Danas (ni)je lako biti roditelj

Danas je lako biti roditelj. Samo uključiš komp, izguglaš – op – eto ideja za aktivnosti. Dok ti se dete bacaka po podu, na svom smartfonu brzo kuckaš – štaraditikaddetehisteriše.com. Recepti za kašice, tabele, nacrti, grafikoni, jer ko će u glavi držati šta sve može da se jede i skuva osmomesečnoj bebi. Kuda za vikend, kako se obući, koje nove metode preporučuju naučnici, sve je tu, nadohvat ruke. Da li je dete koje odbija poslušnost razmaženo ili karakterno po novim shvatanjima? Da li je batina ok ili nije? Da li je batina varjača, kaiš ili malo samo pljus rukom? Zašto nije ok reći detetu: “šta si radio u vrtiću”, u šesnaest tačaka, sa primerom deset katastrofalnih posledica roditeljske nepromišljenosti. Rešite kratak test i saznajte koliko ste loš roditelj na skali od “potpuno” do “nema ti pomoći”.

Knjige o roditeljstvu

Danas nije lako biti roditelj. Nikada više tekstova, blogova, knjiga, teorija, saveta, škola, podela, kritika. Nekada je najveći problem bila dokona komšinica koja cokće jer detetu niste stavili kapu na 25 stepeni. Danas vas spaljuju na lomači ako detetu date batat pre kinoe. Čokoladu i plazmu niko ne daje, to spada u teže prekršaje. Šta ne smemo reći detetu, koji će naši postupci izazvati kod njega trajne posledice i frustracije, zbog kojih će sve naših grehova i propusta naše dete ispaštati, udaljiti se od nas i postati – u najgorem slučaju – naša slika i prilika, sve je to danas nadohvat ruke.

Danas, kažu stručnjaci, ne smete reći detetu – ne plači. To potiskuje njegovu potrebu da spozna sve svoje  emocije. Danas mu ne smete reći da nije dobar. Ne smete mu ni slučajno pokazati da ste nervozni, umorni, ljuti. Vi ste stub, uzor, primer, vi ste ogledalo, alfa i omega. A alfa i omega ne smeju da omanu inače ode sve u propast.

Gde je rešenje? Kako sam sebi pomoći? Čitati se, informisati, ali ne skrenuti s uma. Usvajati kritički, razmišljati, selektivno primenjivati. Ne opterećivati se formom.

Ne govorim detetu da ne plače jer mi zdrav razum kaže da to nije ok. Iako me nekad jako frustrira plakanje. Ali mu isto tako kažem – “ne plači, dušo, mama je tu”. “Ne plači, ne budi tužan jer je meni žao kad si tužan”. Ne govorim detetu da nije dobro. Ali i te kako mu kažem kad se ne ponaša lepo, kad pogreši, radimo na tome da greške ispravi, da se izvini, da bude svestan sebe, svojih postupaka i njihovih posledica. Trudim se da budem maksimalno strpljiva i uvek na raspolaganju, ali mu ponekad iskreno i otvoreno pokažem da sam umorna i nervozna. I smatram to hiljadu puta zdravijim okruženjem od nasilnog presabiranja da li će to što je video mamu u minus fazi uticati na njegov pogled na život i svet. Trudim se da se zdravo hrani, ali na rođendanima se naždere smokija i keksa ko gladna godina. Trudim se da se zdravo hrani, ali nekad me mrzi da kuvam pa mu dam kiflice i jogurt za večeru dva dana zaredom. Vodim računa o njegovim emocijama i potrebama, ali tražim da i on postaje svestan mojih. Uzmem griz njegovog sendviča ako mi se jede i time ga rasplačem. Ali ga učim da nije sam na svetu i da se stvari dele, da se hrana nudi i drugima, da nije jedini i da se ostatak sveta ne vrti oko njega. A naš svet se vrti oko njega.

Danas nije lako biti roditelj. Svaki, ali baš svaki aspekt roditeljstva našao se pod lupom, bio je predmet studije, istraživanja i ima svoj sajt, blog, temu na forumu. Kao knjiški moljac, smatram da je dostupnost informacija super, ali kao neko ko se u tim informacijama gubio pa nalazio, zaključujem da se, obrni-okreni, na kraju svi vratimo nekom svom osećaju, nađemo meru i budemo ono što jesmo, pre ili kasnije. A bolje pre nego kasnije.

Nikada i nije bilo lako biti roditelj. Bilo da vam komšiluk i babe iz supermarketa odgajaju decu i pune mozak savetima, ili su ih zamenili roditeljski portali i blogovi poput ovog – teško je i zahtevno, naporno i predivno. Gledajte u svoje dete i ako vas uveče, kad ga uspavate, grize savest – ne brinite, na pravom ste putu.

23 komentara na “Danas (ni)je lako biti roditelj

  1. Volim kada mi ujutru na poslu ovako legne tekst. Narocito u situaciji u kojoj me grize savest jer sam morala na posao, a baka je ostala sa detetom kog otkidaju donje petice (ili je ipak bolesno?). Prosle nedelje sam iskoristila vec dosta dana i radnih sati za to, pa bi sad valjalo da malo pristedim, jer sta cu u narednih 8 meseci sa ovako malo slobodnih dana? Pa kada kroz post osetim koji drugi tekstovi su te inspirisali da ga napises, i vidim kako su te u istu zicu ganuli, bas kao i mene. Zaista je tesko biti roditelj danas? Jos kad si i sam analitican, pa ni od svojih misli ne znas sta ces.

    • Znam, sve znam… Ne znam da li je i kod tebe tako, ali ja sam u periodu adaptacije na vrtić (zdrvastvene, a i mentalne) stalno nailazila na ratove onih koji su za vrtić zbog socijalizacije i slično, sa onima koji smatraju da će deca pretrpeti traume kao da su napuštena.
      A sve što sam želela je da budem sa svojim detetom i povratim svoj život nazad. I zato sam bila tužna, jer je to bilo nespojivo. Jer i tvoj posao jeste tvoj život i nemoj da osećaš grižu savesti zbog toga. Kompletna mama i srećna mama je dobra mama, a ti to jesi.

      • Ja sam u tom periodu trenutno 🙂 Mali je nesto smrljav, pa vec par dana ne ide u vrtic. Uzela sam odmah jedan slobodan dan za to, pa sam naredna dva/tri brzo kibisala sa posla da budem sa njim. Ovih par dana je baka celo pre podne sa njim, a ja moram malo da budem i na poslu. Iako bih najradije bila sa njim. Ostalo mi je svega 14 sl. dana za narednih 8 meseci. I ja sve to moram da objasnjavam nekim ljudima, jer sam dobila kritike zasto ti nisi sa svojim detetom? Zasto si ga i na par sati ostavila samog sa bakom? Pa kao da mi nije dovoljno tesko sto sam na poslu nego ajde, hit me when I`m down! Ponekad bas pozelim da ga odgajam sama na pustom ostrvu. Da mi se ne mesa niko u moju roditeljsku intuiciju i donosnje odluka!

  2. Čitam ovaj tekst po treći put od jutros i jako sam ti zahvalna. Provela sam vikend objašnjavajući mišicama da su i mamina i tatina osećanja važna, da već mogu same sebi da sipaju vodu i da želimo jedanput dnevno samo nas dvoje, sami, da popijemo kafu. Da li me grize savest zbog toga? O, da! Međutim, uteha i ohrabrenje stigoše u pravom trenutku. Zato, veliko hvala, Čarapice! <3

  3. Moj trenutni utisak je pitanje zasto svako zeli da vaspita tudje dete? Dosla sam u rodni grad i od starta bila napadnuta sto moja 15-omesecna devojcica jos nosi pelene i ne jede cokoladu. I to od nepoznatih ljudi, koje sam prvi put videla u parkicu iza zgrade.
    Dakle da, zaista nije lako biti roditelj u moru saveta od poznatih i nepoznatih, koji te svakodnevno napadaju sa svih strana!

  4. WOW, baš brza reakcija… :D. Slažem se, more informacija svuda naokolo. Lako do njih doći, teško s njima na kraj isplivati. Osećaj i jeste nešto što nam pomaže da pronađemo neku našu istinu u svemu tome. A pošto već jesmo uzori, sasvim je u redu da ne očekujemo od sebe da budemo savršeni i da dozvolimo deci da vide i da smo ljuti i nervozni, kao i da imamo i mi svoje potrebe.

      • Hvala još jedanput. Radujem se ovom razgovoru i prilici da vidim svoj tekst očima čitalaca. Slažem se s tim da je mnogo tekstova koji u prvi plan ističu negativno. Meni je želja da pišem tekstove koji će pozvati na razmišljanje, ponuditi neka rešenja i alternative, ali ostaviti izbor čitaocima, a ne poruke “ovo se sme” i “ovo se ne sme”. Uf, to baš ne bih volela ;).

    • Zahvaljujući Vašem tekstu unela sam izmenu u svoj tekst :). Umesto poslednje rečenice, za koju moram priznati da zvuči autoritarno (i više je moj lični nego profesionalni stav), postavila sam pitanje… Hvala na ovom otvaranju prostora za diskusiju i prilici da sama priđem tekstu iz drugog ugla. Tekst koji Vas je inspirisao i jeste pisan s ciljem da bude provokativan, ali i da baci svetlo na neke momente na koje gotovo da i ne obraćamo pažnju. Kao i obično u životu, uglavnom se zamisle oni koji i inače misle i koji su ionako na dobrom putu.

      • Juče sam, bez trunke zamuckivanja, izgovorila naglas da mi je blog promenio život. Zbog novih poznanstava, divnih otkrića, ali eto, i zbog baš ovakvih razgovora, pogleda, preispitivanja. Hvala na ovoj zdravoj i otvorenoj diskusiji, pratimo se i učimo zajedno. 🙂

  5. Htela sam da napišem nešto drugo ali me je komentar Bebine mame podsetio na nešto čega nismo svesni a to je da smo stotine i hiljade godina živeli u proširenoj zajednici gde su decu učili i vaspitavali svi njeni članovi. Danas su naše male nukleusne porodice okrenute same sebi. Tako svi živimo, takav je savremeni sistem, posebno zapadni. Ko ima sreće, njemu bake i deke, tetke, pomažu ili prosto podržavaju vaspitanje deteta.
    Kod nas postoji običaj da se svi mešaju i pitaju, brinu tuđu brigu, posebno starije generacije, nama je to čudno i smeta nam. Možda bi nam svima bilo lakše kada ne bi pridavali toliki, posebno negativan značaj tim stvarima. Da, ne treba mu kapa na 20 stepeni ali šta će baba komšinica drugo da kaže, neka je, ne misli ona nama zlo, možda joj je to jedina razmena sa nekim živim stvorom bila tog dana.

    • Slažem se. Baba-komšinica je uvek bilo, promenio se naš odnos prema njima, shvatanje saveta, koji se sada mnogo teže primaju i više nam smetaju. Ne treba pridavati značaj, slažem se. Ali šta sa majkom koja tek dođe iz porodilišta, a babe joj cokću kako nema mleka? Šta je sa komentarima tipa – razmazili ste ga, treba njemu malo da dobije po guzi… Ne znam, ja tu granicu ne umem da povučem. Okruženje je takođe drugačije. Baš pre neki dan pričam s mužem kako su njegovi roditelji znali komšiluk generacijama unazad, deca išla jedna kod drugih na rođendane bez pratnje roditelja. Danas je nama to nezamislivo, ne znam ni prve komšije ko su mi, stalno se menjaju. Ja bih da ipak svako gleda svoja posla, dok se pomoć ne zatraži.

  6. Tekst ti je po običaju negujuć i realan. I sama sam pisala na istu temu, sve prisutnog pritiska i prevelike količine, često nepotrebnih informacija koje nas odvajaju od nas samih i naše dece.

    • Ja se u tvojim tekstovima uvek pre prepoznam na onoj strani istripovanih i isprepadanih. 🙂 Hvala ti na lepim rečima i onom kritičkom osvrtu. Diskusija i jeste nešto što tekst čini živim i smislenim.

  7. Čitam i klimam glavom. I na grižu savesti na kraju teksta 2x klimnuh potvrdno. Samo bih izdvojila deo teksta koji se odnosi na veru u nas same, instinkt, samopouzdanje i sl. E to treba redovno da zalivamo! A uvek sam ZA informisanost. A i za filtere. Setih se da sam kod dr Spock-a jednom pročitala, pisano osamdesetih, kako se mlade Amerikanke za savet u 99% slučajeva obraćaju “stručnjacima”, a nikako majkama. I za kraj- upravo joj objasnih kako mama ide na zumbu, da požurimo sa pripremama za krevet..ona tužna..neeee…ali kako ćeš onda ti M ići na dečiju zumba žurku? + meni je to zaista potrebno! Eno je sa tatom, peva.

Ostavite komentar