Nakon skoro tačno četiri godine, sa velikom radošću se vraćam ovoj rubrici na blogu. Ne znam da li sam vam se hvalila da nam je stigla Anica? Nisam? Pisaću vam i o njoj detaljnije, biće prilike da je upoznate, a za sada samo da vam kažem da nam je stigla tačno dan pre Duletovog četvrtog rođendana, 11. septembra, da je vesela i predivna i da smo od momenta kad smo je ugledali znali da je oduvek pripadala našoj porodici. Sa njom sada ponovo prolazim sve kao sa Duletom i, kao i svaka mama, smišljam ideje kako da nam vreme što kvalitetnije prođe. Kako ne verujem u onu – bebe samo ručkaju i spavkaju (a moja deca posebno NE spavkaju), nama je dan vrlo dinamičan, osmišljen i ispunjen.

Pošto i sama volim da čitam i istražujem o idejama za igru sa klincima, obožavam ovakve spiskove i nadam se da će

 vama biti korisni, a nama predstavljati mali podsetnik na to kako smo prozujali kroz ove bebeće dane. Ukoliko ste stariji, pogledajte kako smo Dule i ja uživali i čega smo se igrali sa njegova četiri meseca, zatim sa šest, osam i deset meseci.

Posmatra i hvata viseće igračke

Ukoliko vam beba provodi vreme u krevecu, dobre stare vrteške za krevetac su odlično rešenje. Pošto nama krevetac služi za ukras i kao držač za pult za presvlačenje, mi smo potrebu za posmatranjem predmeta rešili njihalicom, koja ima par igračkica. Iskreno imam problem sa tim da bebica gleda nešto što ne može da pipne i dohvati, a pošto polako upoznaje svoje ručice, planiram da joj na kanap okačim i nad njom “razapnem” igračke tako da svaku može da dohvati i privuče, ukoliko želi da se s njom upozna.

“Bleja” u bejbi džimu

Ovu aktivnost smo od skoro uveli, nekako mi je do sada Anica bila premala. Iako je privlače boje, oblici i zvukovi, iz nekog razloga je potpuno izignorisala naš lepi i stimulativni džim. Očekujem da će svakog dana početi da ručicama poseže za predmetima, pošto to za sada čini nespretno, pa je ipak stavljam na kratko i podstičem da ga bolje upozna.

Razgovaramo

Ovo je vrlo važan deo našeg dana. Iako je malo verovatno da postoji roditelj koji u toku dana ne razgovara sa svojom bebom, ovo sam posebno izdvojila jer mislim da je važno da razgovori budu dvosmerni. U ovom uzrastu, osim rečima, razgovaramo samoglasnicima, tako što je podstičem da ih ponovi. Takođe ponavljam za njom njene glasove i oponašam je. Važno je dati bebama priliku da nam “odgovore”, slušati ih i pokazati im da ih čujemo, da su važne i vredne.

Vreme na stomaku (tummy time)

Svi priručnici, pedijatri i fizijatri ističu važnost ovog položaja za bebe od prvog dana. Iz nekog razloga ja ga nisam forsirala prvih mesec dana – nisam znala ni kako se zovem, a kamoli koji je najbolji položaj za bebu. Prvih mesec i po dana moja deca ne prestaju da sisaju ni sekunde, dok malo ne ojačaju i “uobroče se”. Zato sada nadoknađujemo. Postavljam je na stomačić kad god mogu. Nekada legnem ispred nje, pa pričam i zasmejavam je, nekad je animiram igračkicom, a nekad je pustim da prosto razgleda svet iz nove perspektive. Tako jača mišiće leđa, vrata i stomaka i priprema se za puzanje. Ukoliko se buni i ne želi da bude u ovom položaju, prebacim je preko kolena, tako joj bude lakše i zanimljivije. Uz malo vežbe i upornosti, Anica je savladala prevrtanje s leđa na bok, a očekujemo uskoro da će uspeti da se okrene sama u položaj na stomaku.

Igramo se rukama

Anica se sada sve češće igra svojim ručicama, stavlja ih u usta, posmatra i upoznaje. Ali ona takođe prosto OBOŽAVA da posmatra moje ruke, pa često za nju izvodim “ples” dlanovima. Oduševljava me to kako se bebe zaljubljuju u naizgled obične i male stvari. Pomaže mi i ja u njima vidim lepotu.

Masiramo se

Ovo nam je ubedljivo obema omiljena aktivnost. Ujutru, kada se razbudimo, dan započinjemo masažom. Obuku masaže za bebe smo sa Duletom još pre 4 godine završili kod Tamare Dragović, i o tome sam vam pisala ovde. Dule je tada bio u fazi propuzavanja pa smo se vijali po kući ne bismo li se izmasirali. Iako i danas to ponekad praktikujemo, tek sam sada, na novoj obuci koju sam opet sa Anicom završila kod Tamare, shvatila pravu suštinu i lepotu ovog povezujućeg rituala. Osim što u potpunosti probudim sva svoja čula dodirujući, mazeći, njuškajući svoju bebicu, uživam i u tome što ona obožava da se masira. Dodir je čudo, dodir je komunikacija. Putem dodira pri masaži ona razvija svest o svom telu, uči šta joj prija a šta ne, dodirom se mazimo, povezujemo, posmatramo, smirujemo. Masaža je momenat kada smo obe u trenutku, kada postojimo samo nas dve, i ona umirujuće deluje i na nju i na mene.

Ogledamo se

Uprkos bapskim pričama da bebe ne valja postavljati pred ogledalo, mi to praktikujemo od prvog dana. Sama činjenica da toliko uživam da je posmatram dok je nosim, ljuljam i mazim dovoljna je da se često zadržavamo pred ogledalom. Ipak, ta zanimacija ima i brojne prednosti po bebin razvoj, poput toga da beba uči da koordiniše pokrete, upoznaje se sa svojim licem i telom, vežba koncentraciju i razvija svest o sebi. Najbolja varijanta je, ukoliko ste u mogućnosti, da pred bebu postavite ogledalo dok je na podu, što i ja planiram uskoro da učinim.

Nosimo se

Ukoliko ste čitali ranije tekstove na blogu, znate da sam zagovornica nošenja dece, “navikavanja” na ruke, pažnju i na bliskost. Da li ste znali da su naučnici uočili specifičan pokret ljuljuškanja kod dece koja su ostala bez roditeljskog staranja? Postoje teorije da ovim pokretom ta deca upravo stimulišu sama sebe, da tako nadoknađuju manjak ljuškanja, nošenja i kretanja koji bi imala da su odrastala uz roditelje. Mislim da je važnost dodira, pokreta, zagrljaja i bliskosti prema bebama u našem društvu i dalje većinom nepoznanica. Nošenje za bebe znači utehu, promenu perspektive, priliku da nešto novo vide, nauče, saznaju, ono znači da čuju otkucaje srca, osećaju toplinu, miris, da se osećaju sigurno, voljeno i bitno. Ako su mi ruke umorne, onda nam je tu marama, ali nama je nošenje važan deo svakodnevice.

Posmatramo

Kad smo kod svakodnevice, jedan njen deo organizujem tako da nas ona samo posmatra. Kada peremo suđe, širimo veš, kuvamo ručak, igramo se sa Duletom, Anicu postavimo u njihalicu tako da nam bude blizu i da može da se oseća sigurno i uključeno. Volim da joj pričam o tome šta radim, da je upoznajem sa svetom oko nje. Na taj način stimulišemo razvoj govora, a razvijamo i osećaj pripadnosti, koji je jako važan za svako dete, a naročito za dete koje već ima starijeg brata ili sestru.

Čitamo

Često me pitate kada da počnete sa čitanjem bebi. Kod nas je oba puta “pravo” vreme bilo sa tri meseca. Naravno, to “čitanje” podrazumeva razgledanje slika, sporo i jednostavno ponavljanje reči, pokazivanje pojmova, stimulaciju bojama, zvukovima i navikavanje na ušuškanost u maminom krilu dok mi tu nešto “kao” zajedno istražujemo. Ja božavam taj osećaj, njihove iznenađene i zadivljene poglede ka slikama, obožavam da im pričam, da im pokazujem, otkrivam svetove, i zato mislim da za to nikad nije rano.

Ostavljamo je na miru

Potrebno mi je bilo malo vremena, opuštenosti i iskustva da prepoznam znake, ali uspela sam. Bar jedan deo dana dozvolim Anici da bude sama. Dajem joj prostor, tišinu, vreme bez stimulacije i aktivnosti, da bi mogla da oslušne sebe, okolinu, da bi mogla da pokuša nešto novo, iskusi svet sama, koncentrisana na ono što ona želi, a ne ono što joj se nameće. Na taj način razvija pažnju, uči, primećuje, raste.

Šta sve stane u tri meseca jednog malog, nežnog životića i šest kilograma!

Čitav jedan svet i dan dug 28 sati!

Pa opet, tako brzo prolazi. Želim da zastanem. Da zabeležim. Da zapamtim.

Ima li za pristunost u trenutku boljih učitelja od beba?