakon što smo to prošli lako i lepo, pomoglo mi je da shvatim sam mnogo samostalnija, snažnija i snalažljivija nego što sam mislila. Bila sam potpuno slobodna, pokretna i rasterećena od prvog dana. U kolicima bi plakala, a sa maramom sam znala da imam bar dva sata mira za spokojnu šetnju, a nakon toga bih je samo podojila i nastavile bismo dalje. U marami smo đuskale, u marami se igrale s Duletom, šetale se, išle u prodavnicu, jednom rečju – funkcionisali smo sasvim normalno, kao i pre bebe.

hug bug marama

Čini mi se da bih poseban tekst mogla da napišem samo o predivnom osećaju povezanosti sa bebom tokom nošenja. Ta bliskost, kada jedna drugoj osećamo dah i otkucaje, ne može se porediti ni sa čim i najbliža je osećaju kada je bila u stomaku. Obožavala sam saznanje da njoj to prija, da se oseća sigurno, zaštićeno, spokojno, da me miriše i oseća, a ja u isto vreme uspevam da radim i druge stvari, budem posvećena prvencu, koji me takođe treba i jednostavno – uživam.

Kada su napunili nekih osam-devet meseci, nošenje je postalo teže u marami ovog tipa (elastičnoj). Duleta sam tako nosila čak do godinu dana jer sam usavršila vezivanje na boku, koje je sjajna stvar i potpuno nova varijanta nošenja i za mamu i za bebu (ostaviću vam link ka videu koji je mene “naučio” ovaj način vezivanja). Na ovaj način se definitivno rok trajanja elastične marame može produžiti još koji mesec, a i mnogo je lakše za leđa kada beba malo oteža, pokreti su slobodniji i za bebu je vidljivost veća.

Anica je življa, brža, aktivnija, pa je negde sa osam meseci počela da se odguruje nožicama i spušta maramu tako da joj kukovi više nisu bili u pravilnom i bezbednom položaju. Tada smo prešli na Ergobaby.

hug bug marama

U početku mi Ergo nosiljka je bila čvrsta i trebalo mi je vremena da se naviknem na promenu. Posle marame, nežne, ušuškane i prijatne, Ergo mi je bio krući i nepraktičniji i još se sećam začuđenih pogleda svih u mom okruženju kojima bih rekla da mi je lakše da zamotam maramu oko sebe nego kliknem jednu kopču na Ergu. Ali nošenje smo obožavale, pa sam rešila da mu pružim šansu i mnogo mi je drago što jesam, jer sam se brzo navikla, iskoristila njegove prednosti i na kraju, jer nas je Ergo doveo dalje do Tule, koja je sada naša mezimica.

ergo baby nosiljka

Ergo i Tula su dve vrlo slične nosiljke i stvar je ličnog ukusa, stila i estetskih nijansi koja je “bolja”. Nama je više legla Tula jer volim njenu mekoću, nežnija mi je i tanja od Erga. Takođe, ako zadiremo u nijanse, volim što se kod Tule kapuljača skida, dok se kod Erga “pakuje” u džepić, što Tula ima jači i čvršći pojas, kao i njene čarobne dezene. Da mogu, imala bih po jednu u svakoj boji i za svaku kombinaciju. Zato sam se – logično – opredelila za meni omiljene prugice i univerzalnu crno-belu kombinaciju.

Sada, kad se okrenem za sobom i pogledam fotografije i uspomene, ne znam kako bih se snašla sa dvoje dece bez nosiljke. Ja sam veći deo dana sama sa njima, želela sam da održimo stari ritam i navike i imala sam zahvalnu bebu koja se vrlo lako na njih adaptirala. A kako i ne bi kada je i ona s nama uživala, ušuškana i bezbrižna u maminom naručju. U jednoj knjizi sam pročitala da je jedan od razloga tako dobre povezanosti roditelja i dece u indijanskim plemenima, kao i toga što njihova deca nikada ne plaču, upravo taj što su majke od prvog dana uključene u zajednicu, a svuda sa njima idu i bebe. 

 

“Majka nakon porođaja nastavlja da igra svoju društvenu ulogu, a detetu se nošenjem omogućava razvoj i iskustvo života koji posmatra iz njenog naručja. Ono je toliko toga doživelo i videlo još pre nego što je propuzalo. Čak i dok spava, navikava se na glasove, na žamor, truckanje, kretanje, zaustavljanja, postaje svesnije svog tela dok ga osoba koja ga nosi pomera, upoznaje dnevne i noćne ritmove, navike svoje porodice i svojih bližnjih, oseća da je bezbedno i zaštićeno. Takva deca zauzeta su jedino spoznavanjem doživljaja postojanja. Ona ne plaču jer za tim nemaju potrebu. U toj, najranijoj fazi, bebe malo šta rade, ali veliki broj različitih iskustava primaju iz naručja osobe koja vodi svoj svakodnevni život. Tako namirena, beba dalje može sigurno i onda kada je spremna da se spokojno odvoji i krene sama u dalje istraživanje.”

Tako je bilo i sa nama. Duleta smo vodile na šah, kod logopeda, u prostorije do kojih je nemoguće prići kolicima, u šetnje po visokom snegu i slične avanture. Nosiljka nam je tada bila spas, a ja sam imala osećaj da mogu da pružim sve što je potrebno i jednom i drugom detetu, iako su im potrebe bile vrlo različite u početku. Anica se prilagodila našem ritmu i navikama u potpunosti, a da nije morala da se odriče svojih potreba, sna, ni udobnosti. Za sve nas ovo je bila stvarno velika i važna stvar. 

baby tula nosiljka

Izazove dugih uspavljivanja i muke što moja deca (ne) spavaju kao zečevi rešavala sam time što sam ih i kod kuće uspavljivala u nosiljci. Normalno smo se vozili gradskim prevozom, odlazili na predstave, u park, na druženja, bez bojazni šta ako beba zaplače. Jer ona u nosiljci jednostavno nikada nije plakala. Imala je svoju mamu. A ja sam uživala u nasmejanim pogledima razneženih prolaznika, rado odgovarala na pitanja i komentare. Svet je lepši kada vam se svi smeškaju, a niko nije imun na prizor mame koja nasmejana nosi svoji bebu. 

Sada mi je kod nošenja omiljena stvar činjenica da ne moramo da se vraćamo kući na spavanje. Nekad mi je jako teško da pomirim potrebe njih dvoje, a vikendi su jedino vreme kada smo zajedno, kada skitamo, lutamo i uživamo u promenama svakodnevice. Naša Tulica je dovoljno udobna i meni i njoj da Anica odrema svoj deo i skupi snagu da ide dalje. Od kada sam uvežbala vezivanje i nameštanje pozadi, na leđa, nebo je granica. Tako mi je ubedljivo najudobnije da je nosim, a ništa nije bolje od toga kad je pitam: “Anči, uživaš li?”, a onda začujem malecko, tiho, piskutavo “Da!” I osetim njen obraz na svojim leđima.

baby tula nosiljka

Anica sada ima dvadeset meseci. I dalje je nosim. Nosiljka koju imamo se može koristiti do treće godine ili navršenih 20 kilograma, ali mislim da bi nam već sada udobnija bila Toddler varijanta, pa sam polako počela da razgledam i razmišljam o “unapređenju”. Ovo je moj favorit, a naručiću je putem sajta mamazna.rs, kao i prethodnu.  Kolica smo odavno izbacili iz upotrebe. Ona dosta hoda sama, a za slučaj da se umori uvek imam uz sebe torbicu  sa Tulom. 

I za kraj želim sa vama da podelim jednu zanimljivost koja mi je jako simpatična. U Americi postoji praksa da dve mame koje se sretnu noseći Tula nosiljke, jedna drugu pozdrave uzvikom “Tula in the wild!”. Kako je sve počelo, šta ovaj simpatični običaj predstavlja i kako funkcioniše možete pročitati u brojnim tekstovima (meni je najsimpatičniji bio ovaj). Čisto da se ne iznenadite ako me čujete da za vama vičem na ulici. 🙂 Da razmenimo pozdrave, iskustva i priče o nošenju. Jer priča o nošenju je priča o nežnosti, povezivanju i zajedničkom rastu, u svakom smislu i u svakoj prilici. <3 

 

***

Post je nastao u saradnji sa mamazna.rs.

 

 

7 komentara na “Naša priča o nošenju

  1. Divan tekst. Pozelim da cesce nosim bebu uz sebe🥰 Nosimo se u sling ring marami koja mi nije udobna za duze setnje. Istrazujuci nosiljke i ja sam se zaljubila u tulu jer je mekana i nezna i mozes da mazis bebu po ledjima i guzi dok je nosis. Treba da dobijemo ergobaby pa sam od tule odustala, ali posle ovog teksta mozda ipak kupim ako nadjem polovnu na fb grupi. 😁
    Ceo blog je divan, divno pises o roditeljstvu, o citanju i knjigama koje obozavamo. Pozdrav

    • Meni je ostala neispunjena želja da probam tkanu maramu, mislim da bi nam baš odgovarala.
      Tula mi je velika ljubav, trudila sam se da zvučim u tekstu kao normalna žena i da vas ne uplašim svojom opsesijom. 😀 Drago mi je ako sam dobro prenela svoje utiske.
      Hvala na divnim rečima i podršci, mnogo mi znače. <3

  2. Слажем се са свим што си написала. Носила сам и ја своју бебу у Двемаме марами. Више пута у Србији сам добила врло непријатне коментаре на улици од непознатих људи. “Да мучим бебу”, “да није добро за ноге”, а једном ме је мушкарац питао “што сам извела бебу напоље?” ?! Урадила бих то опет, али стварно је напорно носити се са коментарима, чак и погледима.

  3. Prvu bebu sam od 3.meseca nosila u elastičnoj marami, a od 6og u Ergobaby. Prošli smo brda i doline sa njom. Sad se nosimo sa drugom bebom u marami , a kad krenemo u avanture po planinama, nosićemo ih u duetu :))))

  4. Sa prvom bebom ring sling je izneo od prvog meseca do dve, dve i po godine! Ne da smo ga iznosali <3 a onda Koatye mei-tai (meh-dai) na ledjima dok god je moglo. Sada skroz obrnuto, za tri i po meseca menjamo nosiljke stalno, mada nam je ring sling (ovaj put divni meki bambus/pamuk od Little Frog) favorit! Ali s obzirom da stvarno puno vremena provodi u nosiljci, u poslednje vreme Tula free to grow mi je <3, a ovaj put zelim i tkanu da isprobam. Nase merilo za dobru nosiljku je: da mogu da dojim u njoj bez stajanja i vadjenja bebe 😀 i da je opterecenje ravnomerno rasporedjeno (godine stigle haha) i da je simetricno vezivanje. Hug-bug smo jedno vreme nosile, ali zbog stavke 1. nesto smo posustale. Ring sling mi je favorit ali zbog asimetrije na duze nam nije odgovarajuc. Jedva cekam da isprobam neku tkanu.

    <3 znaci ako se sretnemo Tula in the wild! hehe! Prelepa vam je straftasta tula <3

  5. U potpunosti se slažem, dete ne bi trebalo da se odvaja od majke, samo smo mi ljudi izmislili krevetac, kolica, i još trista čuda umesto da dete nosimo sa sobom. Samo pogledaš silna plemena gde žene vezuju svoju decu uz sebe i tako obavljaju sve poslove. Svaka čast!

  6. Ja sam se radovala nošenju bebe u elastičnoj marami, kupila sam je nekoliko dana nakon izlaska iz porodilišta, ubrzo smo dobili i odličnu nosiljku. U početku je nekako i išlo, mada nije hteo dugo da bude u marami, rodio se u julu (te godine je leto bilo naročito vrelo), kad je stigla jesen i vrelina popustila, već je bio preveliki- ja sam sitna ženica, a on je baš krupna beba, pa mu nije bilo udobno. Svejedno, bude mi drago kada na ulici vidim kako nose bejbije u nosiljkama i maramama 😍, pomalo i zavidim, priznajem. 🤭😁

Ostavite komentar