Zašto ne treba terati dete da kaže “izvini”

Deca se rađaju kao empatična bića, koja vole i razumeju druge oko sebe. Odrastanje ih zbunjuje, kao i očekivanja okoline i društva. Često pokušavajući da nešto po svaku cenu “popravimo”, iz vida gubimo suštinu i stvari požurujemo, kvarimo i forsiramo. Najočigledniji primer za to je izvinjenje.

Želimo da dete naučimo da prepozna i razume različite vrste emocija, kako kod sebe, tako i kod drugih. Želimo da odgajamo dete koje poštuje i ceni svoje i tuđe vreme, telo, ličnost, prostor, posed. Dete empatično, saosećajno koje shvata zašto nije u redu ni na koji način povređivati druge. Dete iskreno u svojim rečima i u svom srcu, prema sebi i prema drugima. Sve to želimo od njega, ali mu ne verujemo da to može, već sami stupamo na scenu.

ne terajte decu da kazu izvini

Teranjem deteta da kaže “izvini” svaki put kada pogreši šaljemo detetu poruku da je izvinjenje magično rešenje za sve. Bilo kakvo ponašanje može se popraviti, sve dok nakon njega sledi to čarobno”izvini”. Onda i sami primetimo da je to izgubilo smisao, pa često kažemo – “ne možeš svaki put da se izvinjavaš i automatski misliš da je sve u redu”. Forsiranje deteta da se izvini nakon greške ne uči dete ničemu osim da izvinjenje popravlja sve, a i sami znamo da to nije uvek tačno. Dete i da izgovori izvinijenje – ono to najčešće ne misli. Ono to govori jer je naučeno da tako treba, tako mora.

Instistiranje da se dete izvini u momentu kada je napravilo grešku pogrešno je iz više razloga.

Prvi i najvažniji je da je dete u tom momentu u stanju rastrojstva, razdražljivo, i dalje pod uticajem emocija koje su nepoželjno ponašanje i izazvale. Pritiskati ga u tom trenutku da se izvini može samo pogoršati stvari, eventualno na kraju iz njega iscediti jedno usiljeno “izvini” koje dete niti misli niti oseća. A deca ne uče tako. Niko se ne uči primoravanjem. Za učenje je potrebna sabranost, stabilnost i otvorenost.

ne terajte decu da se izvinjavaju

Razumljivo, ako ne terate svoje dete da se “odmah izvini” za grešku koju je napravilo, rizikujete da vas roditelji u okruženju proglase za neodgovornog, čudnog, sebičnog roditelja. Razumljivo je zašto ne želimo da izgledamo kao roditelji koji su nemarni i koje ne zanimaju druga bića osim sopstvene dece. Rizikujemo da izgledamo nepristojno, neodgovorno i uvrnuto.

Na sreću, postoji mnogo drugih načina da pokažemo da nismo ništa od gorenavedenog i da nam jeste stalo do drugih i do toga da svoje dete naučimo da se ponaša “ispravno”, samo nam oni najčešće ne dolaze instinktivno i za njih je potrebno malo vežbe.

Potrebno je poverenje i potrebno je vreme. Sve kurtoazne reči koje je naše dete naučilo i koristi ih spontano, naučilo je gledajući u nas i sledeći naš primer – hvala, molim, doviđenja, dobar dan. Duletu nikada nisam rekla da treba da persira starijima, pa on to nepogrešivo po osećaju redovno radi, jer je slušao i učio od nas.

Tako je i sa “izvini”. Koliko često dete od nas čuje tu reč? Koliko često se i sami izvinjavamo drugima kada nešto “zabrljamo”? Da li smo roditelji koji jedni drugima čuvaju leđa i predstavljaju se kao nepogrešivi, ili dozvoljavamo sebi da pokažemo čovečnost, nedostatke i slabosti pred decom? Priznajući svoje greške, poručujemo detetu da je ok nekad pogrešiti i to priznati. Izdajući se za savršena bića, indirektno mu govorimo da greške ni njemu nisu dozvoljene.

ne terajte decu da se izvinjavaju

Niko ne oprašta tako brzo kao deca. I dok smo mi popodne i dalje ljuti zbog jutrošnje scene i svađe sa detetom oko neke svakodnevne situacije, ono je mirno nastavilo da nas poziva na igru, ni u jednom momentu nas ne osuđujući i ne odbacujući zbog naših mana ili grešaka, čak iako smo u afektu odreagovali nekontrolisano. Deci je “izvini” prazna reč jer je njima u prirodi da opraštaju bezuslovno. Ipak, ako se ona ne podrazumeva i ne preskače, vrednost i značaj tog “izvini” dete će naučiti najpre od roditelja. Dakle, izvinite se detetu uvek kada pogrešite.

Oslobodite se straha da će vam dete ostati nevaspitano i nerazumno ukoliko sad i odmah ne izgovori izvinjenje. Umesto toga, fokusirajte se na to da objektivno naglas prokomentarišete situaciju. Pružite detetu priliku da čuje i glas druge strane, da proceni i oceni svoj postupak samo. Niko ne uči ako se oseća ugroženo ili poniženo.

Empatija je suštinsko razumevanje tuđih osećanja i potreba i ona se uči kroz upoznavanje i verbalizovanje stanja i emocija, kako svojih, tako i tuđih. Ohrabrite dete da razmisli o svojim emocijama u datoj situaciji. Takođe ga podstaknite da obrati pažnju i na emocije povređenog deteta. Izvinite se detetu i roditelju povređenog deteta, izrazite zabrinutost, ponudite pomoć, a svom deteu recite da to što je uradilo nije u redu i ukoliko je potrebno, sklonite ga iz date situacije i odvedite ga kući. Time vaša reakcija nije izostala, naprotiv, iskrena je i autentična.

Cilj nam je da odgajamo decu koja su lepo vaspitana, empatična, iskrena, a to se postiže strpljenjem i razgovorom. Dete koje po naredbi ponovi “izvini” nije iz toga ništa naučilo. Potrebno je da nauči mnogo toga o sebi, o drugima i o emocijama da bi bilo u stanju da se iskreno izvini i od srca ponudi pomoć ili rešenje. Deca koja nisu primorana da se izvinjavaju već sa roditeljima imaju odnos uzajamnog poštovanja i poverenja osećaju veću slobodu da se ponašaju u skladu sa svojim emocijama i samim tim da poštuju i razumeju tuđe.

ne terajte decu da se izvinjavaju

Razgovorima, strpljenjem i razumevanjem procesa koji stoje iza razvoja empatije kod dece ne puštamo decu da “rade šta hoće” niti da se “ponašaju bahato”. Ukazujemo im poverenje da će, vođena našim primerom, komunikacijom i poštovanjem – naučiti, ali u isto vreme jasno postavljamo granice koje se ne menjaju. Jer voditi dete znači pokazati mu i granice onoga što je poželjno i nepoželjno ponašanje. Ni u jednom trenutku ne umanjujemo težinu onoga što je dete uradilo, niti mu to dozvoljavamo.

Umesto da teramo decu da se izvinjavaju, pomerimo fokus ka razvoju empatije, svesti za druge i saosećanja. Ukoliko ih iskreno prepoznaju, brinu i grade odnose utemeljene na uzajamnom poštovanju, vrlo brzo će želja da se osoba oseti bolje sama po sebi biti dovoljan pokretač na izvinjenje i ono još važnije – korak ka tome da se greška ispravi.

6 komentara na “Zašto ne treba terati dete da kaže “izvini”

  1. Odlican tekst, da nas podseti kako nekad ne razmisljamo kad teramo dete da kaze izvini, uglavnom pod uticajem okoline, i da nam ne padne na pamet u mnogim situacijama da li je ono shvatilo sta je uradilo i zbog cega se izvinjava. Licni primer i razgovor su veoma vazni u ovakvim situacijama, a i u mnogim drugim, jer deca uce po modelu i oponasaju svoje roditelje, bez obzira na to sta roditelj zeli da postigne. Dete je licnost za sebe i kao takvu je treba postovati, sto ne znaci da treba dozvoliti sve, ali u ovom slucaju poverenje i odnos koji gradite od samog pocetka ima najvazniju ulogu.
    Hvala na divnom tekstu i sa nestrpljenjem ocekujemo jos istih.

    • Hvala tebi, draga Aleksandra. Ni u čemu ne treba biti isključiv i za sve tražimo neku meru, neko “magično” rešenje, ali da treba manje pričati a više pokazivati primerom – to važi za mnoge druge situacije, ne samo ovu.

  2. U potpunosti podržavam. I muž i ja se bez problema izvinimo jedan drugom i detetu, ali mi je nekako spontano bilo to teranje deteta da se izvini, naročito u situacijama u kojima je npr. dobrano šopio drugo dete. Pa još i ako je dete vrištalo od plača, na sred punog igrališta. No, isto tako mi je nekako spontano došlo posle nekog vremena i to da nisam ok sa teranjem da se izvini jer onda to njegovo Izvini nije autentično i zaista smo upali u zamku da kaže Izvini i misli da će sve odmah da se reši. Sada se trudim da pitam nešto poput “Ona plače zato što si je udario. To nije u redu. Šta možeš da uradiš?” On zna da kaže “E neću da se izvinim.” Onda kažem da je i to ok, ali da to uradi kad bude bio spreman zato što nije u redu da udara, otima i sl. Ponekad je to sve jako nabijeno emocijama sa obe strane, i bilo kakvi razgovori i izvinjavanja ili će biti isforsirani ili neće biti dovoljni, pa je zaista najbolje otići sa tog mesta. Ali, ako je to susret koji si dogovarao nedeljama, i deca se inače lepo zaigrala, nekako je teško prekinuti i niko realno neće želeti da prekida. Pa nam onda deluje kao da bi jedno autentično Izvini odmah tako lepo sve rešilo. A baš tada se ne desi, naravno 🙂

    • Baš tako. Uvek gledam da se ja izvinim detetu i roditeljima, pa onda sa Duletom analiziram situaciju. Bude i takvih situacija kada su emocije burne, i moje i njegove i “oštećene strane”, niko nije savršen i ne reagujemo svi uvek kako znamo da treba. Ali da treba malo popustiti, treba. Uvek treba imati u vidu to šta određenim postupkom postižemo, a moje lično mišljenje je da forsiranjem izvinjenja ne postižemo ništa.

Ostavite komentar