Deca rastu od snova.

Od čistih i toplih kreveta i poljubaca za laku noć.

Deca rastu od poštovanja, obrazovanja i strpljenja.

Rastu od pentranja, skakanja, prevrtanja. Padova, od oguljenih kolena i poljubaca “da prođe”.

Deca rastu od zagrljaja. Od maženja i golicanja.

Deca rastu od bliskosti i nežnosti.

Deca rastu. Rastu od brižno spremljenih zdravih ručkova, voćnih užina. Od izvoljevanih doručkova.

Od nezdravih grickalica koje im na kvarno poture dragi ljudi.

Rastu od ohrabrenja i pohvala. Od saveta i kritika.

Deca rastu od parkića, vrtića, autića, krpica i lutkica. Od lopti i naučenih pesmica.

Od priča za laku noć, pročitanih i izmišljenih. Naročito od izmaštanih.

Rastu deca i od putovanja. Od saginjanja, nespavanja, nosanja.

Rastu od prvih strahova.

Od đuskanja.

Od šala i aplauza.

Deca rastu od roditeljskih briga.

Od popijenih lekića, istrpljenih boca, pobeđenih boljki.

Rastu od drugara, od braće i sestara.

Od tetaka, ujaka, stričeva, baka i deka. I njihovih šala.

Deca rastu od svakog “hvala”, “molim” i “izvini”.

Od gledanja u oči i strpljivog slušanja.

Od hiljadu ponavljanja.

Od radoznalosti. Od istraživanja. Od grešaka i uspeha.

Deca rastu od domaćih kolača.

Od držanja za ruku.

Deca rastu od valjanja po travi i gledanja u zvezde.

Od novih reči.

Od svakog našeg: “BRAVO!” i “baš JESI dobar”. I od “ponosna/ponosan sam na tebe”. 

Deca rastu od pocepanih pantalona i prljavih ruku.

Od rasturenih fioka i razbacanih stvari.

Deca rastu od skupljanja igračaka.

Deca rastu od proslavljenih rođendana i oduvanih svećica. I suza radosnica.

Deca rastu, o kako samo brzo rastu.

Deca rastu od ljubavi.