Najbolje što možemo da učinimo za našu decu je da ih ostavimo na miru

Podsetnik sebi.

Manje pričaj.

Manje podsećaj. Pričanjem i zvocanjem trošiš reči uzalud. Mani se onoga – dok se ne osuše usta od priče. Batali priču. Praznom pričom dete opterećuješ i ono se, htelo ne htelo, zatvara i isključuje. I ti bi tako da ti neko stalno nešto drobi nad glavom.

Prestani da daješ uputstva za sve živo.

Za pranje ruku, izuvanje i oblačenje, za jelo i za ispravno sedenje. Pusti. Sačekaj. Ne preuzimaj na sebe brigu o tome da se dete svega seti i sve uradi kako treba.

“Sačekaj da seka prođe. Taaaako. A sad joj daj igračku. Taaaako, bravo, lepo joj daj. Sad kaži izvoliiii, sekooo. Odličnoooo! E sad hajde vrati ovo bati, kad mu nisi dao svoj autić.”

Ili: “Izuj cipele. Stavi cipele na mesto. Sad skini jaknu. Super, gde ti stoji jakna? Bravooo! Sad na pranje ruku. Lepo uzmi taj sapun, pa trljaj, trljaj. Odlično. Sad isperi. Obriši ruke. Taaaako.”

Jer ako ti to na sebe preuzmeš, šta njemu ostaje? Kako će naučiti da samo misli svojom glavom ako je dovoljno da sluša tvoju? Što više pričaš, to više stvaraš dete koje radi samo šta mu se kaže i ne razmišlja.  Neka se isprska, pokvasi, isprlja, neka nešto zaboravi, ispusti, preskoči. Neće biti smak sveta. Ali će biti sjajna prilika da se seti, da nauči, da proba da propušteno popravi. Da se oseti važno i samostalno. Da ima brige i obaveze.

Prestani da kritikuješ.

Niko nije odjednom sve lako savladao. Greške su tu da bi se popravljale, vežba čini sve boljim i sve uspešnijim. Ne mora sve da prođe s tvojim komentarom, dete i samo vidi gde nešto nije ok i šta nije kako bi trebalo. I veruj mi, ceniće to što si ti preskočio/la da to javno istakneš. Niko nije poželeo da bude bolji kada se loše osećao. Veruj svom detetu da je sposobno da samo uči i razvija se.

“Pogledaj, opet si zaboravio da vratiš čašu na mesto? I sad se prosula! A sto puta sam ti rekla, vrati čašu, vrati čašu! I ti ništa ne slušaš! Eto vidiš šta se desi kad me ne slušaš!”

Prestani da pretiš u prazno.

Prestani da brojiš do tri, kakvi su to fazoni? Šta to bude nakon famozne trojke? Umesto toga, smireno najavi posledicu i preduzmi reakciju. Oduzmi čekić kojim lupa po kuhinji. Skloni dete s utičnice i usmeri ga na drugu aktivnost. Obustavi igru u parkiću i krenite kući ukoliko vidiš da nema dogovora. Prazna priča posle vrlo kratkog vremena prestane da deluje. Pretnje i kazne se s vremenom potroše. Ono što ostaje i što traje je stabilan, siguran i jasan odnos na koji dete može da se osloni i koji može da predvidi. Ono što će uvek pobediti svaku kaznu ili pretnju je roditelj koji drži zadatu reč.

“Brojim do tri i da si došao! Jedaaaan, dvaaaa, dva i pooooo, dva i tri četvrtineeeee, dva i sedam osminaaaa…”

Prestani da daješ sud i mišljenje za koje te niko ništa nije pitao.

Prestani da svaku situaciju doživljavaš kao priliku za učenje i za lekcije. Kada ti dete ispriča neku anegdotu iz vrtića, ono ne traži moralnu pouku. Možda traži podršku, možda traži utehu, možda traži rame za plakanje. Možda, zamisli, ne traži ništa! Možda samo želi da se isprazni i iz sebe naglas izbaci ono što mu stoji na duši. Deljenjem netraženih saveta samo zatvaraš komunikaciju. Ćuti i sačekaj. Slušaj. Nauči da slušaš. Slušaj da razumeš. Pitaj dete šta ono misli i kako se oseća. Reci – pričaj mi još. Reci – mora da je to jako teško za tebe. Reci – tu sam ako ti treba pomoć. Pusti dete da te pozove i pita za savet. Pusti ga da samo sredi misli i možda donese samostalno rešenje. Ne postavljaj se kao da znaš bolje, čak iako znaš. Jer možda ne znaš. Možda se tuča u vrtiću završila prijateljskim zagrljajem, ali ti to nikad nećeš čuti ako na pola priče kreneš da morališeš o tome kako se drugari ne tuku.

Prestani da govoriš detetu kako treba da se oseća, šta da misli i šta da radi.

Što manje ti pričaš, dete će više razmišljati i više će pričati. Prestani da njegove strahove racionalizuješ, da držiš slovo nad njegovim greškama i da daješ detaljna uputstva kako može da ih popravi. Umesto toga, pitaj. Ponudi prostor da dete samo predloži rešenje. Zatraži pomoć za zajednički dogovor. Zatraži njegovo mišljenje. Pruži mu priliku da se oseća odgovorno, samostalno, poštovano. Jer kako se oseća, tako će se i ponašati.

Sačekaj.

Ne žuri sa reakcijama. Uvek možeš da se umešaš i kasnije ukoliko nije reč o direktnoj opasnosti po dete. Napomena: svađa i koškanje među vršnjacima nisu opasnost po dete. Dete će prirodno naučiti i savladati neke stvari ukoliko se izmakneš i pustiš ga da ih iskusi. Ne zahteva svaka situacija, zapravo većina situacija ne zahteva tvoju intervenciju, savet, komentar i spasavanje. Ostavi dete nekad na miru. Pruži mu priliku da nešto novo nauči iz svojih i tuđih grešaka.

Pitaj.

Manje pričaj, više pitaj. Pitaj kako se oseća, šta bi uradilo, kako bi rešilo problem, šta predlaže, zašto se nešto dogodilo. Što više pitaš i više te zanima, više ćeš znati i više razumeti. Kad god ti nešto nije jasno, pitaj. Ma i kad je sve jasno, opet pitaj jer možda je detetu jasnije ili nejasnije pa se ne razumete. Povuci se i nauči da manje pričaš. Da više slušaš i više pitaš.

Nauči da dete ostaviš na miru. To je nešto najbolje što mu možeš pružiti.

Tvoja,

Ja

3 komentara na “Najbolje što možemo da učinimo za našu decu je da ih ostavimo na miru

  1. Ovo mi je trebalo. 😀
    Da li je ok ako brojim do 3 i to zaista do tri onda zaista ustanem i uradim nesto konkretno (dojim bebu pa nekad moram tako da ne bih ustajala bez preke potrebe u tom trenutku)? Mada mi najcesce koristimo ono “imas izbor da li ces ti to uraditi ili cemo mi” (da ugasi svetlo pre spavanja ili tv kad kazemo dosta crtanih).
    Pozdrav, hvala na tekstu 🙂

Ostavite komentar