Rođenje mlađeg brata ili mlađe sestre je zasigurno najveći potres koji je ikad zadesio vaše starije dete. Dok je nama sve već manje-više poznato i predvidivo, detetu se svet menja iz korena.

Kako onda tako veliki potres i promenu prihvatiti, odakle joj prići, kako se na nju navići? Tokom trudnoće mi se na momente osećaj da će sve biti u redu smenjivao sa neopisivim strahom i panikom. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je do mog mozga konačno stigla činjenica da više nikada neću biti samo njegova mama, mama samo jednog deteta. Prvo što sam pomislila je – kad je meni ovako teško pao sav taj nalet emocija, kako li je tek njemu.

Svi smo dobili bebu

Dolazak novog člana u porodicu je promena za sve. I svima je potrebno navikavanje i prilagođavanje. Roditeljima na mnogo veći broj obaveza, na konstantnu podeljenost pažnje, koncentracije i poslova, a starijem detetu na promenu većine navika ili bar na komplikovanje istih. Zato je važno da ne zaboravite da brinete o sebi koliko god je to moguće, jer samo roditelj koji je koliko-toliko namirio svoje osnovne potrebe može biti smiren, pribran, koncentrisan i na visini zadatka. Da biste bili dobar roditelj, morate biti dobro. Zbog toga je važno da date i sebi malo oduška i priznate da je novi član porodice podigao nivo zadataka za (bar) jedan stepen više i da je normalno i prirodno da je i vama teže. Dakle, sindrom supermame i supertate ćemo ostaviti po strani na neko vreme i ubaciti se u mod za preživljavanje. I uživanje, naravno, ali uživanje u preživljavanju, da se ne lažemo.

Smanjite doživljaj

Većina roditelja tokom trudnoće i prvih dana kada beba dođe uzbuđeno prenaglašava uzbuđenje, želeći da starijem detetu pokaže koliko je sam taj događaj važan i divan. Upravo zbog toga će dete najčešće u sebi biti razočarano kada nakon tolike najave i uzbuđenja u kuću stigne mala kmezava kiflica koja čak i ne drži oči otvorene. Da ne pričamo o svim promenama koje ona nosi, uključujući manju dostupnost mame i tate. Što više naglašavamo svoje uzbuđenje i sreću, veća je verovatnoća da ćemo starije dete zbuniti i zatvoriti za komunikaciju o emocijama.

Umesto toga, nije loše na vreme se pripremiti razgovorima (o čemu sam već pisala) i razmotriti i predstaviti stanje što je moguće više realno. Pričati o tome koliko bebe spavaju, zašto toliko spavaju, koliko sisaju, koliko vremena i pažnje traže i zašto je sve to tako, uz predloge kako ćemo se sa tim nositi i kako ćemo te situacije rešavati.

Svaka emocija je ok

Ako bih morala da izdvojim jednu, najvažniju mantru tokom ovog našeg sada već jednogodišnjeg putovanja, svakako bi to bila – sva osećanja su dozvoljena, normalna i prihvaćena. Kada glasno i jasno pokažemo da smo svesni koliko je starijem detetu teško, mi njegove emocije potvrđujemo, priznajemo i dajemo im na važnosti. Dete koje zna da je ono što oseća normalno nema grižu savesti, ne potiskuje svoja osećanja i u stanju je da ih lakše prihvati, ispolji i prevaziđe. Sasvim je normalno da dete bude tužno i potišteno jer je izgubilo deo svojih roditelja. Izgubilo je vreme kada je bio sam i centar našeg sveta. Kada je bio jedini i najbitniji. Dok sa jedne strane prima poruke da mu je novi brat ili sestra najveći poklon i da treba da je radosno i ushićeno, dete oseća i emocije koje nisu tako prijatne i pozitivne, te ga to zbunjuje. Lako se može javiti krivica, osećaj da dete “nije dobro” jer se ne raduje bebi kao svi oko njega. Zbog svega toga, zbog zdravog odnosa prema sebi, ali i prema svim ostalim članovima koje je ova promena zadesila, važno je detetu pružiti podršku i pokazati mu da je u redu da zbog novonastale situacije ne bude (baš skroz i samo) srećan. Doći će vreme kada će se sve slegnuti i kada će osećati onu pravu privrženost i ljubav prema bebi. Čak i da nije tako u samom početku, podrška i uteha su jedini način da se to prevaziđe i da se krene dalje.

 

Bezbednost na prvom mestu 

Ma koliko da se trudimo da imamo razumevanja za dete i njegova osećanja, granice po pitanju bezbednosti i fizičkog razračunavanja ostaju iste. Starija deca, naročito u mlađem uzrastu, svoje burne emocije znaju da pokazuju kroz fizičke napade na bebu. Oni malo stariji će uvek nekako kao slučajno skakati baš oko bebe ili mlatiti nekim opasnim predmetima oko bebine glave, uprkos našim upozorenjima. U tim slučajevima je potrebno da postavimo jasne granice i pomognemo mu da se skloni.

Umesto osude i kritike zaista mnogo pomaže i mnogo velike pomake nabolje pravi smireno i jasno postavljanje granica, bez dalje analize i ulazaka u objašnjavanje i produbljivanje teme. Ako svoju intervenciju shvatimo bukvalno kao pomoć detetu da zaustavi svoje izlive emocija nasilno, i mi ćemo se lakše iskontrolisati da ne “planemo”, a i lakše ćemo sagledati situaciju iz perspektive starijeg deteta. Razumevanje uvek pomaže pri komunikaciji. Znam da je teško, ali što se manje ljutimo, veće pomake pravimo nabolje.

Ok je da nije sve savršeno

Znala sam da pitam Duleta pred spavanje da mi nabroji kako se sve to naš život promenio od kada je Anica došla. Sve čega može da se seti. Šta mu se od toga dopada, a šta ne. Pitala sam ga da li bi voleo da je nešto drugačije i šta mu smeta. Govorila da znam da je nekad dosta teško imati sestru koja te gnjavi dok se igraš, ali da može biti i zabavno. Da je nekad skroz ok biti ljut na nju ili na nas zbog svega što se dešava, ali da to ne znači da se ne volimo. Bila sam direktna i iskrena. Dešavalo se da mu priznam da je i meni teško pala promena i dolazak Anice u naš život. Da sam umornija, da mi je teže da u toku dana postignem sve što bih želela i smatram da treba, da mi je nekad jako naporno da se posvetim oboma koliko bih želela i da se jako, jako trudim da svi zajedno prebrodimo teže dane što bezbolnije. Trudila sam se da ne kukam i ne opterećujem ga, ali da mu svojim priznanjima dam slobodu da on meni kaže da je i njemu nekad teško. Kada bih primetila da je nervozan, rekla bih mu otvoreno da bebe zaista umeju nekad da budu naporne, ali da budemo strpljivi, naučiće sve što treba u svoje vreme. Želela sam da zna da nije sam u osećaju da se na nešto navikava i da se nešto menja. Da nije jedini koji se prilagođava, to svi činimo.

Ne mislim da sam time dala Duletu ideju da može da ne voli svoju sestru ili da mu ona zapravo smeta. Verujem da sam mu time pružila osnovu da se oseća sigurno u svojoj porodici, da bude ono što jeste i kakav zapravo jeste. Da se snalazi u svojim emocijama i da ih definiše i kanališe. Jer to je sve što mu je potrebno, da prepozna i prihvati.

Da li se i dalje volimo?

Dete će tražiti našu potvrdu da ga volimo. Bilo kroz promene u ponašanju u vidu nestašluka, prkosa, plačljivosti, agresije prema bebi ili prema nama.  Nekada su znakovi suptilniji, poput nešto napadnijeg ponašanja, traženja pažnje, naglih i bučnih pokreta i reakcija. Jedna od najčešćih zabluda koje možete čuti je kada roditelji kažu – starije dete nije ljubomorno na bebu, prema njoj je divno, ali nama džigericu pojede. To samo znači da je starije dete dovoljno zrelo i inteligentno da shvati da beba nije kriva. “Krivi” su roditelji kojima nije bilo dovoljno jedno dete, “krivi” su jer sa bebom pričaju drugačije nego sa prvencem, “krivi” što dete ne vole na pravi način onda kada mu je to najpotrebnije.

Ovde nema magičnog recepta. Potrebno je ostati blag, strpljiv, dosledan, nežan. Potrebno je imati razumevanja i sluha, što je jako teško kada u kući imate novorođenče koje sa sobom nosi manjak sna, stres i višak obaveza. Obaveze deteta ostaju iste, granice ostaju iste, navike bi trebalo da ostanu što bliže ranijima, samo sada za njih treba imati više energije i empatije.

Beba će pretvoriti starije dete u superheroja

Naglašavajte ljubav. Neka dete bude superheroj u bebinim očima. Ja sam bila (a i dalje sam) bebin “advokat” i svako Aničino oduševljenje, osmeh i radost, ma i blagi pogled sam pretakala u reči i divila se iskreno naglas tome koliko ona njega voli. Ponavljala sam da je niko ne mazi kao on, da se nikom ne raduje kao njemu, da niko ne ume tako lepo da je nasmeje kao što ume on. I ništa nisam slagala, samo sam bila komentator koji je koristio reči da svoje i njihove emocije prenese, naglasi i zauvek zabeleži u našim glavama i srcima.

Takođe sam stalno naglašavala kako se radujem što ćemo zajedno bebu učiti svemu, ali da će ona najviše u njega gledati i da će najviše od njega učiti, pokušavajući da bude kao on. I ovo je potpuna istina. Govorila sam kako je Anica srećna što je baš u našu porodicu došla, gde se svi mi toliko volimo i gde ima mesta za još jednu ljubav. Govorila koliko smo srećni što nam je baš ona došla i koliko jedva čekamo da je naučimo svemu što naša porodica može i zna.

 

Starije dete želi da bude beba

Mi nismo imali slučaj regresije u ponašanju jer je razlika ipak četiri godine, ali Dule jeste, na primer, tražio da sisa. I dozvolila sam mu. Kao što bih ga i hranila i oblačila i obuvala da je stalno tražio. I jesam kada je tražio. Naravno, shvatio je da ne ume da sisa, oboje smo se ismejali toj situaciji i nastavili dalje kao da ništa nije bilo. Naglašavanjem da je “veliki” samo se produbljuje jaz između njega i bebe. A ja sam želela da on bude svestan da je i on moja beba, da ih volim podjednako. Jer za dete roditeljska briga i pažnja jesu znak ljubavi. Nikada nisam naglašavala njegovu “odraslost” niti sam ga zbog nje hvalila, upravo zato što sam osećala da on ne želi da bude odrastao u tom momentu. On želi da bude što sličniji bebi jer oseća da je beba sada predmet nežnosti, pažnje i ljubavi koja je drugačija od one prema njemu.

Nisam mu govorila da je on veliki, a beba mala. Govorila jesam da će beba porasti, da još ništa ne ume i šta ćemo je sve učiti, ali sam se jako, jako trudila da izbegnem momenat u kom se on oseća superiorno u odnosu na nju, starije i “pametnije”, “veće” u odnosu na nju. Jer ona je biće za sebe, isto kao što je i on. I ona će naučiti i moći sve što on zna i može, samo u svoje vreme. Ona je za svoj uzrast taman, ona nije mala i nesposobna, već vrlo sposobna, samostalna, svoja. Želela sam da je tako i on vidi. Zato sam samo naglašavala ono šta će ona moći, raditi, naučiti, ne ono što ne ume. Trudila sam se iz sve snage da ih ne poredim i ne dodeljujem im titule “stariji” i “mlađi”. Oni su brat i sestra. To je jedino važno.

Starije dete je i dalje dete

Starije dete nije odjednom poraslo i sazrelo samo zato što ste u porodici dobili bebu. Iako će se ono nama često činiti veliko i odraslo u odnosu na mrvicu od tri kilograma, zapravo je reč o istom detetu koje ste ostavili pre odlaska u porodilište. O vašoj bebi, prvoj, koja vas treba i koja očekuje da se sve nastavi tamo gde ste stali, iako to nije moguće. Zato sam ja bez griže savesti i njemu vikala – bravo – kada bi umesto nje pokazivao gde zeka pije vodu ili gde mu je pametna glava. Oduševljavala sam se i njegovim koracima, kao i njenim prvim. Mazila sam ga, tepala mu i nosila i njega kao bebu. To je, čini mi se, njemu pomoglo da se oseti voljeno i povezano s nama, a na neki način nam je bilo i zabavno.

Imamo jednu igru u kojoj Anica i on menjaju uloge. Tada bih sa njim govorila kao sa bebom a Anica bi bila “velika i ozbiljna”. Tada bih koristila priliku da Duletu “zabranjujem” sve stvari koje on inače voli da radi, tipa gledanje crtaća ili neki slatkiš, namerno bih mu servirala kašice za bebu umesto večere, i time ga diskretno i kroz šalu podsećala da biti stariji ipak ima dosta prednosti. 🙂

Ukoliko imate još nedoumica i pitanja u vezi sa ovom temom, predlažem sjajna predavanja Sanje Riste Popić i Dragane Aleksić. Meni su MNOGO pomogle.

Izbegavajte poređenja

Ovde je suvišno i objašnjavati zašto i kako bi trebalo ovu temu zaobilaziti, ali činjenica je da se i najopreznijima provuče. Ukoliko bih poredila, trudila sam se da to bude bez vrednosnih ocena, u smislu da ne izdvajam jedan način ili jedno dete kao bolje ili naprednije, nego kao čistu konstataciju različitosti. Često čujem da roditelji nesvesno stvaraju rivalstvo govoreći stvari poput – “Ako ne pojedeš večeru, daću je bebi”. Ili: “Vidi kako ona brzo jede, evo sad će sve da pojede a ti i dalje kilaviš!” To su naizgled bezazleni pokušaji da se nešto postigne, ali mislim da je cena za taj cilj ipak veća nego što bi trebalo.

Što manje promena – to bolje

Izbegavala sam da beba bude uzrok naših promena u ritmu i svakodnevici. Kada beba spava, a mi treba da idemo napolje, nalazila sam drugi razlog zbog kog moramo da sačekamo. Nisam utišavala njegovu igru jer beba spava. Nisam ga terala da hoda na prstima da nju ne povredi ili ne rasplače. Njegov se svet minimalno promenio i veći deo prilagođavanja istrpela je ona i mislim da je to fer i da je njoj to lakše palo.

S druge strane, nisam pristalica one ideje da je beba mala i da “ništa ne zna” i da joj “ništa ne treba”, pa to vreme treba iskoristiti i posvetiti se maksimalno starijem detetu. Verujem da prilagođavanje, navikavanje i učenje da funkcionišemo zajedno počinje od prvog dana. Tako da sam Anicu dojila, nosila i držala uvek uz sebe jer sam joj bila potrebna, naročito prva tri meseca. A činjenicu da je ona slabo pokretna i da dosta spava (na meni) sam koristila da se Dule i ja igramo društvenih igara, igara rečima, da crtamo, bojimo, rešavamo zadatke, čitamo knjige… O knjigama koje vam mogu pomoći da prebrodite eventualne krize zbog dolaska bebe sam pisala u ovom tekstu.

Imena su važna

Beba nije beba. Beba je Anica i njegova sestra. Beba mi je zvučalo bezlično i neodređeno. Mi nemamo “samo” bebu, mi imamo Anicu, jednu i neponovljivu, i ja sam od starta naglas komentarisala njene male posebnosti – kako voli baš pesmu taši taši, kako pokušava da se igra baš kao on, kako želi da mu je blizu jer ga obožava, kako je nešto novo naučila, primetila, zapamtila. Kako ima osobine, dobre i loše trenutke, kako je nekad nervozna, nekad uplašena, nekad pospana, nekad srećna. Često sam u te naše opise i pretpostavke uključivala i Duleta, pa ga pitala šta on misli o tome. On mi je pomagao da rastumačimo nekada njen plač, da otkrijemo zajedno njene potrebe. Tako smo se svi zajedno učili novoj komunikaciji, komunikaciji bez reči. I to nam je svima značilo, a u njegovim očima je ona od “bebe” postajala cela ličnost, njegova prava pravcijata sestra.

Što manje intervencije sa strane

Drugo dete je drugo dete i što pre to prihvatimo, svima će biti lakše. Dopustiti da okruženje bude bučnije, haotičnije, pokušati da se opustimo i prepustimo, bez griže savesti što nije isto kao sa prvim detetom. Ta fleksibilnost, sposobnost prilagođavanja, samostalnost i snalažljivost, pa i komunikativnost i veća stimulacija mogu doneti toliko dobrog drugom detetu. Dozvoliti da starije dete otme bebi igračku iz ruke, ne biti sudija nego roditelj oboma. A to znači ne zauzimati stranu. Dozvoliti da se igraju kako starije dete želi, sve dok to ne povređuje bebu. Dozvoliti da se njihov odnos razvija spontano i prirodno, po njihovim pravilima i njihovim tempom, pa makar to značilo da starije dete izbaci frustracije kroz otimanje igračaka, branjenje svoje teritorije, pokazivanje snage. Bebama to uglavnom ne smeta i ne reaguju, već doživljavaju takvu vrstu komunikacije kao igru, jer obožavaju stariju braću i sestre. Što manje mi intervenišemo, to će se pre njihov odnos dovesti u normalu. Naše frustracije ovakvim ponašanjem će ga samo pogoršati, dok pokušaji da ostanemo smireni, opušteni i pružimo poverenje svojoj deci mnogo pomažu u tome da se ono prevaziđe.

Pitajte za pomoć, ali poštujte ne kao odgovor

Često se kao magični savet koji rešava sve probleme sa adaptacijom na bebu navodi taj da treba starije dete uključiti da pomaže oko bebe. Vodimo se, valjda, logikom da će se dete osetiti korisno i da će tako lakše prihvatiti bebu i povezati se s njom. Istina je često drugačija, deci svakodnevne aktivnosti poput menjanja pelena i presvlačenja bebe brzo dosade. Ja sam zvala i pitala za pomoć, ali ukoliko ne bi želeo da prekida igru, poštovala sam njegovu odluku. Mislim da potenciranje na pomaganju i saradnji oko poslova u vezi sa bebom samo naglašava činjenicu da je dete starije, a već sam spomenula zašto mislim da je važno da se ne oseća toliko starije.

Vreme jedan na jedan je dragoceno

Ovo je deo koji je meni lično najteže pao, pre svega zbog toga što sam većinu vremena bila sama sa njih dvoje. Njoj sam se posvećivala dok je on u vrtiću, a njemu sam mnogo teže uspevala da posvetim vreme bez distrakcije. Ipak, koristila sam svaku priliku koju sam mogla, makar da odemo do prodavnice nas dvoje dok nju voza neko od naših prijatelja u kolicima. Ona je takođe legala kasnije od njega jer duže spava ujutru, pa ni tu nismo imali mnogo prilike da se sami ispričamo, ali sam ulagala veeelike napore da nam vreme pred spavanje bude povezivanje a ne otaljavanje, iako mi je to nekad bilo jako teško, upravo zbog toga što sam sve, baš sve, radila sama. Stoga posebno naglašavam ovu stavku i savetujem vas da unapred isplanirate opcije i razmislite o kombinacijama čuvanja koje bi vam omogućile malo više vremena 1:1. Posebno sa starijim detetom. Osećaj da je mama sto posto fokusirana samo na njega, da je prisutna i posvećena samo njemu, detetu šalje pozitivne poruke i uliva mu sigurnost, ojačava međusobni odnos.

Ono što se mnogo češće dešavalo je da je Dule morao da sačeka da uspavam ili podojim Anicu. Iako je to uglavnom strpljivo čekao i sarađivao, osećala sam potrebu da mu se zahvalim na tome i da stvari “popravim” time što bih naglas prokomentarisala situaciju, rekla da cenim to što nes čeka i zamolila bih ga da u međuvremenu smisli šta bismo mogli da radimo ili da pripremi igru.

Ostanite povezani

Provodite što više vremena sa starijim detetom. Ako niste u mogućnosti da izdvojite posebno vreme samo za njega, onda razgovarajte dok dojite bebu ili obavljate kućne poslove. Grlite se mnogo i često. Ljubite se stalno. Deca nikada ne odbijaju priliku da budu vaš centar sveta.

Iako je beba donela mnoge promene, ne zaboravite da je to što vam se dešava potpuno prirodno i normalno i tako ga i tretirajte. Umesto roditelja koji je sto posto fokusiran samo na njega, vaše dete sada ima vašu podeljenu pažnju i brata ili sestru za ceo život. A izazovi koji se usput pojavljuju pomoći će mu da shvati da ima i roditelje koji ga razumeju, prihvataju i vole bez obzira na sve. Ovo je proces koji traje, koji je nekada naporan i izazovan, ali koji je vredan svakog uloženog trenutka.