Ovo neće biti još jedan od onih tekstova u kojima pokušavam da vas ubedim u to da devojčice mogu sve i da su apsolutno fantastične. Ovo nije jedan od onih tekstova u kojima navodim primere iz parkića gde mama brani kćerki da se igra u pesku da ne isprlja novu haljinicu, ili joj u šali dobacuje da ne ume da šutne loptu jer je devojčica. Niti ću vam nabrajati sve te slučajeve kada čujemo poruke usmerene ka devojčicama da treba da se na određeni način ponašaju, oblače, govore, da bi bile smatrane “dovoljno devojčicama”. Ovo neće biti jedan od tih tekstova; ne zbog toga što je stanje sada nešto mnogo bolje, nego samo zato što ja o tome nikada ne prestajem da pričam i pišem, pa ne želim da se ponavljam. 

Pišem vam o onome što već duže vreme primećujem, a ne uspevam da razumem. Pišem ovoga puta o potrebi roditelja da svoju žensku decu oslobode stereotipa i odgajaju “u slobodi” koju definišu kao odustvo svega ženstvenog ili bar onog što se kroz istoriju pokazalo kao “žensko i ženstveno” (a da li jeste, možemo raspravljati do sutra). 

Opširnije »

Zamislite sledeću situaciju – samo što ste seli da pročitate novine, vaša prijateljica (ili još bolje – nepoznata osoba) dolazi i želi da ih pozajmi istog trenutka; toliko to želi da već poseže za njima. Vi ste na pola teksta koji čitate.  Da li biste joj ih odmah ustupili ili biste je ipak zamolili da sačeka? Kako se osećate u datom trenutku? Šta kažete?

U našem društvu uobičajena je praksa da se deca primoravaju da sa drugarima (i onima koji to nisu) podele igračke. Stojimo im nad glavom i uporno ih na to podsećamo, iz straha da će, ukoliko to ne činimo, odrasti u sebične, bezosećajne, samoljubive ljude. Želimo da ih drugi roditelji vide kao “dobre”, kao i da nama odaju priznanje za roditeljske veštine. Želimo da zajedničko igranje bude što mirnije, uz puno saradnje, razumevanja i pažnje. U isto vreme, nastojimo da svaкi sukob svedemo na minimum, a ako do njega dođe, uskačemo da ga umesto dece rešimo. Jer ona “ne znaju”. Na stranu što previše uplitanja u dečje odnose, igre i razgovore od strane odraslih može izazvati više štete nego koristi, naše petljanje i “podsticanje” deteta da deli svoje igračke smatram posebno štetnim.

Opširnije »

Ponekad, iz raznih razloga, deca ne žele da poljube ili zagrle nekog člana porodice ili prijatelja koji je nama veoma drag. Nama je tada najčešće neprijatno jer to uzrokuje vrlo nezgodnu situaciju i deluje nepristojno i nezahvalno. Borimo se između toga da li ćemo razočarati baku i deku i toga da ćemo izneveriti svoje dete i ukazati nepoštovanje njegovom ličnom prostoru i telu. Osećamo da je naša dužnost da “obezbedimo” nasmejano, raspoloženo, umiljato detence, koje srdačno trči u zagrljaj onima kojima to pričinjava radost. Zbog toga roditelji često pokušavaju da dete namole, ubede ili često čak ucene nečim da bi dete pokazalo nežnost. Govoreći detetu da poljubi nekog koga ne želi, govorimo mu da ono što oseća, misli i želi – zapravo nije važno. Da su želje i potrebe odraslih važnije od njegovih ličnih.

I pored naše najbolje namere i neizmerne ljubavi koju osećamo prema detetu, insistiranje na fizičkom kontaktu onda kada dete to ne želi čini ga samo nesigurnim, izaziva neprijatnost i (još veću) odbojnost. Deca ne moraju da ljube ili grle nikoga koga ne žele (niti da primaju poljupce i zagrljaje), uključujući i nas, njihove roditelje.

Opširnije »