Bilo da čitate malo ili mnogo, navike i mali rituali koje sa decom stvarate formiraju od njih prave male knjigoljupce, upoznaju ih sa vrednostima i prednostima knjiga i otvaraju im nove svetove. Trudimo se da deci čitamo knjige što više, da čitamo što bolje, što raznovrsnije sadržaje, da čitamo redovno… Ali, čak i najiskusnijim čitačima potkrade se poneka greška. Ništa strašno, sve dok smo ih svesni i dok se trudimo da ih bude što manje. Zbog toga sam napravila spisak, neka nam se nađe. 🙂 

Čitamo samo pred spavanje

Čitanje knjiga deci pred spavanje je super, tu se (skoro) svi slažemo. Pomaže deci da se smire, sumiraju dan, uplove u svet mašte i pripreme se za san. Čitanje pred spavanje nas povezuje, ušuškava nežnošću i stvara posebne momente i uspomene. Čitanje pred spavanje ima jedinstven kontekst i zaista je nezamenljivo. No to ne znači da treba da ostane jedini vid čitanja sa decom. Pošto su tada umorna i na ivici snage, deci je koncentracija tada manja, pa im mozak ne radi na isti način kao u toku dana, kada bi vam možda za isti tekst ili sliku postavila bezbroj pitanja i uočila mnoštvo detalja. Ako deci čitamo knjige samo pred spavanje, propuštamo dragocene momente da o knjizi razgovaramo, da je prepričavamo, da je možda ilustrujemo ili na neki drugi način kreativno oživimo. Kada je pravo vreme za čitanje – uvek kada je dete za to raspoloženo. I čini mi se da svaku drugu aktivnost mogu lakše da odbijem ili odložim. Ali čitanje knjiga ne.

Ćuti i slušaj, ne zapitkuj

Kad smo kod pitanja i zapitkivanja, ono ume da bude iritirajuće. Prekidaju nas u pola rečenice, skreću s “teme”, odugovlače čitanje pa se knjiga razvuče i traje i trajeee… Roditelji često posežu za “ćuti i slušaj” metodom, ali time samo čitanje gubi na toliko mnogo nivoa. Dete pitanjima tumači izraze lica, odnose među likovima, iz toga uči, intelektualno se i emotivno razvija. Iz pitanja koje nam postavlja možemo bolje upoznati svoje dete, način na koji razmišlja, šta mu je važno. Možemo izbeći da dete pogrešno razume priču, da mu rastumačimo likove i odnose i pružimo novi pogled na naizgled očigledne situacije. Pitanja pomažu deci da održe pažnju, knjigu čine uzbudljivijom i zanimljivijom. Uostalom, zapitanost i radoznalost su osobine koje nikada ne treba sputavati, pa ni prilikom čitanja knjiga. Posebno ne tad. 

Ne dozvoljavamo deci da biraju knjige

Nesumnjivo je da često bolje od deteta možemo proceniti koja je knjiga poučnija, umetnički vrednija, sadržajnija i bolja od one za kojom će posegnuti dete (obično je reč o najšarenijoj ili onoj čiji su junaci već poznati detetu). Ipak, insistiranje na tome da se čitaju samo “valjane” knjige decu uskraćuje za mnoga dragocena iskustva. Prvo, samostalnost i samopouzdanje koje dete gradi kada mu ukažemo poverenje da za sebe izabere ono što želi. Drugo, čitanje knjiga deci pretvaramo u nešto što je nametnuto, a ne slobodna aktivnost u kojoj se uživa. Zatim, uskraćujemo i sebe i decu da na novim i možda ne tako uspelim pričama razvijamo kritičko mišljenje, diskutujemo, analiziramo i pronalazimo lepotu. Oduzimamo sebi priliku da upoznamo svoje dete kroz  njegove omiljene junake.

Mehanički čitamo

Nema toga što bolje uspavljuje od čitanja knjige detetu. Ali izgleda da to deluje samo na roditelje. 🙂 Nismo svi glumci niti treba da se neprirodno “lomimo” da bismo knjigu odglumili. Meni lično to nekada jako teško pada. Ali od uspavanog, bezličnog nizanja rečenica uvek je zanimljivije kada se unese doza humora, promene glasovi, pa i kada se poigravamo rečima. Takvo čitanje se pamti, oslobađa i naše samopouzdanje, opušta, a deci pomaže da bolje dožive priču, da je pamte, prepričavaju i sami lakše reprodukuju. Oslobodimo dete u sebi i desiće se čudo, provereno. Često je dovoljno samo malo izražajnije, jasnije i glasnije čitati, bez brzanja, i utisak je već mnogo bolji. I provereno nam se tako neće spavati. 🙂

Strogo se držimo teksta

Čitati doslovce, reč po reč, ima svoje prednosti – dete je tada u poznatom svetu, priča je siguran teren kojim vlada, koji prepoznaje i koji voli. Koliko vam se samo puta dogodilo da vas isprave ako slučajno preskočite ili pogrešno pročitate reč? Mi ponekad volimo da se igramo “smešnih priča” – da dobro poznate priče čitamo tako što umesto poznatih reči ubacujemo nove, potpuno nelogične. To izaziva napade smeha, super je za razmišljanje, maštu i dovijanje i beskrajno je zabavno. Ukoliko dete poželi da izmisli deo priče, dozvolite mu. Njegove priče će svakako biti zanimljivije, a samopouzdanje i veštine koje stiče pripovedajući su dragoceni.

Ne nudimo deci izbor izan njihovih okvira interesovanja

U ovu zamku sam i sama upadala pa, recimo, preskačem knjige o dinosaurusima jer to njega ne zanima. Ali mišljenja sam da im s vremena na vreme treba ponuditi nešto novo, možda baš nešto oko čega smo i sami entuzijastični i što nas zanima i privlači, jer tako će deca osetiti iskrenu radost kada o tome čitamo, i to ćemo im najzanimljivije i predstaviti. Takođe, nudim i knjige koje mi lično nisu bliske, ali sam procenila da su vredne čitanja zbog priče i/ili ilustracija.

Odbijamo da ponavljamo čitanje

Koliko puta vam se desilo da taman završite knjigu, čiča miča… I čujete – PONOVO! Uprkos tome što nama to možda ne deluje kao najbolja ideja, deci treba čitati iste priče sve dok ona to žele. Iznova i iznova i iznova. Ovo ponavljanje bogati dečji rečnik (čak i više nego čitanje stalno novih knjiga) i poboljšava razumevanje pročitanog. Zato sledeći put kada vam dete traži da mu istu priču čitate više puta – potrudite se, zaista je vredno. 

Primoravamo ih na čitanje

Ako nam je cilj da dete uživa u čitanju, onda to čitanje nikako ne sme biti obaveza. To što je nama u tom trenutku to najzgodnija aktivnost, ili možda mislimo da dete nešto važno propušta ako danima nije uzelo knjigu u ruke, ne znači da je detetu čitanje u tom trenutku ili periodu potrebno i zanimljivo. Možemo pronaći način da ga zainteresujemo, podsetimo na knjige koje voli, da se knjigama igramo na neki drugi način, da se prisetimo priča i nekih zanimljivih dogodovština, ali ukoliko dete to ne želi – nema smisla čitati mu. Čak može imati samo negativan efekat. 

Prestajemo da im čitamo kada nauče slova

Čitanje deci nije samo naša pomoć njima da razumeju svet knjiga dok to ne uspeju da učine samostalno. Ono je i vreme provedeno sa decom, nova tema za razgovor i razmenu mišljenja i iskustava, ono razvija emocionalnu inteligenciju. Čitanje deci nam omogućava da upoznamo bolje njihova interesovanja i potrebe kroz knjige koje biraju čak i kada su stariji, ono je prilika da i mi stalno učimo i razvijamo se i – ono što sam hiljadu, a opet nedovoljno puta ponovila – stvara iskrene čitače koji vole da čitaju.