Zašto pohvale nisu OK?

Poznato je koliko kritika može biti pogubna po dečje samopouzdanje. Mnogi tekstovi i brojne knjige govore o toj temi, brojni stručnjaci obrazlažu zbog čega sve kazna i kritika nisu preporučljivi modeli komunikacije sa decom. Mnogo je manje onih koji pišu o nedostacima naizgled suprotnog principa – obasipanja deteta pohvalama.

Da, pohvale mogu da budu podjednako štetne kao i kritika, ali to nikako ne znači da decu treba uskratiti za bezrezervnu podršku, ohrabrenje i ljubav. Pravo je umeće, čini se, da uspemo da ova dva razlikujemo i da njihove nijanse uočimo, jer je granica nekada zaista tanka. I sama sam dugo vežbala da neke konstrukcije izbacim, a neke nove perspektive uvedem i iz njih sagledam naš odnos. U čemu je razlika i gde najčešće grešimo?

motivacija dece

Pohvale detetu su manipulacija njihovom željom da nam se dopadne. Naročito one pohvale koje vam najbanalnije i najnevinije deluju. Mi od deteta dobijamo ono što nam je potrebno, tj. poželjno ponašanje i, nastojeći da se ono nastavi, očarani uzvikujemo: “Bravo, svaka čast”. Postojanje ovih uzrečica u komunikaciji (namerno kažem “uzrečice” jer ih nekada i refleksno koristimo) nema nikakvu drugu svrhu osim da nama, roditeljima, olakša svakodnevicu. I s vremenom počinju da gube svoje značenje za samo dete. Razgovor sa detetom o odgovornosti, ulogama u porodici, lepom ponašanju na ulici i u prodavnici, radnim navikama i rezultatima tih principa iziskuje više truda i vremena, ali je daleko delotvornije od prostog – bravo. Umesto unutrašnje motivacije, fokus smo pomerili na to da dete potvrdu i odobravanje traži u nama, bez znanja o pravim razlozima koji iza toga stoje.

Unutrašnja motivacija je jako važna, poriv da dete nešto radi zbog sebe i za sebe, zato što zna da će mu to pomoći da napreduje ili dostigne cilj. Ohrabrenja se, za razliku od pohvala, fokusiraju na proces, uvažavaju detetov trud, precizna su i iskrena. Umesto – “Sviđa mi se kako si sredio sobu”, recite – “Pogledaj kako je soba sada lepa, stvarno si se potrudio”. Važniji od toga da smo mi zadovoljni detetovim postupkom je ishod, rezultat i dobro koje mu on donosi. Stalnim hvaljenjem detetove sposobnosti da, recimo, samo opere ruke, prvo potcenjujemo njegovu mogućnost da obavi jednostavnu radnju, naglašavamo da je naše zadovoljstvo važnije od rezultata (opranih ruku, koje čine pola zdravlja), i pokazujemo detetu da nemamo poverenja da će bez našeg nadzora i ohrabrenja ono samo obaviti tako jednostavnu rutinsku stvar. Kako to onda utiče na detetovo samopouzdaje da razvija samostalnost i uči, napreduje? Pa nikako.

samopouzdanje deteta

Ukoliko unapred ocenjujemo i napamet hvalimo svaki detetov postupak, uskraćujemo ga za mogućnost da samo proceni svoje rezultate i možda nekada oseti nezadovoljstvo, a samim tim poželi da nešto uradi bolje ili više. Možda je dete nezadovoljno svojim crtežom ili kulom od kockica. Možda to nije ono što je želelo da nacrta/pokaže/stvori. Možda želi da pokuša ponovo, da se potrudi više. U ovakvim slučajevima “Bravo, divno je” može biti samo obeshrabrujuće i šalje poruku da je nevažno koliko je dete samo sobom zadovoljno, sve dok su njime zadovoljni drugi.

Zbog toga je važno dati mu priliku da samo proceni svoj uloženi trud i rezultate koji iz toga proizilaze. Pitati ga šta je na slici, kakva je to figura, da li je zadovoljno kako to što je napravilo izgleda, zašto je baš te boje koristilo… Motivisati ga da samo vrednuje težinu onoga što je savladalo kao i značaj za njega samog. Time dete stiče osećaj – ja to mogu. A takvo dete zaista je motivisano da može sve.

motivacija i samopouzdanje kod dece

Stvaramo male zavisnike od pohvala. “Kako si pametna!” “Bravo, odličan crtež!” Izrazi koje nepromišljeno i često koristimo utiču na to da deca postanu zavisna od tuđeg odobravanja i ocena. Glavni motivator na akciju treba da bude detetova lična potreba, a ne naše odobravanje. Na ovaj način, ohrabrujući njihov karakter i pripisujući talentu njihove zaluge, činimo da deca o sebi misle da su vredna, pametna, divna… Samo ako drugi to vide i obznanjuju. Mišljenje o sebi dete tako formira na osnovu mišljenja drugih.

Više cenimo talenat od truda. Iz istih razloga treba izbegavati etiketiranje dece, kako negativno (što se, nadam se, podrazumeva), tako i pozitivno. Pametnica, sportista, slikarka, muzičar, bistrica, postaju deo detetovog identiteta i izazov za dete da ih mora opravdati. Kako će se takvo dete suočiti sa prvim neuspehom? Hoće li biti motivisano da ga prevaziđe, jer je svesno da to zavisi od njegovog rada, ili će prosto odustati jer nije naučilo da se uspesi zarađuju trudom, a ne unapred datim osobinama? Tako usmeravano dete pri prvoj većoj teškoći misli da nije dovoljno doraslo zadatku/pametno/talentovano i odustaje. Zbog toga decu treba ohrabrivati i podržavati isticanjem truda koji je uložen – radoznalost, upornost, pozitivan stav, istrajnost.motivacija i samopouzdanje dece

Ne naglašavamo dovoljno značaj samog procesa. Dete toliko mora da nauči iskustvom o aktivnostima. Da one nekad mogu biti pravo uživanje, da su nekada prosto dosadne a nužne, da nakon početnog napora sledi nagrada u vidu savladane veštine, da je upornost ćesto neophodna i tako dalje, beskonačno. Uloga roditelja ovde je važna – da opisujemo proces, a ne hvalimo rezultat. Umesto da se divimo crtežu, pitajmo dete koje je boje koristilo i šta je želelo da nacrta. Umesto da se oduševljavamo petici u vrtiću, pohvalimo uloženi trud. Umesto da aplaudiramo uspehu, naglasimo put kojim je dete do njega došlo.

Umesto pohvale koja dolazi spolja, okrenimo fokus na unutrašnje stanje deteta. Podsetimo ga/pitajmo ga o zadovoljstvu koje mu je aktivnost izazvala – “Da li si uživao da crtaš?” “Baš je bilo zabavno šutirati na gol, zar ne?” “Mora da si ponosna na sebe kako si se spretno popela!” Ovo je zdrav način samovrednovanja i samoprocene. Na kraju krajeva, dete uči da je pri odabiru aktivnosti i vrednovanju rezultata najvažnije kako se ono tom prilikom oseća i kako procenjuje, a ne šta mu drugi kažu. Time gradimo istinski motivisane malce radoznalce, koji znaju da je uspeh rezultat unutrašnjeg zadovoljstva procesom učenja, stvaranja, ličnog razvoja. A za takvu decu ne postoje granice i prepreke, samo izazovi koje treba prevazići.

motivacija dece

Ovo ne znači da nam nije dozvoljeno nekada iskreno da kažemo svom detetu – “Ponosan sam na tebe”. Uostalom, to je tačno, zar ne? Reč je samo o tome da naše osećanje zadovoljstva i ispunjenja njegovim uspesima ne treba da mu bude jedini i glavni pokretač, pa zbog toga fokus treba pomerati na lično zadovoljstvo i samoprocenu.

Deci je potrebna bezrezervna ljubav, pažnja i podrška, a one su upravo suprotne od prečestih pohvala, koje su najčešće uslovljene poželjnim ponašanjem. Zbog toga, pre nego što izgovorimo “bravo”, razmislimo da li ga možemo zameniti nekom drugom rečju. Razmislimo na koji način samo dete možemo uključiti u proces evaluacije, ako je takva evaluacija uopšte potrebna. Nekada je osmeh odobravanja rečitiji od fraza. Dopustimo detetu da pokaže nezadovoljstvo, ne moramo ga svaki put ohrabrivati i tešiti. Dopustimo mu da predloži način da sledeći put aktivnost uradi bolje.

Učimo decu da su trud i rad vredniji od talenta. Da je ok nekada pogrešiti i to sebi i drugima priznati. Da veruju svojim procenama i sami pronalaze kriterijume ličnog zadovoljstva. Da slika vrednosti o samima sebi ne treba da dolazi od drugih. Učimo ih i podsećajmo da uvek, bez obzira na sve, imaju našu bezuslovnu podršku.

 

7 komentara na “Zašto pohvale nisu OK?

  1. Moje dete ide na košarku s dečakom koji je stalno u kući obasut pohvalama.
    Pošto je jako gojazan i nezgrapan, nije baš dobar sportista iako u školi ima sve petice. Zbog toga što ga niko na treningu ne hvali, on često pravi neverovatne scene, valjajući se, mažući se sopstvenom pljuvačkom, svađajući se i sl.
    To – upravo to su posledice ovoga o čemu si napisala odličan tekst.

    • Uh, to je baš ekstrem.
      Osim svega navedenog, važno je i da roditelj realno sagleda detetove mogućnosti i sposobnosti i o tome sa njim razgovara.
      Hvala ti na lepim rečima.

  2. Uff. Iskreno, meni malo ne lezi ova prica sa pohvalama, kao i sa nagradama. Cela psihologija koja lezi iza nje mi je potpuno logicna i podrzavam je, ali u praksi mi nije leglo da pohvaljujem vecinski na ovaj nacin. Nekako mi je previse hladno i mehanicisticki dete hvaliti i podrzavati samo tako. Daleko da podrzavam ‘ti si naj’ i suplje ‘divno je’ pohvale na licnost, ali povremeno Bravo! i pohvale na ponasanje su po meni i pozeljne za samopouzdanje, podjednako kao i to Stvarno si se potrudio. Meni nekako najvise lezi kombinacija ona, tipa: Jako mi se svidja kako si to nacrtao. Potrudio si se i uspeo si!

    • Znam za tvoje stavove o nagradama, o tome smo već ćaskale. 🙂 Mislim da niko i ne uspeva da se doslovno drži svega o čemu sam pisala ovde, pa ni ja prva. Ali pokušala sam da ukažem u kojim je sve prilikama moguće to generičko – bravo – zameniti konstruktivnim razgovorom, predlogom, podsticajem. I zaista jeste, kad malo oslušnemo sebe i obratimo pažnju. “Jako mi se sviđa” je sasvim ok ako nam se nešto stvarno sviđa, što da ne?

    • I da dodam jos nesto: kod dece izazovnog karaktera, tvrdoglave i sl. ponekad je i pozeljno obasipanje pohvalama, upravo zbog njihovog samopouzdanja. Oni u toku dana cesto imaju “ispade’ zbog kojih sa njima pricamo o tome gde su pogresili i sta bi mogli menjati, pa se lako i srode sa tom ulogom negativca. Dobro je paralelno sa tim i direktno hvailiti njihova ponasanja kako ne bi lako skrenuli u ono “ja nista ne valjam”. Tehnika se inace zove Love explosion i bas pocinje sa tim Ponosna sam i Svidja mi se.

  3. Moj sin sada ima 12 godina, i tokom njegovog odrastanja bas sam bila u fazonu pohvala, verovanja do beskonacnosti u njega, podrske u svakom segmentu njegovog zivota…Ali,…Da je ova vasa prica odlicna potvrdjuje i moj slucaj,… Verovatno sam negde malo i preterivala u svom tom hvaljenju i ohrabrivanju, jer sam imala situacije da postane toliko prepotentan i pun sebe, i da u mnogo situacija misli da je najpametniji Pa sam napokon i shvatila u cemu sam gresila…Tako da….Za sve moramo naci meru i granice… Pogotovu jer ovakvo detetovo prepotentno ponasanje nije dobro prvenstveno za njega…

Ostavite komentar