Kuća na pilećim nogama – mit o smrti koji slavi život

Kuća na pilećim nogama i kao naslov i kao ilustracija na koricama knjige bili su nešto što jednostavno nismo mogli da zaobiđemo. Ova knjiga nas je dozivala i imala sam snažan predosećaj da će nam biti zanimljiva, ali ni slutila nisam kakvo ćemo blago zapravo otkriti i na koje će nas sve načine ova knjiga dotaći. Za Baba Jagu smo već odavno znali iz predivnog Atlasa mitova, iako nam, moram priznati, nije bila nimalo drag lik. Reč je o starom slovenskom mitu o demonskom biću, zaštitnici sveta mrtvih od sveta živih, koja živi u kući na pilećim nogama okruženom ogradom od ljudskih kostiju.

Autorka Sofi Anderson preuzima ključne delove ovog mita iz slovenske mitologije i maestralno ih menja i prilagođava, stvarajući sasvim originalno umetničko delo. Baba Jaga, zla veštica koja živi na ivici šume, strah i noćna mora mnoge dece, u ovoj priči je voljena baka junakinje Marinke i, iako strašne spoljašnjosti, u sebi nosi mnogo kvaliteta, nežnosti i mudrosti. To preplitanje ljubavi i straha, misterije i poznatosti, topline bakinog doma i strahote koja nas čeka u svetu mrtvih u koji nas upravo ova baka uvodi vrlo je vešto izvedeno, izaziva divljenje i uzbuđenje u isti mah, uvlači nas u priču i tera da okrećemo stranice zadržavajući dah.

Kuća na pilećim nogama

No glavna junakinja ovog romana je ipak dvanaestogodišnja Marinka, Baba Jagina unuka, od koje se očekuje da postane Babina naslednica i sledeća zaštitnica sveta mrtvih. Jaga je zadužena za navođenje mrtvih u zagrobni svet i svake noći u njihovoj čudnovatoj kući odvija se poseban ritual paljenja lampiona u kosturskim glavama, iščekivanja mrtvih da dođu na poslednju večeru na ovom svetu, večeru koju im sprema Baba Jaga i koja je ujedno proslava i veličanje lepote života. Marinka ne želi da život provede kao zaštitnica i pokušava da nađe svoj put, uprkos predodređenosti, iskustvu i očekivanjima koje ceo svet ima od nje, a posebno njena jedina porodica, njena baba. Život zaštitnica je usamljen i jednoličan i Marinka bi želela da iskusi i doživi nešto drugačije i više od toga.

Zbog toga je najvažnija tema ovog romana potraga za sobom, za identitetom i svrhom, rušenje prethodno utvrđenih obrazaca i pronalaženje mesta pod suncem koje je samo naše. Marinka zna svoju predodređenost i upravo to je ono što joj smeta i od čega želi da pobegne da bi otkrila ko je ona zapravo. Mislim da je na neki način ovo priča svakog deteta, deo odrastanja, upoznavanja sebe i otkrivanja svoje istine, uprkos tome odakle smo i ka čemu nas uče da treba da težimo. Važno je da ovakve knjige čitaju deca koja se iz bilo kog razloga loše uklapaju u društvo, deca koja nailaze na nerazumevanje, usamljena deca. U njima će pronaći ogledalo, prepoznavanje, razumevanje i svoje mesto u svetu koji nije stvaran, ali je podjednako intenzivan i može predstavljati utočište i sigurnost.

Kuća, Baba Jaga i Marinka nikada ne ostaju nigde dovoljno dugo da bi Marinka mogla da stekne prijatelje ili se ukoreni. I Marinka želi da to promeni, te uzima stvari u svoje ruke. Tugovanje, promena mesta življenja i teškoća da se pronađe koren, slika o sebi i o svetu oko sebe, izolacija i usamljenost, sve su to teme u kojima smo se lično pronašli i koje smo prigrlili kao svoje. Ova knjiga nam nije mogla doći u boljem periodu nego sad, nakon preseljenja. Marinkina priča je nešto sa čime smo mogli snažno da se poistovetimo.

Prihvatanje smrti snažno je utkano u roman, ali na tako suptilan i složen način da se teško spoznaje. Zbog toga će možda nekim roditeljima izazvati brigu da li ovu knjigu uopšte približiti deci, jer nema ulepšavanja i uvijanja kada je reč o prikazivanju smrti. I sama sam na momente pomislila “šta nam je ovo ptrebalo”, naročito jer nas odmah na početku dočekuje ovakav opis:

U suton, u lobanjama palim sveće. Narandžasti sjaj treperi iz njihovih šupljih očnih duplji, prizivajući mrtve. Oni se pojavljuju na horizontu poput izmaglice i bivaju sve jasniji dok preko kamenog tla posrću prema kući.

 

Kuća na pilećim nogama

Međutim, smrt nije ni lepša ni strašnija nego što jeste kao deo života – preplitanje svetlosti i tame, poznatog i nepoznatog, radosti i tuge. Proslavljanje života koji su mrtvi vodili na večeri kod Baba Jage odnosi pobedu nad beznađem i prazninom koje za sobom ostavljaju. Kada su autorku pitali šta želi da kao poruku čitaoci ponesu iz ove knjige, odgovorila je:

Da je život pun radosti i tuge, usamljenosti i podrške, ponosa i kajanja. Živeti znači iskusiti sve. Neke faze će delovati teško, ali nam nikada ne mogu slomiti srce. Uvek postoji nada u svetliju budućnost, i možemo je pronaći na najneočekivanijim mestima – u susretu sa poznatim prijateljem ili starom Jagom, u kući za koju ste mislili da vam je neprijatelj, u kljunu ptice, ili u talasanju na površini barice. Čak nas i smrt može inspirisati da prigrlimo život.

Predivna je lakoća s kojom autorka gradi Marinkin lik, a njena živost i stvarnost u punoj nesavršenosti čini Marinku jednim od živopisnijih likova književnosti za decu. Marinka je snažna i hrabra uprkos slabostima i manama, i to je čini junakinjom sa kojom se deca mogu poistovetiti mnogo više nego sa sterilnim i jednostranim superherojima.

Ali ubedljivo omiljen i najupečatljiviji lik u ovoj knjizi je upravo kuća. Neverovatno je kako je neživom objektu autorka uspela da udahne život i podari karakter, i to bez ijedne izgovorene reči. Dirljiva je i nežna Marinkina veza s kućom. Ona je u kući odrasla i kuća ima roditeljski odnos prema njoj – menja se kako bi joj obezbedila bezbedno okruženje i siguran kutak. Svu svoju nestalnost i nesigurnost jer se kreće i menja lokacije kuća nadomešćuje unutrašnjom prilagoljivošću i sigurnošću. Kuća na pilećim nogama predstavlja personifikaciju doma koji nam pruža utočište, a sa druge strane nas veže i ne dozvoljava da osetimo slobodu izbora. Doma koji svuda ide s nama i ne dozvoljava nam da se tako lako otarasimo očekivanja, predaka, i težine onoga što je bilo pre nas.

Kuća na pilećim nogama je jedna predivna priča o ljubavi, prijateljstvu, gubitku, tugovanju i opraštanju upakovana u stari poznati slovenski mit o Baba Jagi. Autorka je toliko magije utkala u stranice ove knjige da ih nijedan čitalac neće napustiti nepromenjen. Vizuelna lepota ove knjige, imaginacija, opisi i tematika izrazito su upečatljivi i magični, baš poput prastarog mita koji je u njenoj osnovi.

Šarena tapiserija mitologije, detinjeg viđenja sveta, pitanja, strahova, rasta i otkrivanja sebe. Univerzalne teme, ali u novom svetlu, jer Andersenova zna šta savremenom čitaocu treba – dinamika, uzbuđenje i napetost – sve ono zbog čega nećete moći ovu knjigu da ispustite iz ruku. Upravo to se i nama desilo. Čitali smo je ležeći, ušuškani, sedeći, šetajući kroz kuću, sa poluspuštenim kapcima pred san jer “samo još jedno poglavlje”. Nikada kao sa ovom knjigom moj maleni čitač nije bio zanesen i odsutan, nikada mi življe nije prepričavao poglavlja koja je pročitao sam, a ni ja se nikada ranije nisam više nameštala pored njega i tražila da ja njemu čitam.

Kuća na pilećim nogama

Kuća na pilećim nogama ima sve. Momente straha, lepote, tuge, prijateljstva, usamljenosti. Dubina značenja koje ova knjiga nosi, kombinovana sa istovremenom jednostavnošću i aktivnom uvlačenju čitaoca priču, zaista je jedinstvena vrednost ovog dela. Ovo je koja vas ostavlja pomešanih emocija. Tuga je prikazana kao deo života, pod ruku sa radošću. Prošlost i budućnost su u konstantnom neskladu do momenta kada Marinka uvidi da ih mora i može pomiriti.

Predivan porodični roman za decu koja sebe tek traže, ali i za nas odrasle, da preispitamo koliko smo Marinike u sebi poneli i prepoznali prilikom postanka onog što jesmo danas.

P. S. Na autorkinom sajtu možete pronaći mnoštvo materijala za tumačenje i istraživanje ove sjajne knjige, jer teme koje pokreće su zaista neiscrpne.

Naslov: Kuća na pilećim nogama

Autorka: Sofi Anderson

Izdavač: Propolis Books

Godina: 2019.

Jedan komentar na “Kuća na pilećim nogama – mit o smrti koji slavi život

  1. U sustini se ljudi u velikoj meri dele na one koji su deo kolektivnog identiteta i one koji imaju jak individualni identitet. Kod dece se indicidualni cesto primeti jer ih jos nisu ugusle drustvene norme. Usled toga je bitno da decu od malh nogu ohrabruemo da bez pardona budu ono sto jesu i da ta razlicitost ne bi trebalo da bude nesto lse, vec ono sto ih istice. I tako deca nauce da ih nista ne sputava.

Ostavite komentar