Skip to content
  • Početna strana
  • O nama
  • Pravila korišćenja
  • Kontakt i saradnja
Pretraži
Zatvori

Čarapice

ba15009as_socksbaby1_l.jpg

06/01/2014 Čarapice

http://www.carapice.com/wp-content/uploads/2014/01/ba15009as_socksbaby1_l.jpg

Sviđa ti se? Podeli!Share on Facebook
Facebook
Pin on Pinterest
Pinterest
Share on Tumblr
Tumblr
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on StumbleUpon
StumbleUpon

Post navigation

Prethodni tekst
ba15009as_socksbaby1_l.jpg

Kategorije

  • Knjige za decu
    • Knjige na engleskom
    • Knjige na srpskom
  • Mudrovanja o roditeljstvu
  • Preporuke
  • Saveti i informacije o roditeljskim temama
  • Zabavno roditeljstvo

Čarapice na Facebooku

Čarapice na Facebooku

Čarapice na Instagramu

  • Dodala bih - i ako imate izgrađen i jak odnos. A na tome se radi i za to je potrebno mnogo truda i strpljenja. Meni ova rečenica u poslednje vreme pomaže da nađem snagu i motivaciju u izazovnim situacijama, pa neka ostane i ovde zabeležena, možda i vas inspiriše. ♥️ Ukoliko ste skoro pročitali ili čuli nešto što je vas “pokrenulo” ili”prodrmalo”, volela bih da to podelite ovde sa mnom i sa ostalima koji možda baš danas traže to zrnce snage koje nam svima ponekad zafali. 🙏
  • Ne pitajte me još kako sam. Jer iskreno, onako najiskrenije - ne znam i ne razmišljam o tome. Trenutni posao mi je da od stana stvaram dom, u slobodno vreme pravim male rituale i neke nove navike, iz hobija otkrivam nove parkiće i visim u starim, a kao razonodu osluškujem sve glasniji smeh svoje dece. Mnogo je teška dečja tuga i najbolnije je dečje nedostajanje. Kad mu fali drug. Ili baka. Ili kad mu špagete ovde nisu kao “naše” (ma koliko ih ja puta pravila i trudila se). U ćutanju posle škole čitam više teških reči nego roman da mi napiše. U pogledu kada na kameri ugleda poznata lica vidim sve ono što tokom dana ne izgovori. Ono “zašto” koje meni daje snagu, njemu ne mogu da objasnim. Ono što ja u budućnosti vidim, ono što znam i čemu se radujem, njemu ništa ne znači. I dalje smo zagledani u prošlost. Iz nje crpimo snagu, ušuškavamo se u ljubav i nedostajanje i onda tako tabanamo dalje. Dan po dan, sećate se? Dan po dan i dom. A u ovom domu smeh je sve glasniji.
  • Ako se ljutim što dete sto puta ustaje od stola za vreme obroka, to nije zato što se plašim da neće naučiti šta je obrok i kada se jede. Ljutim se zato što to prelazi moje granice, mene nervira, pravi mi haos na stolu i u glavi. Ako ludim što dete neće samo da se obuče, to ne činim iz straha da se nikad neće obući sam. Već sam ja dostigla svoje limite, osetila da je meni dosta pomaganja i da sam ja lično spremna na korak ka njegovoj samostalnosti. Deca nisu projekat koji odrađujemo, učeći ih veštinama, razvijajući vrline i prateći svoja (a priznajmo - i tuđa) očekivanja. Deca su “naši” a svoji mali ljudi s kojima, svesno ili nesvesno, gradimo određeni odnos. Možemo se kriti iza bezličnih rečenica poput “jede se za stolom”, “treba da se obučeš sam, vreme ti je”, “ne udaramo jedni druge”, ali činjenica je da iza tih rečenica deca ne vide nas. A za (dobar) odnos je prvo potrebno da nas vide. Nazvati stvari pravim imenom, reći “meni je ovoga dosta” mnogo menja našu perspektivu, ali još važnije - poručuje detetu - nije do tebe, do mene je. Mislim da si spreman, mislim da možeš i želim ti u tome pomoći. Jer kad se sklone sve pretpostavke, očekivanja, predrasude, splasne i pritisak. Ostajemo ti i ja. Ti, moje dete, i ja, tvoj roditelj. Hajde da vidimo šta zajedno možemo da uradimo.

Prijatelji bloga




Proudly powered by WordPress | Theme: Nucleare by CrestaProject.
Back to top
error: Content is protected !!