Da, navikavaj ga na ruke!

Odmah moram da kažem – ne volim tu čuvenu rečenicu. Ma, ne podnosim je. Ne razumem je i nikada je neću razumeti. A opet, iz nekog razloga, svi dobronamerni prolaznici i poznanici imaju potrebu da novopečenoj majci udele baš ovaj “magični” savet. Bum! Ne navikavaj ga na ruke i sve će biti super! Kao da su ruke uzrok svih problema! E pa ne slažem se i gotovo!

Prvo sam pojam “razmažena beba” meni para uši. Kako to beba može biti razmažena i kako se to beba vaspitava, o tome ćemo drugom prilikom. Hajde sada da se malo zamislimo nad tim ozloglašenim navikavanjem na ruke.

beba naviknuta na ruke

U početku, beba plače kada joj nešto treba. Bebine potrebe se svode na sledeće: gladna je ili žedna, mokra joj je pelena, spava joj se, nešto je boli, ili joj treba nežnosti. Iz nekog razloga, stariji oblik negovanja dece u valjane razloge svrstavao je samo prva četiri. Ako bi beba bila sita, suva, mirna na ostalim poljima, njen plač bi se tumačio kao znak razmaženosti ili čak bezobrazluka (čula sam svojim ušima). Ta ista beba je devet meseci bila konstantno uz svoju mamu – osećala njen miris, slušala otkucaje njenog srca i uživala u toplini maminog tela. Sada, odjednom otrgnuta od nje, ima potrebu za majčinom blizinom. I često je traži. Plačem – jer drugačije ne zna. Ono što majkama prirodno dolazi je da na plač bebe reaguju, da je zagrle i umire. Iz nekog razloga se savetuju da to ne treba raditi.

Šta se događa u bebinoj glavici ako je puštate da plače? Prvo što se sigurno ne događa je da joj “rastu pluća”, “jačaju glasne žice”, “raste srce”, i slično. Ona u trenucima kada plače, a mama ne reaguje, shvata da na mamu ne može da se osloni. Da njen plač ne dobija nikakvu reakciju. Da mame nema kada joj je potrebna. I da, posle nekog vremena će prestati da plače, ali ne zato što je “naučila” ili se “vaspitala”, već zato što je shvatila da nema kome da se obrati za blizinu i nežnost.

Kakve posledice to može da ostavi na bebu? Ne znam. Ne smatram da će beba koja je ostavljana da plače imati neke strašne traume, ili poremećaje zbog toga što je nisu dovoljno nunali. Ali je sigurno da kao majka želim da gradim odnos prisnosti, nežnosti i ljubavi sa svojim detetom. Uvek se govori o vaspitanju o prvog dana. A da li se dovoljno govori o poverenju od prvog dana? Želim da moje dete zna da ću uvek kada sam mu potrebna da se stvorim pored njega i da mu pomognem. I sad i zauvek. I želim da mu tu poruku usadim u malenu glavicu od prvog dana.

Osnovna uloga mozga je preživljavanje. Mozak postoji i uči da bismo živeli (a ne obrnuto) i mi sve što učimo – učimo s tim ciljem. Od prvog dana. Zbog toga je osećaj sigurnosti najvažnija stvar koju možete pružiti svojoj bebi. Dete koje se ne oseća sigurno je pod stresom i sve svoje aktivnosti usmerava ka izvoru svoje nelagode. Dete koje je sigurno, ušuškano i zna da će na njegove potrebe odmah biti odgovoreno – opušteno je, srećno, i spremno da istražuje svet i razvija svoju inteligenciju. Zagrljaj i uzimanje deteta u naručje  onda kada ono to želi, naročito u prvim danima, najbolja je stvar koju možete učiniti za pravilan razvoj svoje bebe.

Šta dalje, kad beba malo poraste, pa postane svesna svoje okoline, naših reakcija na njen plač? Roditelji i beba već posle nekoliko meseci počinju dobro da se upoznaju. Često mame kažu da tačno nauče šta koji plač označava – postoji poseban za glad, za punu pelenu, za nervozu jer mu se spava… I postoji plač koji prosto kaže – nosi me! D sada ima tu fazu. Da li je potrebno da napominjem da sam ga na svaki nagoveštaj plača uzimala u ruke? Verovatno nije, ali ću uz to dodati da on zbog toga uopšte nije imao “naviku” da se nosa do besvesti, čega se mnogi roditelji plaše. Naprotiv, bio je siguran u sebe i u moju blizinu, pa bi dugo znao sam da leži u krevecu nakon buđenja i posmatra okolinu. Znao je da ne mora da se dernja da bi mama došla, dovoljno je bilo da se oglasi, da me “pozove”.

Sada je u fazi kada želi da ga nosim i to od mene traži. Ali ne želi on da se nosi da bi mene mučio, već zbog toga što otkriva koliko je lep ovaj svet i želi da ga što više upozna. Koliko je samo srećan kada ga nosim po stanu i pričam mu o svemu što može da vidi, što mu uhvati pogled! Ja sam mu mama, moja uloga je da mu predstavim ovaj svet najbolje što mogu. I nosaću ga do besvesti, jer svako to nošenje njemu predstavlja prozor u saznanja koji ga oduševljava. A i mene s njim, jer tada stvari vidim njegovim očima.

I još jedno moram primetiti. Kada kažu da će se beba navići na ruke, nekako svi to predstavljaju kao katastrofu. Kada slušate te savete, zvuči kao da ću ga u najmanju ruku nositi u naručju do polaska na fakultet. A istina je, svi znamo, mnogo drugačija. Nosiću ga samo dok ne propuzi i ne bude u stanju sam da istraži ono što ga zanima. A to vreme se meri mesecima. To dragoceno vreme se meri samo mesecima. I nakon toga više nikad neću moći da ga uzmem u naručje ovako kao sad, da budem njegov prozor u svet i zagrljaj koji otklanja sve brige. Zato me izvinite, odoh da izgrlim i iznosim pošteno svoju bebu!

85 komentara na “Da, navikavaj ga na ruke!

  1. Vaspitavanje bebe, navikavanje bebe, učenje bebe… mmmda, ako pod time mislite na voljenje 🙂 I nunanje, što da ne.

    Super tekst! :*

  2. Extra! Do faxa ih sigurno necemo nositi
    A vec za par godina ce nas izbacivati iz sobe recima mama smaras!

    • Često čujem kako roditelji kažu da deca brzo rastu i da vreme pored njih proleti. Zašto ga ne iskoristiti na najbolji mogući način?
      Hvala na komentaru, jedna mama.

      • Beba nije tu zbog mame… Nego je mama tu da napravi bebu valjanom osobom!
        Mame cesto nosaju decu naokolo jer nemogu da slusaju kako placu, dozvoljavaju im prvise jer ONE ne mogu da gledaju, a ne zato sto je to za bebu dobro!!
        Da, deca ce otici i to je normalno, ali nije ok da mama pusta bebu da spava u istom krevetu zbog SEBE, a ne zbog bebe i da je nosi svuda je zbog sebe,da ne slusa plac, a ne zbog bebe!!
        Napisi clanak kad ti dete bude prohodalo, ali i dalje vristi da ga nosish… Kad ti ledja otpadnu zbog jer si dete razmazila!
        Jadne vaspitacie pored takvih majki…

        • Draga Su… Pogrešno je pretpostavljati zašto bilo koja majka radi to što radi. Ne verujem da bilo koja majka brine o detetu radi sebe same, ali čak ni tada ne bih mogla da izjavim tako nešto. Moje dete, iako je nošeno, maženo i paženo, sasvim se lepo i zadovoljno igra na podu, vežba ustajanje, sedenje, nema razloga da vrišti za bilo čim jer ima samopouzdanje i sigurnost u svoje roditelje. Ne postoje razmažene bebe, samo nestrpljive majke i one koje su zaboravile kako je biti u njihovoj koži. Pozdrav!

        • Nekoj deci je potrebno vise paznje, a samo zbog toga da ih nazovemo razmazenima ne a smisla. Mame kojima je tesko da pruze dovoljno paznje iz bilo kakvog razloga nisu zasluzile tu titulu.. Neznam samo kako mogu slusati plac bebe, da znaju sta joj treba, a da joj ne odgovaraju na poziv.. Bebe nikad nece plakati bez razloga i mozda su njihovi problemi mnogo manji od nasih, ali su za njih to ogromni problemi. Sve te majke bi zelele da ih deca postuju, a valjda bi svojim primerom trebale da ih nauce. Neznam kako i zasto bih trebala da slusam plakanje kad znam sta je problem i za sekund ga mogu resiti i imati srecnu bebu.

  3. Bebe se rode “naucene”na nosanje i ljuskanje jer ih nosimo i ljuljamo u svom stomaku.Surovo je uskracivati im nosenje uz telo iz bilo kog razloga.I ja imam potrbu i zelju da ga prislonim uz sebe i osetim da je smiren i siguran,prislonim ga na svoje srce i tada smo opet kao jedno.Tako da se slazem sa svim napisanim.

  4. Mi smo nosili našu decu, godinama. I kada su bili tužni i neraspoloženi i željni pažnje. Dešavalo se da provedemo po nekoliko besanih noći u paketu. Ponekad su nam i spavali na rukama. Bili su jednostavno takvi. Da li smo ih time razmazili i učinili manje sposobnim za život. Ne. Naša deca, (student elektrotehnike i srednjoškolka, đak generacije ) sada stanuju sami u velikom gradu, vrlo su ozbiljni, snalažljivi i samostalni. Ne zivkamo se stalno telofonom, ne proveravamo i ne njuškamo za njima… Učestvujemo u njihovim životima toliko koliko oni žele.

    • Bravo, Đurđice! Ne mogu deca dobijati previše ljubavi. Ukoliko se roditelj uz to bavi i vaspitanjem, to je recept za samostalne i srećne ljude.

  5. To dragoceno vreme se meri samo mesecima. I nakon toga više nikad neću moći da ga uzmem u naručje ovako kao sad, da budem njegov prozor u svet i zagrljaj koji otklanja sve brige. Zato me izvinite, odoh da izgrlim i iznosim pošteno svoju bebu! – Bravo, Čarapice!
    Ja sam stara mama, djeca su mi odrasla, da samo znaš koliko žalim za svim trenucima koje sam propustila, zbog posla, vremena, živčanosti, umora… i zbog neshvaćanja da vrijeme prisnosti i trebanja ne traje beskonačno.

    • Drago mi je da si podelila s nama malo drugačije svoje iskustvo. To je upravo ono što želim da postignem – da (koliko je god to moguće) ne žalim za vremenom koje smo imali dok smo ovako upućeni samo jedno na drugo. Želim da ga što bolje iskoristim, što više se posvetim njemu. Sve drugo može da sačeka.

  6. Ovaj tekst je u potpunosti odraz mojih razmišljanja o temi! I sama pomisao na to da ta mala bića gotovo potpuno nesvjesna imaju sposobnosti da manipuliraju nama mi je totalno apsurdna! Osim toga, kao što kažeš, ne vidim dramu u tome da se djeca i naviknu na ruke! Mi smo M.-a uzimali u naručje i nosali kad god je on to poželio, jer smo znali da uvijek ima valjan razlog! I nije zbog toga posato zločest i razmažen, već siguran i hrabar! Ista stvar je i sa uspavljivanjem, na stotine puta smo čuli da dijete ne treba uspavljivati na rukama! Nije mi jasno zašto? Zbog težine? Pa čak i sada kada ima 16 kg mi to ne bio problem, iako on to dugo više ne traži! Koristiti uskraćivanje ljubavi kao odgojnu mjeru jednostavno nema smisla! Maja

  7. Savrseno iskreno i istinito!!!Imam bebu od 8 meseci,uspavljujem ga laganom pesmicom i ljuljuskanjem,obozavam da ga nosim i mazim,jer nas to oboje cini srecnim,volim njegove okice koje se rasire a rucice milion puta u sekundi zamahnu kao vapaj za uzimanje i mazenje!Moja beba moja prica i niko me ne moze ubediti da radim nesto sto ce ga naterati na plac,za rad mojih “ruku”:D..HVaala na divnoj stranici,tek sam se prikljucila,i vec sam odusevljena!

    • Hvala tebi na divnom komentaru. Nadam se da ćemo se ovde lepo družiti. 🙂
      Divno si opisala odnos sa svojom bebom, u potpunosti smo se razumele.

  8. Nosila sam obe svoje bebe do besvesti. Ovo mlađe, od godinu dana, još uvek nosim kad god poželi, ali i kad god ja poželim. Sa prvim sam naučila koliko je to kratak period i koliko brzo počne da nam nedostaje.
    Uspavljujemo se na rukama, spavamo zajedno, budimo se zajedno. Ma da li postoji išta lepšte probuditi se pored svoje bebe, i prva stvar koju ujutru ugledamo je njen osmeh??
    Uvek je bilo zluradih komentara i za prvog i za drugog sina – navikla si ga na ruke, koje sam ignorisala sa osmehom. Sve i da jeste tačno – ja ga nosim, a ne neko drugi i uživamo u tome oboje, do nepreglednih granica.

  9. Evo ja se nisam istog mišljenja, očekujem osude 🙂 Majka sam troje djece, nemoguće reci da ih nisam nosila i ljuljuskala ali to je bilo rijetko. Na prvom porodu doktori su mi polomili trticnu kost. Imala sam nevjerojatne bolove ( to me nije spriječilo da imam još dvoje 🙂 ) Teško mi je padala sama pomisao na to da nemogu nositi svoje zlato. Došla mi je jedna predivna patronazna sestra koja mi je dala sjajnu ideju 🙂 ona je bila protivnik hodanja bebe, a na truckanje andjela se jezila. Predložila mi je da kad beba zaplače, skinem gornji dio pidžame, legnem u krevet na ledja , prisilnim bebu na grudi i da je lagano ljuljuskam lijevo desno. Beba nakon samo par trenutaka počne osluškivati otkucaje majčinog srca, stomacic joj je zagrijan i blago pritisnut na majku 🙂 prestaje plac 🙂 Kad ja nisam bila u blizini isto je radio muž 🙂 Djeca mi nisu bila plačljiva, naviknuta na nas miris, dodir, zvuk otkucaja koji slušaju još u stomaku 🙂 A na termin RAZMAZENA djeca se jezik! Ja bih radije rekla razmažena= voljena. Izvinite na dužem postu, eventualnim greškama…. pri tabletu sam.

    • Draga Majo, nema razloga za osude. Hvala što si iskustvo podelila s nama. Ovo je moj lični blog, na kom pišem svoje stavove i razmišljanja. A svaka majka svoje dete poznaje najbolje i sa njim postupa onako kako misli da treba.
      Bravo za troje voljene dece!

      • Hvala 😀 Drago mi je da sam tu sa vama. Sad tek vidim grške u pisanju….RAZMAZENA djeca se jezik umijesto ježim ccc 🙂

  10. Bravo, baš lep tekst..uživamo i oni su nam najbolje društvo 🙂 nosili smo se koliko smo hteli i za to vreme se najviše čudili savetima o “odvikavanju “u literaturi o bebama …sada imaju 2,5 i 5,5 god i uopšte nisu zahtevni, niti razmaženi…mada je to zavisilo od sto drugih faktora..Kao pedagog znam da će se svako baviti svojom decom, samo da li kad treba i posle uživati kao Đurđa ili kada bude kasno, a tada je daleko od prijatnog..neće izbeći..

    • Naravno da bih. I dala bih sve od sebe da isto ovako postupam. To što imam dvoje dece ne znači da oni zaslužuju manju pažnju. Verovatno bi mi bila potrebna pomoć i sigurno je da bi bilo teže, ali mislim da nije nemoguće.

  11. Moja devojcica ima dve i po godine i jos uvek je dojim Da li mislite da je to pogresno? Nekako mi je zao da prekinem iako znam da je odavno vec vreme. Mislim da cu izgubiti tu prisnost koju imam sa njom.

    • Nisam stručnjak, pa ne mogu dati na činjenicama zasnovan savet. Ali moje mišljenje kao majke je da sve što bebi i majci prija ne može biti pogrešno. U tom uzrastu dojenje je verovatno više maženje i igra. Ali ne treba se bojati da će se prisnost izgubiti. Ona se stiče, razvija i napreduje na razne druge načine – kroz igru, maženje, razgovore.

    • Iz iskustva mogu reci da se prisnost nece izgubiti. Starija cerka je sama prestala da sisa sa godinu dana, a mladju sam postepeno odbila pre druge godine (samo zbog toga sto sam ostala u drugom stanju). Razlika ne postoji, obe bi mi se obradovale kada dodjem sa posla, zalepile bi se za mene do vremena za spavanje. I kod mene je postojao strah da bi se smanjila prisnost sa drugom cerkom, jer dok je sisala, kad god bih dosla sa posla ona bi se mazila o grudi i trazila da sisa. Sada se isto toliko mazi, samo sto ne trazi da sisa.
      Nadam se da sam pomogla 🙂

    • Mi dojimo 21 mes. i tako mi je zaooo da prestanemo. Iako je nekad naporno, sad je vec veliki, zna sve.. dodje i sad izvadi siku i vice ‘Ikii,iki…’ 🙂

  12. Svoju decu sam nosala, kad god su trazila, ali ono sto mislim da je bitno jeste da ne treba dete nositi non stop. Kada dete trazi, uzme se u ruke, stavi da sisa, sta god dok se dete potpuno ne umiri, a onda ga treba spustiti. Dete treba da uci i da bude samo, ali treba i uvek da se oseca sigurno. Svakako treba uzeti u obzir i da su deca razlicita, jedno ce traziti cupkanje cele noci, dok ce drugo od prvog dana spavati po celu noc.
    Jedino se ne slazem sa pisateljkom bloga vezano za konstataciju da se dete ne moze tako razmaziti, moze, oni su mali hedonisti. Ali sa druge strane, ne treba im uskracivati majcinsku ljubav i toplinu, kada i koliko god im zatreba.

    • Slažem se sa prvim delom komentara – svako dete je individualno, i za njihov pravilan razvoj je pre svega važno poštovanje njihovih potreba u tako ranom uzrastu. Mislila sam da se to podrazumeva.

      Razlika je između razmažene dece i razmaženih beba. Bebe se ne mogu razmaziti. Deca mogu. Ali to već nema veze sa ljubavlju, nego sa vaspitanjem. A govoriti o vaspitanju male bebe je u najmanju ruku suludo.
      Hvala na komentaru, znači mi svako mišljenje.

  13. Da, da! Sve sam to radila i danas je nasem djecaku 7 godina i sretno je djete. I jos nesto, cim je prohodao, vise nije zelio da se nosa, cak niti voza u kolicima, jer, kako sto ste rekli, bio je siguran u sebe i htio je da istrazuje svijet, sam. Prije smo ih radjali da nam rade na njivi i cuvaju ovce, danas ih radjamo da bi ih voljeli. Dakle, nosajmo ih!

  14. Bravo!!! Imam četvoro dece i kada god sam mogla i kada god su plakali ja sam ih nosila, mazila, pevala im itd… Nikada mi nije bilo tesko a to sve je kratko trajalo. Vreme je proletelo sada imaju 12, 8, i 5 godina. Veoma su nežni i vezani jedno za drugo!!! Mislim da je to jako važno!!!! Ljubite i mazite svoju decu kad god osete potrebu za tim!!!

  15. Postoje i psiholoska objasnjenja zasto je potrebno da majka odmah odreaguje na bebin plac. Beba do nekog 6. meseca sebe dozivljava kao deo majke (ili obrnuto) i kad deo nas ne reaguje na ostatak naseg bica onda gubimo poverenje u sebe. Po mnogim savremenim psiholozima to je osnova svih problema koje cemo imati u budocnosti i izgradnji svoje porodice. Tako da se ne slazem samo sa recenicom:”Ne smatram da će beba koja je ostavljana da plače imati neke strašne traume, ili poremećaje zbog toga što je nisu dovoljno nunali.” Sa svim ostalim apsolutno se slazem i isto tako ponasam sa svojom vec velikom bebom.

  16. Eh kad se samo sjetim te price a bas naprotiv ! Moja beba je povracala bljuckala jako mnogo jedan period tako da sam ga doslovno cijelo vrijeme drzala i nosala i poslje toga opet isto uopste nije “naviknuo na ruke” niti se “pokvario” kako to nas narod zna reci. Sve savremene metode odgoja za mene su glupost ! Svaka mama treba da slusa sebe i svoju bebu. Pa nece uvijek biti mali ! Ja sada imam sretnu i zadovoljnu bebu od sest mjeseci , koja spava cijelu noc, smije se cijeli dan a skoro smo i zaboravili kako plac zvuci.

  17. Bila sam u istoj priči sa prvom ćerkom i grizla bi me savest ako bih kuvala ručak, prala kosu ili radila bilo šta drugo dok ona plače i traži me. To me je toliko iscrpljivalo i činilo me željnom slobodnog vremena za sebe, ogorčenom ženom.
    A ona je bivala sve zahtevnija. Pa tek kad je prohodala nisam imala mira.
    Obožavala sam je i htela sam najbolje za nju.
    Ali, čitajući tekstove i slušajući iskustva sam shvatila da tako ne treba.
    Svakoj osobi, pa i bebi (a i mami) treba vreme za sebe. Treba da nauči da bude i sama sa sobom, da se igra svojim ručicama, zvečkama i da razvija maštu.
    Verujem da svaka mama ima nepogrešiv osećaj da napravi taj fini balans između pružanja ljubavi detetu i odmora od bliskosti. i taj odnos se svakodnevno menja.
    Danas imam drugu bebu i mnogo se volimo i mazimo, ali polako i učimo da svet postoji i kada nismo jedna pored druge. I obe smo mnogo zadovoljnije i opuštenije u odnosu na prvo dete.

    • Naravno, niko ne spori da je tako. Mama i beba mogu imati i vreme za sebe, to ne znači da beba treba da plače da bi mama imala svojih pet minuta. 🙂

  18. Ја се потпуно слажем са све што је горе написано. За време трудноче, имала сам пуно литературе и јако сам пуно читала, а и сатима сам била прикачена интернету, све у знаку да би сазнала шта више, јер сам желела све најбоље за своје дете, као и свака мама =)
    И пуно тога сам прочитала да посебно период до 6-ти месец је и те како важан за развој беба, да на сваки њихов плач, треба да се реагује, како би знали да увек је неко пред њих, како би то, био услов да би порасли у сречним и самосталним људи, тако да овај текст је само сублимат о све оно што јас сам толико прочитала, па зато само чу да вам пошаљем један поздрав и препоручила да тај период толико кратко траје, да стварно нема простор за икаквих размишљања, а зато смо ми маме, да би им помогли и припремимо их за то, како свет функционише =)

  19. Ja i moja supruga smo dete navikli na ruke. Dete je veoma veselo i raspoloženo. Svi koji su mi govorili da ga ne navikavam na ruke nisu ni prstom mrdnuli da pomognu oko deteta. Ja radim kako najbolje znam i to funkcioniše. Moliću osobe koje savetuju da i pokažu kako to tačno oni rade

    • Slažem se da “navikavanje na ruke” nema nikakve veze sa vaspitanjem deteta. Već sa pokazivanjem ljubavi. Uostalom, zašto o navikavanju na ruke govorimo kao o nečemu lošem?

  20. U potpunosti se slazem sa tobom, s tim sto bih dodala da i spavanje sa majkom ima velikih prednosti za bebu. Moje dete sve to ima i sa njom nemam nikakvih problema. I lepo spava i lepo jede i mogu svuda da je povedem sa sobom, jer je lepo “vaspitana”. Jedno zadovoljno dete.
    Ovde ces videti sve ono na sta nemas odgovor, a on itekako postoji. Sa strucne strane objasnjeno kako plac utice na dete, kakve posledice ostavlja na psihu deteta, koje ne vidimo.
    http://youtu.be/xH9RIoS_qXk

    Odlicnu stvar radis, samo tako nastavi.
    Poz

  21. Ima 1.5 godinu, i dalje se nosamo i mazimo i uspavljujemo zajedno i ninamo, tako da ne znam kako cu otici u porodiliste u oktobru, bez nje nekoliko dana! Jos malo i nema vise nosanja, jer ce mi biti tesko, a i stomak ce mi porasti 🙂 auh…….

  22. Odlican tekst! Moram priznati da nisam o tome razmisljala na ovaj nacin, iako sam svoje momke “navikavala na ruke”, ali potpuno si u pravu. U pitanju je pruzanje ljubavi djetetu. Meni je bilo malo teze zbog dvije bebe, ali su svakako dobijali svu paznju koja im je trebala, onda kada su je trazili.

    • Baš mi je drago što si se javila sa iskustvom blizanaca, jer se u komentarima postavilo pitanje da li je to sa dvoje dece izvodljivo. Mislim da jeste i bravo za tebe!

  23. Nisam sasvim sigurna kako da shvatim ovaj tekst… za pocetak u potpunosti se slazem da dete treba nositi na rukama i da je ideja ”ne navikavaj ga” do nevidjene mere nelogična i moja mama i moj deda su imali recenicu ”a kada ces ako neces sad?”. Sa druge strane istraživanja zaista potvrdjuju da bebe vec sa mesec dana pocinju da vrlo rudimentarno manipulisu placem, a ova odlika dolazi do punog izrazaja negde oko 4 meseca, nakon sto predje kroz traumu placa zbog ideje da cim nesto nevidi (npr. mamu) znaci da vise ne postoji, jer tako svet izgleda iz perspektive deteta u tom trenutku. treca stvar koju ne mogu da procenim na osnovu teksta je koncept ”tolerancije na frustraciju”. tj. ukoliko je dete konstantno zadovoljno i nema razloga da se ”nervira” ili place, nece razviti toleranciju na frustraciju. pod tim apsolutno ne mislim da treba ostaviti dete da se isplace pa da ga prodje samo itd. roditelji zaista treba da odgovore na potrebe svog deteta, ali je potrebno postici balans. jer deca ucenjem tolerancije na frustraciju uce mnoge bitne stvari za svoj buduci zivot. necu ulaziti dublje u objasnjavanje ovoga jer su mnogi tekstovi napisani na tu temu kao i koje posledice ne razvijenost iste ima na dalji zivot deteta.

    • Hvala na komentaru.
      U startu se razilazimo u mišljenjima, jer se ne slažemo po pitanju beba-manipulatora. Ne znam šta bilo ko tvrdi, niti sam nailazila na takva mišljenja od stručnjaka, iskreno. Samo od mama. 🙂
      S druge strane, tolerancija na frustraciju je nešto što se uči s prvom disciplinom i s vaspitanjem, a za to je rano u periodu o kome govorim (do 6 meseci).
      Još jednom naglašavam da je ovo moje mišljenje, i da je sasvim u redu da se ne slažemo, diskutujemo. I na kraju sa svojom decom postupamo onako kako mislimo da je ispravno. 🙂

      • Nisam mama, samo mi je ponasanje, mentalni i fizicki razvoj beba deo studija. I istrazivanja pokazuju (koja su sprovodili stručnjaci, ne mame) da bebe vec sa 3 nedelje koriste takozvani ”manipulativni plač”, što ne znači da su bebe zle ako nista drugo onda zato sto je njihovo poimanje sveta i njihov kognitivni nivo takav da čak i da zele ne bi umele. što opet ni u najmanju ruku ne znači da plač bebe ikad treba ignorisati i pustiti ga da se ”isplace” jer tu na scenu dolazi ucenje bazicne sigurnosti koje je u stvari jako povezano i ispreplitano sa tolerancijom na frustraciju. Pretpostavljam da je nekako uvek najveci problem objasniti i pronaci balans izmedju ove dve postavke kada se o tome razgovara.i da se sve moze tumaciti na nacin koji nekome odgovara, pa tako npr. neko ko bi procitao ovaj Vas komentar mogao potpuno nepravilno zakljuciti da pravo na svoje misljenje i na kraju krajeva postupanje sa decom prema sopstvenom kompasu ispravnosti moze da znaci: ja mislim da je batina iz raja izasla i da tucem svoje dete kada se ne ponasa u skladu sa tim sto ja od njega ocekujem. iako ja licno smatram da Vi to ne mislite.. Najbanalniji primer tolerancije na frustraciju deteta ispod 6 meseci: Krenuli ste da popijete casu vode, beba se zaplakala- popijte casu vode pa onda idite i presvucite bebu. Odgovorili ste na potrebu deteta a tih dodatnih 15tak sekundi ga uci toleranciji na frustraciju, jer to sto je njemu nelagodno ne znaci da ce svet istog trenutka stati da to otkloni. Takođe što više učim o porodici uviđam da je magija koju roditelji moraju da savladaju upravo balans: izmedju frustracije i neznosti, pravila i fleksibilnosti, zastite i slobode, prijateljstva i autoriteta i jos mnogih drugih, što nije ni malo lak posao, narocito sa bicem koje se stalno menja i cije se potrebe stalno menjaju.

    • U potpunosti se slazem sa MM. U mami koja pise ovaj tekst, vidim sebe sa svojim prvim detetom i prolaskom vremena, a najvise dolaskom drugog deteta i ona ce izmeniti svoj stav :). Deci treba udovoljiti, ali onoliko koliko im je potrebno, davati im preko toga je pogresno (“put do pakla poplocan je dobrim namerama”), ali ta granica se jako tesko nalazi. Sve u svemu, svidja mi se pisateljka teksta jer je dobra i pozrtvovana majka, ali jos ima toga da nauci, suditi na osnovu jednog deteta nije sveobuhvatno. Svima koji zele da budu dobri roditelji, mogu reci da to mogu jedino sa vise dece, jer vi mu ne mozete dati ono sto pruza brat ili sestra.
      Veliki pozdrav i samo napred, sve najlepse zelim!

      • Hvala najlepše na komentaru.
        To da li ću izmeniti stav ne možemo znati ni Vi ni ja dok do toga ne dođe. A nadamo se da će doći. 🙂
        Ne bih volela da se moj tekst tumači kao nedostatak vaspitanja i povlađivanje deci. Pisala sam samo o jednom konkretnom slučaju, misleći pre svega na naš odnos prema jako malim bebama i našom potrebom da ih “vaspitavamo” od rođenja.
        Ali, svako ima prava da ga tumači kako želi i na to sam bila spremna.
        Još jednom hvala na ovom lepom komentaru i podršci!

  24. I mene je uvek nerviralo to upozoravanje:”nemoj u ruke,navici ce se”,ja hocu i zelim to da radim,to su najlepsi momenti.Imam sina od 22 god. ( dobro ste procitali) i cerku od 5 meseci u kojoj uzivam drugacije,mudrije i mnogo vise nego sto sam to umela sa sinom.Nosim je stalno i obe uzivamo u tome,za uzvrat dobijam najlepsi osmeh na svetu.

  25. Blog je divan, divan, divan!!! Sasvim sam slučajno naišla na njega i evo već sat vremena čitam redom teme i sa svakim tvojim tekstom se slažem.
    Žao mi je što ljudi brkaju razmaženost i odgovaranje na detetove potrebe, ili kako si i sama rekla, ljubav ne može razmaziti decu. Pitam se poznaju li ih uopšte. Kada čujem da roditelj za bebu izjavi ,,Nećeš ti mene zezati”… srce mi se stegne! I, da, ja svoju bebu nosim kada ona to traži, a isto tako je presrećna i kada sedi i pokušava da puzi. Da, ona spava kod nas u krevetu i budi se nasmejana, ali isto tako joj nije strano da spava u toku dana sama, ne traži da vilenimo nad njom. I, povrh svega, verujemo da je i nošenje bebe u nosiljci ili marami izuzetno korisno, i to činimo rado i često.

  26. Članak sam našla na drugom portalu, pa videla da je ovo originalan izvor. Imam potrebu da svoj komentar i ovde ostavim, jer je članak potpuno neutemeljen, pisan na osnovu potrebe majke da se oseća kao “dobra majka”, jer će dete biti lišeno nežnosti ako na svaki kmek ne skočite da ga uzmete na ruke. Savršeno netačno! A članak se ne bavi budućim reperkusijama, niti posledicama na dalje odrastanje. Ukoliko vam je, ipak, važnije da vam dete ne plače duže od 5 sekundi u prvih par meseci, u odnosu na to u kakvu će se ličnost razviti, samo napred: naviknite ga na ruke i razvijajte potpunu zavisnost i vezanost od drugih ljudi da mu rešava sve probleme.

    Evo komentara:

    Najbolja stvar za upropastiti dete. Dok je malo ga ucite da cim zakmeci dobije sta pozeli. A onda pocinje socijalizacija . Sestoro dece u jaslama i vrticu ce zaplakati, a to znaci da vaspitacica sve treba da ih nosi. I kasnije postaju onaj profil licnosi koji ocekuje da neko skoci i ugodi mu cim mu nesto ne odgovara. Pitam se kako ce se sa 30 snaci. Da li ce biti placljiva nesigurna zena koja ocekuje da muskarac skoci cim ona zacmizdri. Ili jos gore muskarac koji guta suze jer “muski ne placu”? Pa ce frustraciju zbog toga sto neko skokom ne uslisava njegove potrebe resavati na ko zna kakve nacine.
    Ovo je samo opravdanje ljudi koje zele da se osecaju kao dobre mame.
    Moje misljenje, ali pitajte psihologe.
    Sta znaci “naviklo se 9 meseci a bude uz mamu”? Najbolje da onda ne ide ni u skolu jer je naviknutno da non stop bude uz mamu i podignuto kad zaplace.
    Deca treba da imaju paznju roditelja, a ne da se roditelji bacakaju na svaki znak kukanja. Osim dece, postoji i muz i prijatelji, itd.
    I potpuno je netacno da ce prestati da trazi da se nosi kad propuzi. Da li neko primecuje decu koja se bacakaju na ulici i stoje i vriste pored roditelja dok ih ovi ne podignu? Nece da setaju vec bi da budu nosena.
    Cista zabluda je da ce cim propuze hteti da budi samostalniji. Zasto bi kad mogu samo da zaplacu?

    • Draga Deja, drago mi je da ste ostavili i ovde svoj komentar. Eto, na primer, ja smatram Vaše mišljenje potpuno netačnim i neutemeljenim. I mislim da ste površno i nepažljivo pročitali ovaj članak.
      S druge strane, ovo je lični blog, na kome iznosim isključivo lična iskustva sa svojim sinom, koji je jedno mirno, pažljivo, nežno i nimalo razmaženo, iako beskrajno maženo i paženo dete.
      Hvala na komentaru i pozdrav!

    • Ja ne mogu a da se ne nadovežem na ovaj komentar. Autorka teksta iznosi samo svoje lično iskustvo, a ne činjenice potkrepljene brojnim istraživanjima – mada, postoje i takva istraživanja, zamislite?!, koja potkrepljuju ovakav stav.

      Takođe iznosim svoje lično iskustvo sa dvoje dece, koja su nošena kad god su to zatražila. Kod nas se pokazalo da čim su prohodala, radije su istraživala svet tako, nego da budu stalno na rukama. Stariji sin, koji je sad predškolac je jedno apsolutno samopouzdano i samostalno dete. Ne sećam se, iskreno, kada je poslednji put zaplakao ili na bilo koji kmezav način pokušao da izmanipuliše da bi dobio nešto što želi. Sada kada je razuman, dogovor je ono na čemu se temelji naš odnos, ali i dalje smo mi, kao roditelji, tu da pružimo utehu i podršku kada se dete nađe pred nekim problemom koji ne može sam da reši. Ko li će mu pomoći u ovom uzrastu ako ne mi?!

      Mlađi je još malen, ali od kako je prohodao, nema veće sreće i radosti kada samostalno može da trči i istražuje svet.

      Samopouzdanje koje su obojica stekla, verujem, da makar malo imaju svoj temelj u tome što su kao bebe dobijali podršku od mene i muža onda kada im je to bilo potrebno kroz nošenje. Uostalom, na koga bebe treba da se oslone ako ne na svoje roditelje? Bebe koje budu ostavljene da plaču dobijaju signal da ne mogu da računaju ni na koga onda kada im je nešto potrebno i onda kada još uvek nisu samostalni da zadovolje svoje potrebe. Bebe nikada ne plaču iz obesti ili dosade. Bebe plaču kako bi nam dale do znanja da smo im potrebni – da li je u pitanju, glad, mokra pelena ili pak samo potreba za blizinom, sve jedno je.

      Deja, a na kojim Vi to dokazima ili naučnim činjenicama iznosite takav stav?

  27. Ne znam šta znači “neutemeljeno”, utemeljeno je na istraživanjima kod dece i adolescenata. ALi, evo i primera svakodnevnim jezikom, žena je odlično napisala da deca moraju da padaju, ne uspevaju, povređuju se…
    Ja, kao i autorka, iznosim svoje mišljenje, uz korišćenje podataka iz psihologije. žhttp://zelenaucionica.com/molim-vas-ne-pomazite-mojoj-deci/

  28. Mislim da je neutemeljeno na ličnom iskustvu. 🙂
    U krajnjem slučaju, kao što rekoh, ljubavlju i pažnjom sam odgajila samostalno, sigurno, zdravo i radoznalo dete, koje je druželjubivo, i nimalo razmaženo.

    Tekst koji ste postavili samo potvrđuje moju pretpostavku da ste pomešali teze čitajući moj tekst. Od različitih stavova u startu polazimo, tako da nema poente dalje diskutovati.
    Pozdrav!

  29. Ruke sluze, izmedju ostalog, da grle. Nosenje mojih devojcica uvek sam i dozivljavala kao grljenje.
    Iznosite Vasu bebu koliko vam oboma to prija, ionako cete to raditi izvesno vreme, a posle ga se sa setom i radoscu secati.
    Pozdrav!

  30. Moram priznati da se ne slazem sa vama! Bogu hvala imam troje dece, i verujte da cete mnogo “teze” gajiti dete ako ga od prvih dana naviknete na ruke! Moja sestra je napravila gresku sa prvim detetom i jos uvek ima muke! Dok je sa mladjim, poslusala savet “NE NAVIKAVAJ GA NA RUKE” i mnogo mnogo lakse ga odgajila. Kao sto rekoh imam ih troje, ni sa jednim nemamo problem kao sto je uspavljivanje ( sami idu na spavanje u svoje sobe), plakanje za svaku sitnicu ( bilo je pokusaja ali smo ih ignorisali) kada hoce nesto sto nije za njih, nema plakanja i vriskanja jer su od pocetka shvatili da plakanjem nece nista dobiti, moze biti samo jos gore. Tako da bih savetovao sve buduce i roditelje pocetnike NIKAKO IH NE NAVIKAVAJTE NA RUKE, I DA IH UZIMATE U NARUCJE SVAKI PUT KADA ZAPLACU!!! U tom slucaju imacete prob i kasnije kroz odrastanje deteta, kada prohoda, progovori, krene u skolu…. U svakom slucaju radjajte decu, gajite ih, napravite dobre ljude od njih. Neka oni budu bolji ljudi!!! Ljudiiii, ne biznismeni, kriminalci, politicari naravno…..
    ..
    . Pozzz i sa srecom

    • Hvala Vam na komentaru. U redu je da se ne slažemo i dragoceno je da čujemo i razmenimo različita iskustva.
      Mišljenja sam da beba dok je mala može da plače samo i jedino iz potrebe za nežnošću, bliskošću ili nekom fizičkom potrebom, a sve to je u njenom razvoju podjednako važno i treba namiriti. Jedno je šta je lakše za mamu, a to se ne poklapa uvek sa onim što je bolje za bebu.
      Srdačan pozdrav!

      • Slazem se.
        Jedno je kad place zbog potrebe, a druga ako ima zelje koje nemozemo i necemo ispunjavati jer nisu na mestu, ali i tada trebamo pokazati ljubav i postovanje i biti dosledni. I moj dragi da vidi da placem nece proci pored mene bez reci vec ce pitati sta je problem i utesiti me. Kakva je to ljubav kad je mami tesko da utesi bebu…

Ostavite komentar