Deca ne moraju da dele igračke

Zamislite sledeću situaciju – samo što ste seli da pročitate novine, vaša prijateljica (ili još bolje – nepoznata osoba) dolazi i želi da ih pozajmi istog trenutka; toliko to želi da već poseže za njima. Vi ste na pola teksta koji čitate.  Da li biste joj ih odmah ustupili ili biste je ipak zamolili da sačeka? Kako se osećate u datom trenutku? Šta kažete?

U našem društvu uobičajena je praksa da se deca primoravaju da sa drugarima (i onima koji to nisu) podele igračke. Stojimo im nad glavom i uporno ih na to podsećamo, iz straha da će, ukoliko to ne činimo, odrasti u sebične, bezosećajne, samoljubive ljude. Želimo da ih drugi roditelji vide kao “dobre”, kao i da nama odaju priznanje za roditeljske veštine. Želimo da zajedničko igranje bude što mirnije, uz puno saradnje, razumevanja i pažnje. U isto vreme, nastojimo da svaкi sukob svedemo na minimum, a ako do njega dođe, uskačemo da ga umesto dece rešimo. Jer ona “ne znaju”. Na stranu što previše uplitanja u dečje odnose, igre i razgovore od strane odraslih može izazvati više štete nego koristi, naše petljanje i “podsticanje” deteta da deli svoje igračke smatram posebno štetnim.

dete nece da deli

Dete koje čuje od nas da nešto treba da “podeli” zapravo razume da ono sa čime se u tom trenutku igra prosto treba da prosledi nekom drugom. Ono što mi zapravo tražimo od deteta je da prestane da se igra da bi se neko drugi igrao. Da li je onda čudno što deca to nerado čine? Kada kažemo detetu – moraš da deliš – to znači – prestani da se igraš, jer tvoj drugar želi tu igračku. Treba ovo da imamo u vidu onda kada nam nije jasno zašto dete nešto neće da “podeli” iako smo mu lepo sve objasnili. “Deljenja” u pravom smislu ovde i nema. Ono što zapravo tražimo od dece je da se igraju na smenu. I to tako treba i da formulišemo:

“Da li tvoj drugar može da dobije igračku kada ti završiš sa njom?”

“Milica želi igračku s kojom se igraš. Da li bi joj je pozajmila kada se izigraš?”

dete nece da deli

Šta deca uče iz “ne dam ti” igre?

Posesivna faza je samo faza. Deca iz nje kad-tad izađu i prerastu je. Posesivnost je važan period u razvoju iz kog deca mnogo uče. Niko nije postao sebičan i bezosećajan jer ga nisu dovoljno terali da deli, razni drugi faktori na to utiču. Ali dete koje ne želi da deli svoje igračke je sasvim uobičajena pojava jer je reč o razvojnoj fazi koja ima važnu ulogu u izgradnji i sazrevanju ličnosti.

Dete koje igračku ne da uči se osećaju kontrole, uči se posledicama (kada se dete koje ne dobije igračku rasplače), uči se empatiji. Ono spoznaje veštine pregovaranja, shvata da nije centar sveta, uči o tuđim željama i potrebama. Uči se kompromisu i cenkanju. Dete koje želi igračku savladava veštinu strpljenja (sačekaj da on završi pa će ti je dati), usvaja takođe veštine pregovaranja, snalaženja, dogovora. Obe “strane” saznaju mnogo toga o odnosu prema samima sebi i prema drugima, kao i o pronalaženju rešenja koja će svima odgovarati.

dete nece da deli

Upravo zbog toga deci treba ostaviti vremena i prostora da se dogovore. Možda je upravo nećkanje i otimanje, odmeravanje snaga – njihova vrsta igre. Primetili ste sigurno da ukoliko u igru uvedete drugu igračku da biste utešili dete koje plače, ovo prvo baca igračku koju je do tada čvrsto držalo i koja je bila predmet svađe i sada se opet svađaju samo oko ove druge, nove igračke. Da deset novih igračaka unesete i ponudite, oko svake bi bilo isto. Otimanje oko igračaka često je samo po sebi “zanimacija”, način učenja i socijalizacije. Što se više u njihove odnose mešamo, za više ih lekcija i mogućnosti da nešto nauče – uskraćujemo.

Pogrešno je mišljenje da se našim insistiranjem na deljenju deca uče pažnji, velikodušnosti i empatiji. Da bi se tome naučila, ona moraju imati pozitivne asocijacije na sam postupak davanja, deljenja, razumevanja tuđih potreba. A to ne mogu imati ako su nesrećna jer im je igračka praktično oteta iz ruku.

S druge strane, ukoliko sačekamo da dete završi igru i pustimo da ono samo igračku prosledi dalje, pružamo mu priliku da samo uvidi pozitivnu promenu koju taj čin davanja izaziva, lep osećaj koji se tada javlja.

dete nece da deli

Šta kada dogovora nema?

Ono što uvek i bez izuzetka zahteva roditeljsku intervenciju je fizički obračun. Tada decu treba razdvojiti i ukazati im na to kako se konflikti civilizovano rešavaju. Ukoliko im uzmemo igračku oko koje je izbio sukob, tada stajemo u ulogu sudije, a iz toga deca ne uče ništa osim da su nesposobna da se sama izbore sa problemom i reše situaciju. Umesto toga, možemo neutralno prokomentarisati situaciju:

“Tvoj drugar želi igračku s kojom se igraš, a ti ne želiš da je daš. Nisi završila sa igrom. Šta misliš, kako to možemo da rešimo?”

Šta možemo da preduzmemo a da nije primoravanje?

Prvo, možemo dete unapred podsetiti pre izlaska iz kuće ili dolaska gostiju na činjenicu da će i druga deca želeti da se igraju njegovim igračkama. Podsetićemo ga na pravilo prosleđivanja igračaka dalje onda kada sa njom završimo igru.

Da bismo detetu olakšali sam proces “prosleđivanja” ili deljenja igračaka, možemo ga takođe unapred upozoriti na to i omogućiti mu da izabere par posebnih i njemu važnih igračaka koje ne želi i ne mora da deli. Njih možete skloniti negde pre nego što gosti dođu. To će detetu pružiti osećaj kontrole i lakše će se izboriti sa deljenjem ostalih igračaka.

Kao i u svemu drugom, ponašanje koje želimo da vidimo kod deteta treba da i sami pokazujemo. Razmislite o svakodnevnim situacijama u kojima možete da budete primer velikodušnosti i lepote deljenja. Deci će to postati normalan obrazac i želeće da ga oponašaju.

Pohvaljujte pozitivne primere i trud koji dete uloži kada podeli nešto sa drugarima ili sa vama.

dete nece da deli

Ne uzimaj, nije tvoje!

Jeste li primetili koliko često ovo roditelji koriste kao razlog zašto dete ne treba da dira igračku koju nađe u parkiću, igraonici? I posle se čudimo zašto deca tako glasno i izričito naglašavaju da je nešto – MOJE. Jer im je tuđe zabranjeno. Veliku razliku pravi ako umesto ovoga kažemo:

“Moramo prvo da pitamo da li možeš da uzmeš”.

Imam utisak da frku i dreku oko toga čija je igračka i na koga je red da se igra više pravimo mi roditelji nego deca. Žurimo sa reakcijama, zaključcima, sudimo, pegovaramo umesto njih, kritikujemo, usmeravamo, umesto da posmatramo i eventualno samo malo pomognemo kad “zaškripi”. Neće nas niko osuditi na roditeljsku magareću klupu jer nam je dete “cicija”. Vrlo je verovatno da je svako od nas bar jednom crveneo zbog slične situacije. Ako pokažemo dobru nameru, veštine komunikacije, trud da se dogovorimo, da poštujemo želje svih učesnika u “problemu”, onda definitivno nema mesta za strah i neprijatnost. To su situacije iz kojih se uči, ako umemo da ih tako doživimo.

5 komentara na “Deca ne moraju da dele igračke

  1. Moje dete da ponese 100 igracaka i da se igra samo sa jednom, a da njegov drug trazi neku od ostalih 99, ovaj mu ne bi dao ni za sta na svetu. Nece da deli koliko god mu te igracke budu nebitne u tom trenutku. A sa druge strane, od tog istog druga uzima igracke, a deckic je divan pa mu ih sve daje. Ovo je po meni za nekakav vid intervencije, ne mogu bas mirno da stojim i gledam. A sto se tice nepoznate dece, tu ga ne teram da deli, ne mora sa svima da se skapira i druzi. Isto vazi i ako neko pokusava da mu otme igracku iz ruke, koliko god mu dobar drug bio, tu mu obavezno kazem da ne mora da daje ako se igra sa njom i da mora da se sam izbori za igracku. Ali su mi bas iritantne situacije kad krenemo napolje sa drugom, on pakuje igracke, ja kazem da ponese jednu igracku za druga koju ce hteti da mu pozajmi, on uvek kaze- necu, on ima svoje igracke. I onda u roku od 5 minutra trazi nesto od tog druga da uzme. Muke roditeljske 😊

    • Muke, baš muke. 🙂 Ono što je meni uvek pomagalo je neki unutrašnji osećaj kada i kako treba intervenisati. Svakako je sugestija i blago usmeravanje nešto što detetu pomaže da odredi šta je društveno prihvatljivo, a šta ne, tako da ne bih ja to baš tako lako zanemarila. 🙂 Ono što je sigurno – samo bez pritiska i – proći će.

  2. Poštovana, kao diplomirani psiholog dopustite mi da izrazim svoje neslaganje sa nekima od stvari koje ste spomenuli u ovom tekstu.
    1. Ne postoji “posesivna faza” i dete neće samo od sebe prerasti posesivnost, što vidimo kod odraslih ljudi koji nisu naučili da dele. Možda možemo govoriti o egocentričnoj fazi, čiji je jedan aspekat posesivnost, ali to niti je isto niti prolazi samo od sebe.
    2. Apsolutno nije tačno da se dete koje igračku ne da time uči empatiji.
    3. Najbitnije što u Vašem tekstu nije dobro je što nigde ne spominjete uzrast deteta. Niti se deca različitog uzrasta ponašaju isto iz istih razloga, niti uče na isti način i iste stvari, niti je deci u određenim razvojnim dobima moguće da razumeju i usvoje neke poruke koje Vi savetujete roditeljima da pošalju.
    Razumem Vašu dobru nameru sa pisanjem ovakvog teksta, ali savetujete ljude dok ne znate principe razvojne psihologije što može dovesti do loših posledica u tome kako Vaši čitaoci primenjuju napisano. Jedno je deliti svoja iskustva kao roditelj, a drugo je deliti javno savete a da nigde ne stoji eksplicitno da nemate stručna znanja o ovome, jer da imate sigurno ne biste davali savete o roditeljstvu bez uzimanja u obzir uzrast deteta. S poštovanjem, Petar Vrgović

    • Poštovani Petre, hvala što ste se javili. Pretpostavljam da ste stručni da o temi govorite i rado bih takve tekstove čitala na Vašem blogu. Ovo je, s druge strane, mesto gde pišem iz ugla (nešto informisanijeg) roditelja i dozvolićete mi slobodu i greške u formiranju terminologije kojom se služim, jer ona to svakako na ovom i ovakvom mestu nije. Srdačno Vas pozdravljam!
      Jasmina

Ostavite komentar