Skip to content
  • Početna strana
  • O nama
  • Pravila korišćenja
  • Kontakt i saradnja
Pretraži
Zatvori

Čarapice

ba15009as_socksbaby1_l.jpg

06/01/2014 Čarapice

http://www.carapice.com/wp-content/uploads/2014/01/ba15009as_socksbaby1_l.jpg

Sviđa ti se? Podeli!Share on Facebook
Facebook
Pin on Pinterest
Pinterest
Share on Tumblr
Tumblr
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on StumbleUpon
StumbleUpon

Post navigation

Prethodni tekst
ba15009as_socksbaby1_l.jpg

Kategorije

  • Knjige za decu
    • Knjige na engleskom
    • Knjige na srpskom
  • Mudrovanja o roditeljstvu
  • Preporuke
  • Saveti i informacije o roditeljskim temama
  • Zabavno roditeljstvo

Čarapice na Facebooku

Čarapice na Facebooku

Čarapice na Instagramu

  • Dopalo vam se kako Indijanke odgajaju svoju decu. 💕 A da li ste znale zašto njihova deca nikada ne plaču? Zato što ih stalno nose uz sebe, naročito u prvim danima. 💗 “Majka nakon porođaja nastavlja da igra svoju društvenu ulogu, a detetu se nošenjem omogućava razvoj i iskustvo života koji posmatra iz njenog naručja. Ono je toliko toga doživelo i videlo još pre nego što je propuzalo. Čak i dok spava, navikava se na glasove, na žamor, truckanje, kretanje, zaustavljanja, postaje svesnije svog tela dok ga osoba koja ga nosi pomera, upoznaje dnevne i noćne ritmove, navike svoje porodice i svojih bližnjih, oseća da je bezbedno i zaštićeno. Takva deca zauzeta su jedino spoznavanjem doživljaja postojanja. Ona ne plaču jer za tim nemaju potrebu. U toj, najranijoj fazi, bebe malo šta rade, ali veliki broj različitih iskustava primaju iz naručja osobe koja vodi svoj svakodnevni život. Tako namirena, beba dalje može sigurno i onda kada je spremna da se spokojno odvoji i krene sama u dalje istraživanje.” Tako je bilo i sa nama. Duleta smo vodile na šah, kod logopeda, u prostorije do kojih je nemoguće prići kolicima, u šetnje po visokom snegu i slične avanture. Nosiljka nam je tada bila spas, a ja sam imala osećaj da mogu da pružim sve što je potrebno i jednom i drugom detetu, iako su im potrebe bile vrlo različite u početku. Anica se prilagodila našem ritmu i navikama u potpunosti, a da nije morala da se odriče svojih potreba, sna, ni udobnosti. Za sve nas ovo je bila stvarno velika i važna stvar. Na blogu sam vam pisala više o našoj avanturi nošenja, koja i dan-danas traje. I upozorila sam vas zašto se može desiti da vičem za vama na ulici. 🙊 Link vam ostavljam u opisu profila. #babytula #babytulacarriers #tulainthewild #babywearing #explorewithtula
  • “Jedan od najdubljih nagona koje ima ljudska, društvena životinja jeste da radi ono što vidi da se od nje očekuje.” Pisala sam vam već o divnoj knjizi Pojam kontinuuma, koja opisuje život južnoamerčkog plemena Jekana, kao primer mikrozajednice koja je ostala u kontaktu sa sobom i svojom prirodom, nasuprot ubrzanom i otuđenom životu kakav vodi čovek današnjice. To kako Jekane odgajaju svoje bebe ima duboku ukorenjenost u ljudskoj prirodi i potrebama ljudskog razvoja. Kod Jekana, majka se ponaša opušteno. Obično je zaokupljena nekim drugim poslom, ali je u svakom trenutku spremna da dočeka pustolova koji će dopuzati do nje. Ona ne prekida ono što radi, osim ako se od nje zahteva puna pažnja. Ona ne započinje kontakte, beba je ta koja traži nju i pokazuje joj šta želi svojim ponašanjem. Ona potpuno i drage volje ispunjava bebine potrebe, ali ne čini ništa više od toga. Beba je aktivni, a ne pasivni učesnik svih druženja; beba dolazi k njoj da spava kada je umorna, ili da siki kada je gladna. U istraživanju sveta dete je podržano i osnaženo osečajem da je mama stalno tu i mogućnošću da kod nje nađe utočište. Dete ne zahteva niti dobija potpunu pažnju, jer ne nosi breme čežnje i neispunjenih želja - od prvog dana je uz mamu, nošeno i sigurno. Dete želi samo onoliko koliko mu je potrebno. Autorka navodi primer kada je posmatrala bebu kako puzi i zaustavlja se na samom rubu duboke jame. Beba je dolazila do jame nekoliko puta dnevno. Igrala se, valjala u svim pravcima, naizgled ne mareći za jamu, ali nikada ne bi došla u opasnost da u nju upadne. Autorka to naziva mehanizmom samoodržanja, nenarušenim intelektom i pratnjom odrasle osobe koje bi umesto bebe mislila i pazila. Dete je preuzelo na sebe potpunu odgovornost za komunikaciju sa okruženjem. Dete se prirodno čuva jer to od njega očekuje njegova okolina, a omogućavaju mu urođene osobine. Meni je ova knjiga, konkretno ova priča koju sam vam prenela, mnogo pomogla da pronađem svoju “meru” kada je odnos prema razvoju moje dece u pitanju. Pomogla mi je da im poklonim poverenje da rastu i razvijaju se u skladu sa svojom prirodom i da na tom putu budem prisutna i sigurna u njih i njihove sposobnosti. Divan osećaj.
  • U porodilištu je, u sobi do moje, bila mama koja se porodila prvi put. Ja sam tada rodila Anicu, svoje drugo dete i osećala sam se kao alfa majka, kraljica svemira. Odmah povezana snažno sa svojom bebom, odmah dojila, imala sam toliko jak instinkt da sam imala fizičku nelagodu kada bi je od mene odneli na rutinske preglede. Bila sam smirena i srećna, svet je bio moj. U sobi do moje bila je mama sa svojom prvom bebom, uplašena, sa teškim komplikacijama epiziotomije, brojala je čak treću nedelju boravka u porodilištu. “Majko, nećete valjda dozvoliti da beba bude gazda?!” Podsmešljiv glas medicinske sestre me je uzbudio više nego što sam očekivala. Ušunjala sam se nakon što sam joj videla leđa, kao kriminalac, što sam brže mogla, da što kraće te grozne reči nadobudne sestre ostanu u mislima moje sapatnice u sobi do naše. Da je uhvatim za ruku. Da joj kažem. Nežno i tiho, da samo ona čuje. Da njenoj bebi ne treba gazda, već mama. Da je ona najbolja mama svojoj bebi. Da ne radi ništa pogrešno ako je uzme i zagrli, ako je nosi i drži na grudima. Da je u redu što je tužna i uplašena. Da idu bolji dani. Toliko toga joj nisam rekla, jer sam osećala da bi iz mene provalilo kao poplava. Toliko me boli ova tema. Podrška majkama. Sigurnost. Stabilnost. Prilika da se povežu sa bebom i svojim prirodnim instinktom koji je savršen i radi perfektno, ako mu dozvolimo da se čuje i da ga osetimo. Podrška mamama je podrška za bolji svet. Jer doslovno ne postoji veći važniji posao i zadatak. Ja sam se šunjala kradom da širim ljubav i podršku. Sad bih stala na “hoklicu” pa vikala sa sredine hodnika, da odjekuje. Zato pišem i pričam sa ove virtuelne “hoklice”. Zato nalazim smisao u podršci koju sam ja nalazila tada samo u naznakama, a vidite nas sad. 💕

Prijatelji bloga




Proudly powered by WordPress | Theme: Nucleare by CrestaProject.
Back to top
error: Content is protected !!