Blagodeti i značaj dojenja niko ne spori – svako će vam uvek reći kako je to najzdravije i najbolje za bebu. Moderno društvo, ubrzan način života, drugačije vrednosti, nov ritam, nova očekivanja – uticali su na odnos koji imamo prema bebama, prema deci, prema dojenju. Dojenje se smešta među jednu od dve krajnosti – onu pobedničku, ponosnu, slavljeničku, jer majka koja je uspela da pregrmi i preskoči sve prepreke i istraje u dojenju ne zaslužuje ništa manje. Ili se, s druge strane, dojenje zauvek zakopava u najdublje mračne kutke majčinske griže savesti i tuge, odakle se svaki spomen dojenja dočekuje kao napad, bolna tačka, otvaranje starih rana.
Razumevanja često nema ni sa jedne strane. Sit gladnom ne veruje, tako je i majkama koje su dojile teško da pojme koliko izazovan taj zadatak može biti. One koje u dojenju nisu uspele nekako po pravilu najbrže zaključuju za sve buduće mame da – kao ni one – nemaju mleka, dok popreko gledaju ove što misle da je u dojenju cela suština majčinstva.
Strane su dve, ali činjenica je jedna i neosporiva je – dojenje u Srbiji je beskrajno teško i predstavlja pravi podvig. Od prirodnog čina postalo je trka s preprekama. A prepreka ima na svakom koraku i čini se da ih je s vremenom sve više.
Prva prepreka – razdvajanje mame i bebe nakon porođaja
Kada se beba rodi, procedura je jasna – novorođenče se odmah odnosi u susednu prostoriju jer se mora izmeriti, oceniti, zabeležiti, i slično. Vremena za prvi podoj – nema. Izgleda da je reč o vrlo neodložnim stvarima, jer svi znamo da bebe mogu za samo 10 minuta porasti i do dva cm u dužinu i dobiti oko tri kg težine, i ko će posle znati mere sa rođenja? Naravno da par minuta strpljenja ništa ne menjaju osoblju, a mami i bebi se na taj način oduzima prvi, najvažniji kontakt, koji ne samo da smiruje i blagotvorno deluje i na bebu i na mamu, već uspostavlja i prvi kontakt kože na kožu i stimuliše prvu proizvodnju majčinog mleka. Ima li išta važnije od toga? Tako odnesenu bebu će napojiti ad mlekom i tek situ i namirenu, kontuzovanu od hrane je doneti mami, koja će uspavanost i nezainteresovanost svoje bebe za siku protumačiti kao znak da mleko još nije krenulo.
Prepreka druga – manjak podrške, obuke i pomoći još u porodilištu
Počev od prvog dana, raspored donošenja beba na podoje, komentari na račun nemanja mleka porodilja i beskompromisno dohranjivanje beba čine da porodilišta nisu sigurna mesta podrške dojenju, naprotiv. Ako vas nekim čudom zaobiđu namrgođene sestre iz tzv. laktarijuma, koje cokću dok vas štipaju za grudi čudeći se kako su prazne, stići će vas naplata na patronaži koja sa sobom samo što ne nosi pakovanje dohrane.
Beba koja plače sestrama će sigurno biti dokaz da je gladna i da mama nema mleka.
Mekane grudi – majka nema mleka.
Uvučene bradavice – propast za dojenje.
Silikonske bradavice se nekim čudom smatraju za magično rešenje za sve probleme, pa sestre s vrata dovikuju da ih je potrebno kupiti.
Ne uzima se u obzir koliko je to “nemate mleka” pogubno za nečiju psihu, samopuzdanje i odluku o dojenju. Koliko je svaki komentar vetar u leđa ili korak dalje od cilja. Koliko je podrška važna i koliko kritika obeshrabruje.
Zaboravlja se koliki značaj ima kolostrum u prvim bebinim danima – prva imunizacija, prva hrana, zaštita od crevnih i drugih infekcija, vitaminska bomba za prve dane i ceo život.
Treća prepreka – stres, sumnja, strah, briga
Stres je u prvim danima neizostavan deo paketa koji stiže uz bebu. Briga o malom i nemoćnom biću, njegova potpuna zavisnost od nas i naše brige je parališuća. Otuda je sumnja da nemamo dovoljno mleka i da naše telo nije kadro da nahrani dete sasvim razumljiva i opravdana. Strah da negde grešimo, da nam beba, daleko bilo – gladuje ili pati, briga da li smo dali sve od sebe, da li smo na visini tog tako teškog i tako predivnog zadatka…
Sve su ovo potpuno normalna stanja svakog početka avanture roditeljstva, ali su u isto vreme i faktori koji, nažalost, mnogo utiču na samopouzdanje mame i njeno poverenje u sopstveno telo i njegove sposobnosti.
Četvrta prepreka – neznanje
Postoji čitav niz predrasuda koje kao da se prenose s kolena na koleno i prosto je neverovatno koliko uspešno odolevaju vremenu, izazovima i čak i naučno dokazanim informacijama.
Uobičajena predrasuda je ta da mleka u prvim danima nema. Ima ga i naziva se kolostrum i sasvim je dovoljan za bebine nutritivne potrebe na početku njenog životića. Mi ga ne vidimo, samo najsrećnije mogu da ga izmuzu i to svega nekoliko kapi po podoju. Šok nastupa kada iz porodilišta, gde je dohranjivana ad mlekom, beba prelazi samo na sikenje, i taj šok je obično težak i izazovan, razumljivo.
Dalje sledi čekanje da mleko nadođe, gledanje na sat umesto u bebu, jer beba ne bi trebalo često da sisa i treba čekati da se mleko u grudima nakupi. Ali ne sme se čekati previše, jer mleko prema nekim informacijama navodno može da se ukiseli. Sve su ovo dezinformacije. Dojenje bebe na zahtev pruža bebi osećaj da je sigurna, ušuškana, leči njenu potrebu za nežnošću, toplinom, utehom, maminim mirisom, rešava roblem i gladi i žeđi. A u isto vreme sve više i više stimuliše stvaranje mleka! Priroda je to fantastično uredila.
Prepreka peta – dohranjivanje bebe od prvog dana
Ovo dohranjivanje je skoro pa nemoguće izbeći usled pravila da se bebe dohranjuju u porodilištima. Nisam čula za slučaj da je mamina želja da se beba ne dohranjuje ispoštovana. Onda dođemo kući sa bebicom koja je naviknuta na flašicu i veće količine mleka odjednom i upadamo u začarani krug zvani nesanica, premor, i beba prikopčana na dojci 0-24. I čini se da taj period nikada, nikada neće proći. Nema ništa gore od nenaspavanog roditelja. Zapravo, ima – nenaspavani roditelj koji se pita da li mu je beba gladna. Dojenje na zahtev je u ovoj situaciji ključno. Teško, jer smo u tu situaciju došli kako smo došli (pogledati prethodne tačke), ali – ključno.
Iako je 9 od 10 majki u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj počelo dojiti, samo je jedna majka od tih deset svoju bebu hranila isključivo svojim mlekom do šestog meseca detetove starosti.
Šesta prepreka – opšta atmosfera
Počev od saveta pedijatara, brošura, sponzora, plakata u čekaonicama… Čini se da je sve usmereno ka tome da je ad mleko adekvatna zamena i lakši put i za mamu i za bebu. Davanje netraženih saveta, posmatranje i komentarisanje dojenja u javnosti kao egzibicionizma, saveti prolaznika iz parkića i pitanja poput – “kad planiraš da prestaneš da dojiš”. Babe, dede, tetke, strine, komšinice, ujne – svi se brinu i pitaju – da li je beba gladna. Ponekad briga okoline zaista preplašenim roditeljima može delovati kao veća od brige samih roditelja za rođeno dete. Tu su zagledanja, analize plača, brojanje sati sna, vaganja, merenja, mućkanja, hemijske analize majčinog mleka (ne šalim se, i nosile žene na analizu i ustanovile da je mleko “slabo”).
Najbolji način da se ova prepreka preskoči je da se isključi senzor za okolinu, isključi vaga i prate bebine pelene. Beba koja ima šest mokrih pelena na dan i kaki u prvih šest nedelja barem tri puta na dan – savršeno je namirena i zadovolj(e)na.
Sedma prepreka – mitovi o dojenju i nedojenju
Ako tvoja mama nije dojila tebe, nećeš ni ti imati mleka.
Žene koje imaju male grudi ne mogu da doje.
Žene sa malim ili uvučenim bradavicama ne mogu da doje.
Beba koja često plače je gladna.
Beba koja se budi noću je gladna.
Ove rečenice su izazovi više zbog dejstva koje imaju na nesigurnu i zabrinutu mamu nego zbog svoje utemeljenosti i opravdanosti u iskustvu.
I sve su netačne.
Osma prepreka – uobročavanje i izbacivanje (noćnih) podoja
Najčešća zabluda koju ćete čuti u vezi sa dojenjem je da se ono obavlja idealno na tri sata. I onda mame – šta će – nunaju, nosaju, preznojavaju se – čekaju da se dojke napune, da prođe tri sata. Pa onda deset minuta jedna sika, deset minuta druga… Dojenje na zahtev, s druge strane, smiruje i bebu i mamu, uspostavlja odnos ponude i potražnje, ušuškava bebu u sigurnost i mir (a jedino mozak koji se oseća sigurno u stanju je da usvaja nova iskustva i znanja; mozak koji misli da je u opasnosti usmeren je samo na tu opasnost i zatvoren za sve ostalo). Eto zato bebe koje su nošene, mažene, pažene brže i bolje uče.
Ne postoje pravila koliko često i koliko dugo treba dojiti bebu. Sva teoretisanja i propisi na tu temu nastali su na osnovu beba koje su pile ad mleko, koje se duže vari, pa samim tim i preporučuje na tri sata, ne na manje. Dojenje onda kada beba to traži je najbolji ritam za dojenje.
Deveta prepreka – dude, varalice, cucle, laže
Umesto da beba siki dojku i tako stimuliše stvaranje mleka u količini koja joj je potrebna, dajemo joj cuclu, da je smiri. Često dojene bebe isključivo odbijaju dude, ali roditelji budu uporni, pa insistiraju dok ne bebac prihvati. Kasnije je duda magični recept u nekim kriznim situacijama, kažu mnoge mame. Ali stručnjaci tvrde – u prvih par meseci treba izbegavati cucle jer zbunjuju bebu i onemogućavaju pravilno uspostavljanje ponude i potražnje.
Prepreka deseta – voda i čajevi
Bebama koje se hrane maminim mlekom voda nije potrebna sve do uvođenja čvrste hrane (idealno sa punih 6 meseci života). Sve pre toga isključivo dojena beba dobija iz maminog mleka – i hranu i vodu i utehu i smirenje.
Voda i čajevi pune bebin ionako mali želudac, zauzimaju mesta dragocenom mleku, a bebu ne hrane i ne pomažu kod dojenja, naprotiv – ugrožavaju ga.
Jedanaesta prepreka – bol, upale, mastitis
Dojenje ne sme da boli. Ako boli, to je signal da nešto nije u redu. Najčešće je uzrok tome nepravilan položaj na dojci. Problemi sa grudima se lako mogu iskomplikovati i ugroziti čitau misiju dojenja. Zbog toga je važno na vreme se informisati, redovno pratiti stanje, i odmah potražiti stručnu pomoć ili savet.
Nezavisna zdravstveno-informaciona mreža SteadyHealth, izvršila je opširnu analizu razloga zašto majke u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj ne doje šestomesečne bebe. U anketi u kojoj je učestvovalo 800 majki iz regiona, SteadyHealth je utvrdio da su štetne bolničke prakse i verovanja majki da nemaju dovoljnu količinu mleka, bile dve glavne prepreke koje su sprečile više majki da doje svoje bebe u prvih šest meseci njihovog života u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije.
Očigledno je da je mleko nestalo iz grudi srpskih majki. Ili je ipak nešto drugo u pitanju? Ne postoje dve strane, majke koje doje i majke koje ne doje. Postoje samo – majke. I sve su prošle kroz iste prepreke, prešle isti put. Informisati se pre porođaja i čitave avanture dojenja je jako važno. Upoznajte se sa dojenjem, ali i sa neprijateljima istog – jer ćete ih na svom putu borbe za mleko i te kako susretati. Dok se nešto bitno i sistemski ne promeni. A do tada, pričajmo o tome. Neka komunikacija, podrška, umrežavanje – budu naša borba.
Draga J, drago mi je da si tekst zavrsila pozitivom i nadam se da će se baš tim poslednjim pasusom voditi zene koje su na pocetku dojenja ili tek treba da počnu da doje. FB nam daje mogućnost razmene iskustava, podrske, a ovim putem apelujem i da se sve povezete i sa La Lece Ligom Srbije. Čak i ako ne možete da prisustvujete sastancima, interbet moze puno da pomogne. Dojenje, sa svim svojim blagodetima i izazovima, povezuje sve majke na ovoj planeti, a jako je mnogo njih koje nesebicno pisu i gobore o svojim iskustvima. Pa kad podignemo jos vise svest o problemu u nasim zdravstvenim ustanovama, verujem da ćemo imati vece sanse i tamo nesto da promenimo.
Puno te pozdravljam i uvek rado citam 🙂 Maja
Draga Majo, hvala na ovom divnom komentaru. Bilo je važno da kažemo koliko toga stoji na putu uspešnog dojenja, ali daleko od toga da je sve crno i izgubljeno. Meni lično je umrežavanje, razmena iskustva i saveta i beskonačan izvor informacija na internetu bio jedan od ključnih faktora zašto je naša priča imala pozitivan ishod.
Naša N je napredovala “svega” 400gr u prvih mesec dana, što je moralo značiti da ja nemam dovoljno mleka. Pedijatar mi je ispipao grudi, onako preko odeće (vrlo stručno) i cokćući zaključio upravo to, međutim ja sam ga uveravala da sigurno imam više nego dovoljno. Morala sam reći koliko sam to jutro, pre polaska do D. zdravlja uspela da ispumpam mleka. Idalje je bila nezadovoljna i rekla da moramo dolaziti na svakih nedelju dana na merenje.
Narednih mesec dana je bio pravi pakao. Konstantno razmišljanje, presabiranje ubijalo me je u pojam. Ko o čemu, ja o dojenju. Trudila sam se da uživam sa malenom bez obzira na sve. Upornošću smo u narednih mesec dana uspeli da doguramo do famoznih 900gr, kada su nam rekli da više nema potrebe da dolazimo. Ne mogu opisati koje olakšanje sam tada osetila! Da nisam imala podršku svojih najbližih i da nisam dovoljno verovala u sebe (u nas), verovatno bih stala na prvoj prepreci. A da ne spominjem ragade u prvih mesec dana, no sve to prođe.
N uskoro puni 20 meseci i još uvek sisamo 🙂
Tu smo da podržimo jedne druge, jer instinktivno mi, žene, majke, umemo da dojimo, a bebe da sisaju. Samo nam treba vremena da se podsetimo i okrenemo se svom unutrašnjem miru.
Stvarno – bravo za vas! Stav pedijatara prema dojenju mora sistemski da se menja. Jednom smo slučajno, preplašeni sa malom bebom, završili u dežurnoj ambulanti. Ispostavilo se da je sve ok sa Duletom bilo, ali me je dr ipak zadržala, stražila da ga malo nosi i da se poveže s njim, posmatrala ga, stavila mi ga u naručje da vidi kako se snalazim, tražila da ga podojim pred njom, da vidi kako nam ide… Bila je strpljiva, nežna, puna podrške i korisnh saveta. Meni je to tada toliko mnogo značilo.
Ako neko i pomisli da postoje dve strane, majke koje doje i majke koje ne doje, da se majke tako dele, onda sam ja obe. Prvu ćerku nisam dojila (izmlazala sam mleko do 7 meseca, kada je potpuno nestalo; zbog komplikovanog porođaja donosili su mi je 3 puta dnevno, a onda, posle potpunog razdvajanja od 10 dana, nismo uspele da se spojimo). Drugu ćerku su mi doneli u prvom satu po porođaju na podoj i, iako ni ovog puta porođaj nije bio jednostavan – bio je carski, samo ne hitan kao prethodnog puta – ja sam zahtevala da ostane uz mene sve vreme. Dojila sam je do trenutka kad je ona odlučila da je dosta. Oba puta porodila sam se u istom porodilištu, sa razmakom od 21 meseca, ali mislim da je najveću razliku napravio moj stav.
Ostala sam malo zaprepašćena pred onim grafikonom “Zašto majke u Srbiji ne doje”. Poražavajuća mi je činjenica da se za “izgovor” nalazi slobodno vreme, nenaklonost okoline i neznanje. U pitanju je samo lični stav, ali i dalje ne mogu da verujem koliko veliki procenti su u pitanju.
Sofija i ja smo uživale zajedno do njenog osamnaestog meseca. Kada je sve preraslo u igru “hajde da malo izgnjavim mamu pred spavanje i time se malo zanimam dok ne zaspim” prestala sam. Imala sam male grudi, uvučene bradavice, samo jednu sestru u porodilištu gde sam provela deset dana koja je bila voljna da mi išta pomogne i nauči me i stav okoline “Ma šta se mučiš, bar sad dohrana nije skupa.”. Ništa ne treba da bude prepreka i ništa ne mora da bude teško kada je maleno biće u pitanju. Preživele smo i rane na bradavicama i začepljenje kanala i nicanje zuba…sve polako i staloženo, koliko se može, ali sa stavom da nam ništa neće stati na put. Treba samo slušati onaj unutrašnji glas i istrajati u nameri.
Ja sam od onih, kako kažu, manje mama koja ne doji. Imala sam mleka, ali je bebac po izlasku iz porodilišta odbio da siki. Dugo sam razmišljala u čemu je problem, i shvatila. Kada smo trebali da krenemo kući, čekali smo sestru da dodje po nas u sobu, bebac je ogladneo i stavila sam ga na siku. Nakon par minuta došla je sestra i rekla da krećemo. Zamolila sam je da završim podoj, na šta je ona besno rekla da ne može ona nas da čeka i nasilno skinula bebu sa sike. Kad smo došli kući, bebac više nije hteo na siku. Plaćala sam babicu koja je čuvena u Beogadu po tome da uspešno pomaže mamama da doje, ali nismo uspeli. Ona je bila u šoku kad je videla koliko bebac odbija siku, i zaključile smo da mu je to skidanje sa sike bila trauma. Izmlazala sam se dok je bilo mleka. Eto, samo sam htela da podelim i moje iskustvo. I nakon preplakanih meseci, tužna što moj sin ne siki, konačno sam to prevazišla i počela da uživam u bebcu. Jer na kraju, bitno je samo da je on srećan i zadovoljan. Pozdrav svim mamama!
Baš tako, najvažnije je da je beba srećna i zdrava, i okružena ljubavlju i pažnjom. A postoji hiljadu načina da se ljubav bebi pruži. 🙂
Odličan tekst, bravo! I ako sam u bolnici bila u apartmanu koji se “lepo” plaća, nisam imala nikakvu podršku od sestara što se tiče dojenja. Kada sam rekla da su mi bradavice užasno crvene i da bole, samo su rekle “Nećemo ti doneti dete na sledeći podoj”. Rasplakala sam se kao kiša i zvala sam kumu da mi donese silikonske bradavice i pumpicu. Kada je sestra videla pumpicu počela je da se dere “Šta će ti ovo, samo bacate pare, ali pošto ste u apartmanu sigurno i imate pare za bacanje”! Kada joj je moja kuma rekla da mogu da dobijem mastitis, ona mi je prvi put pipnuli grudi i sa ironičnim osmehom rekla, ma kakav mastitis! Nisam bogata, ali sam mogla sebi da priuštim to zadovoljstvo da imam kupatilo u sobi (koje mi je preko bilo potrebno) i da moja porodica može da mi dodje u posetu. Još nešto, sve vreme su me učile da kada ležim na levoj strani dajem levu dojku i obrnuto, što meni nikako nije uspevalo. Tek kada sam došla kući shvatila sam da mi odlično ide ako dajem desnu dojku kada ležim na levoj strani i obrnuto i tako funkcionišemo već 5 meseci!
O tome koliko podrške za dojenje nema tamo gde je ona najpotrebnija – na samom startu, u porodilištima, trebalo bi napisati poseban tekst, ma roman! Drago mi je da ste uspeli uprkos svemu.
Veoma dobar tekst, hvala. Prvi pasus je bukvalno slika iz mog okruzenja. Licno, ne volim da uopste ulazim u rasprave ni sa prijateljicama oko dojenja/formule jer je bas zapaljiva tema bez kraja. Ja imam od starta neutralan stav, mozda jer je prva trudnoca bila veoma stresna i do kraja nisam znala da li ce mi dete biti zdravo, najmanja briga mi je bila sta ce da jede. Spremila sam kutiju formule i flasicu i da nisam uspela da dojim dala bih joj bez ikakve grize savesti. Na srecu je sve bilo ok sa bebom. Smeta mi kad cujem komentare “necu da trujem svoju bebu” i sl, od mama koje doje, to je zaista besmisleno, narocito kad posle vidim da im daju plazmu, smoki, itd a dete tek napunilo godinu dana. Takodje ne volim ni “velikomucenice” koje misle da ce nebo da im padne na glavu ako ne doje, pa se mesecima maltretitaju, izmlazaju, stresiraju i brinu i samo sebi dugorocno nastete.
Hvala Vama na ovom divnom komentaru iz prve ruke.
I na jednoj i na drugoj “strani” postoje ostrašćeni stavovi.
Zato je bolje da ne zauzimamo strane, već da se međusobno razumemo i podržavamo.
Bilo mi je tesko da citam sve ove statisticke podatke… Iako mi je sve to jasno odavno, i sama bih mogla da odgovorim negativno na svaku stavku jer sam prosla sve zivo na putu dojenja, ovako crno na belo nije mi bilo nimalo lako da citam jer nekako zaboli… Ali nista lepse nego kada neko sve to stavi u tekst koji je odlicno napisan i sve lepo objasnjeno, stvarno svaka cast na ovome. Verujem da ce pomoci svima koji ga procitaju.
Hvala, draga Jovana. Ni meni statistika ne ide od ruke, pa sam probala sa praksom da predstavim šta mislim da je realno stanje. Najvažnije je da se ne obeshrabrujemo okruženjem, i da odluke koliko god mogu budu naše, mirne savesti.
Drago mi je da ste ovako lepo, opširno i jasno napisali kako stvari stoje. Istog smo mišljenja. Moje iskustvo kao medicinska sestra: bila sam na praksi tri meseca u NS porodilištu, već sam prvi dan uočila kroz šta majke prolaze, nažalost. Bila sam u akušerskom šoku a pomalo i ja u šoku jer sam se pitala kako li je moja baka i prabaka znala da doji bez pumpica, sestre, brošure itd itd?A dojile su! Bilo mi je bolno gledati razočarana lica tek porođenih majki – zašto ja ne mogu, ne znam da dojim-? Kakva sam ja to majka?
Nažalost napravili su nauku o nečemu što je prirodna stvar. Jer se više isplati veštačka hrana. Žao mi je bilo i sad mi je žao kad se setim kroz koju torturu prolaze i onako osetljive tek porođene majke. Sede u postelji i pumpaju li pumpaju pa plaču jer nema dovoljno mleka……..mogla bih još dugo pisati o iskustvu rada u porodilištu ali bojim se da neće biti mesta. Nažalost njihova politika je takva ali jedno je bitno MAJKE SLUŠAJTE SVOJ INSTIKT I SVOJE ČEDO ne treba nikakva knjiga niti bilo šta drugo Vi imate grudi a bebac je instiktivno biće i kad je glado siki će, neće smetati ni mala a ni velika bradavica i samo će stimulisati, pijte dovoljno tečnosti normalno je da apetit nemate u prvih nedelju dana, pijte pijte i samo pijte.
Tina, MNOGO Vam hvala na ovom komentaru, pre svega jer retko imamo priliku da čujemo kako sve to izgleda iz perspektive medicinskog radnika. Drago mi je što ste uočili iste probleme i što ste spremni da radite na tome da se oni poprave. Mogu Vam reći, kao sada već dvostruka mama sa svežim iskustvom s drugim detetom, da sam drugi put u sve ušla sa velikim samopouzdanjem. Nisam kupila ni dudu, ni pumpicu, ni flašicu ni dohranu “za svaki slučaj”. I dojim svoju bebu i ona odlično napreduje. Naravno, sa prvim detetom je teže biti tako opuštena, ali ukoliko bi podrška i ohrabrenje u porodilištima postojali, sigurna sam da bi mame sasvim drugačije doživljavale dojenje, svoju sposobnost da nahrane svoju bebu i uopšte drugačije bi se prema sebi odnosile. Tako da se u potpunosti slažem – slušati svoj instinkt i ne dozvoliti da ga priguše “dobronamerni” saveti iz prošlog veka.
Ja sam silno zelela da dojim i posto sam dete psihologa koji se bavi ranim razvojem, price o vaznosti dojenja i tog povezivanja majke i bebe sam znala vec napamet. Posto, za razliku od svoje mame, imam velike grudi, pred sam kraj trudnoce sam pocela da istrazujem adekvatne polozaje za dojenje i citala sam iskustva majki koje imaju slican ”problem” kao ja. Pred kraj trudnoce, pocela sam da imam problem sa pritiskom, koji nije bio ozbiljan, ali je moja doktorka to htela da kontrolise, tako da sam kraj osmog meseca i veci deo devetog meseca provela u bolnici. Nacin na koji ce me poroditi nije bio preciziran, mada je sve ukazivalo na to da ce biti prirodni porodjaj. Znala sam da, ako sve prodje kako treba, majka dobija bebu relativno brzo posto je smeste u sobu i pitala sam se kakvi ce nam ti prvi trenuci biti dok se oboje oporavljamo od tog velikog i neobjasnjivog iskustva. Pitala sam se kakva ce mi biti reakcija kad ga budem videla? Da li ce i on biti smesan i sav zguzvan kao i mnoge bebe? Brinula sam se kako cu ja sve to podneti. Jako me je plasilo da se i meni ne ponovi iskustvo moje mama kad je radjala mene, gde smo obe nekim cudom prezivele. Svasta mi se motalo po glavi dok se kraj trudnoce blizio. Porodila sam se carskim rezom i bebu sam videla tek sledeceg dana oko 18h. U medjuvremenu, nije dosla ni jedna sestra iz laktarijuma da mi pokaze kako da dojim i da vidi da li je krenulo mleko. Citala sam da je bilo zena koje posle carskog reza nisu imale mleko i negde sam bila spremna i na tu varijantu. Bebu sam dobila nahranjenu i u potpunoj nirvani. Tek sam sledeci dan otkrila kako mu izgledaju oci. Tih sat vremena sam ga samo drzala u rukama i pricala sa njim. Sledeceg dana je dosla sestra koja mi je tako stisla bradavice da su mi suze krenule. Konstatovala je da imam mleka ,ali da od mene nista nece biti jer imam skroz uvucene bradavice. Moja beba nije htela da sisa preko silikonskih. Vrlo ih je odbijao, a pumpicu su me naterale da vratim kuci. Povremeno je neka od sestara bila voljna da ga nahrani onom bedicom koju ja uspem rucno da izvucem. Najvise sto sam uspela da izvucem je posle nekih desetak dana i to je bilo oko 10ml. Beba se navkla na dohranu, tako da smo nastavili sa dohranom kod kuce, a ja sam se u medjuvremenu trudila da ga stavljam na grudi. Mleka nije bilo. Imali smo jako finu patronaznu sestru koja bi posle sredjivanja negovog pupka i svega sto je trebalo da nam objasni i pokaze, uvek i meni masirala grudi, ali nismo uspevali da izvucemo mleko. Prestala sam da se trudim jer sam morala da se vratim na lekove koje sam uzimala pre trudnoce, na kojima je dojenje strogo zabranjeno. Ironija je to sto sam skoro posle dva meseca zapravo dobila mleko, ali tada sam vec bilo kasno. Zao mi je sto nisam uspela u nameri da dojim. Volela bih da sam ga barem malo dojila i da smo uspeli i tako da se povezemo. Tu ”koza na kozu” vezu koje dojenje daje sam pokusala da nadomestim time sto sam ga hranila golih grudi. da lezi na meni i celim svojim telom oseca moje telo i cuje moje srce. To sam negde i procitala da moze biti neki vid stvaranja veze. Bez obzira na to sto ga nisam dojila, beba i ja smo jako bliski. Mozda mi sa sledecom bebom uspe, ali ima vremena do sledece trudnoce.
Mnogo ti hvala što si podelila svoju priču. Tvoje iskustvo je, nažalost, jedno u moru mnogih koje sam čula sa vrlo sličnim ili istim redom, razvojem i krajem. Mnogo mi je žao kada čujem da je mama imala jaku želju da doji, ali nije uspela. To me jako ljuti jer mislim da je greška isključivo na medicinskim radnicima i upravo zbog toga mislim da je važno da se ovoj temi govori, da se drže predavanja (kojih je danas sve više), da se nešto menja, pa makar korak po korak. Jer ostaje na mamama da se same bore i informišu. Ali znaš i sama da dojenje NIJE najvažnija stvar ni za emotivan ni za kognitivni razvoj. Ono može da pomogne i jeste nešto prirodno i savršeno, ali daleko od toga da tvojoj bebi, uz mamu koja oseća njegove potrebe i trudi se da mu pruži nežnost i sigurnost, bilo šta fali. A za drugu bebu mi se javi ako ti zatreba bilo kakva informacija, pa makar i samo vetar u leđa i ono čuveno – možeš ti to!