Razmišljanja o roditeljstvu, zapažanja i komentari o temama, radostima i teškoćama roditeljstva iz ugla jedne mame. Malo ličnog iskustva i mozganja, mnogo knjiga i stručne literature, sumirani u teme o povezujućem roditeljstvu, vaspitanju i odrastanju punom poštovanja, nežnosti i ljubavi.
Podsetnik sebi.
Manje podsećaj. Pričanjem i zvocanjem trošiš reči uzalud. Mani se onoga – dok se ne osuše usta od priče. Batali priču. Praznom pričom dete opterećuješ i ono se, htelo ne htelo, zatvara i isključuje. I ti bi tako da ti neko stalno nešto drobi nad glavom.
Nije naš zadatak da decu očvrsnemo za ovaj surov svet. Niti da ih navikavamo na nepravde koje će svakako osetiti i iskusiti. Nismo mi njima dodeljeni da bismo im delili lekcije i upozoravali ih na to šta ih čeka. Ni da prenosimo svoje iskustvo i pamet na njihova mala leđa. Nije nam uloga da ih pripremamo za život, ni da ih o životu učimo.
Ko nas čita i prati – zna da sam ja jedna pokretna griža savesti. Da se s tim borim dugo i teško. I da o tome dosta čitam i razgovaram sa onima (prijateljima i stručnjacima) za koje mislim da mogu da mi pomognu. Ona spada u obe kategorije, iako se nikada nismo lično upoznale. Ona je strpljiva i najbolje sluša na svetu. Pažljiva je i dobro analizira. Za sebe kaže da je “štreberka”, ja joj to verujem i baš zato je i volim.
Nikolina Milosavljević je psihološkinja i mama dvoje dece. I imala je sreće da te dve uloge međusobno pomiri i nadopunjuje. Ona se bavi savetovanjem, koučingom i psihoterapijom roditelja i pomaže im da se bolje snađu i nađu u toj jako odgovornoj ulozi. Više o njenom radu možete saznati na njenim stranicama Racionalno i pozitivno roditeljstvo na Fejsbuku i na Instagramu. Nikolina kaže da je deca ojačavaju kao stručnjaka, tako što svojim ponašanjem izazivaju sumnje u njeno znanje i veštine, kao i u kapacitete da bude racionalan roditelj. Prevazilaženje izazova vidi kao lični, ali i poslovni razvoj. Nas dve smo razgovarale o za mene već neko vreme gorućoj temi koja, koliko uspevam da vidim iz komunikacije sa vama, ne muči samo mene. Griži savesti kod roditelja i nastojanjima da postignemo savršenstvo u ovoj važnoj ulozi. Nadam se da će vam ovaj tekst doneti neke nove uvide, a za sva dodatna pitanja stojim(o) vam na raspolaganju.
Rođenje mlađeg brata ili mlađe sestre je zasigurno najveći potres koji je ikad zadesio vaše starije dete. Dok je nama sve već manje-više poznato i predvidivo, detetu se svet menja iz korena.
Kako onda tako veliki potres i promenu prihvatiti, odakle joj prići, kako se na nju navići? Tokom trudnoće mi se na momente osećaj da će sve biti u redu smenjivao sa neopisivim strahom i panikom. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je do mog mozga konačno stigla činjenica da više nikada neću biti samo njegova mama, mama samo jednog deteta. Prvo što sam pomislila je – kad je meni ovako teško pao sav taj nalet emocija, kako li je tek njemu.
Da li vaša deca odbijaju da krenu na spavanje? To je sasvim normalno. Spavanje za njih znači odvajanje od roditelja, od igre, od svega što budni mogu i vole da rade. Ipak, suvišno je govoriti koliko je san važan za dečji rast i razvoj. Kao majka dva zakleta nećespava, moram priznati da sam prošla kroz trnje dok nisam naučila onu čuvenu – ponavljanje je majka znanja, odnosno rutina je majka spavanja. Ne volim rutinu, ali volim naše male rituale.
Deca se rađaju kao empatična bića, koja vole i razumeju druge oko sebe. Odrastanje ih zbunjuje, kao i očekivanja okoline i društva. Često pokušavajući da nešto po svaku cenu “popravimo”, iz vida gubimo suštinu i stvari požurujemo, kvarimo i forsiramo. Najočigledniji primer za to je izvinjenje.
Želimo da dete naučimo da prepozna i razume različite vrste emocija, kako kod sebe, tako i kod drugih. Želimo da odgajamo dete koje poštuje i ceni svoje i tuđe vreme, telo, ličnost, prostor, posed. Dete empatično, saosećajno koje shvata zašto nije u redu ni na koji način povređivati druge. Dete iskreno u svojim rečima i u svom srcu, prema sebi i prema drugima. Sve to želimo od njega, ali mu ne verujemo da to može, već sami stupamo na scenu.
