Zašto ignorisanje tantruma NIJE dobro rešenje?

“Samo ignorišieš i proći će”. Ova rečenica se prenosi s kolena na koleno, s roditelja na roditelja, kao mantra, kao magični recept, kao tajna mudrost i predstavlja univerzalno rešenje za sve faze, neprijatne izlive besa i teške momente u ponašanju naših dragih mališana. I roditelji je sa radošću usvajaju, primenjuju i dalje prenose. Jer, šta drugo da rade? Da popuste, pa da deca vide da takvo ponašanje “prolazi”? Niko ne želi da ohrabruje takve reakcije. Ipak, zaboravljamo često da postoji još mnogo mogućnosti osim ove dve. I trajnije su i kvalitetnije, provereno. O kojim opcijama je reč videćete nešto kasnije, želim prvo da sagledamo zašto ignorisanje deteta nikada nije dobro rešenje.

Zašto dete ima tantrum? 

Razlozi zbog kojih nastupa tantrum, napad besa, plača ili nekog drugog nama (i detetu) neprijatnog ponašanja mogu biti brojni.

Najčešći je da dete traži pažnju. To se ujedno predstavlja kao glavni argument zašto ga treba ignorisati. Ako vidi da ne uspeva, prestaće da na taj način traži pažnju. Ali tražiti pažnju ljudi koje volimo je normalna i prirodna potreba svih ljudi, i mnogi od nas i kao odavno odrasle osobe ne umeju da se izbore sa emocijama kada ta pažnja izostane. Zašto je onda čudno što se dete sa tim emocijama teško bori?

Ignorisanjem ponašanja šaljemo poruku detetu da ga volimo samo onda kada se ponaša primereno, a upravo suprotno od toga mu je potrebno. Ono treba da zna da ga volimo bezuslovno, kako god da se ponaša i šta god da radi, jer je to istina. Nije svako priznavanje dečjih emocija i prisutnost ujedno ohrabrenje takvog ponašanja. Možemo sasvim jasno i s puno razumevanja reći – “tu sam, vidim te, čujem te, znam da ti je teško, ali ovo nije način da dobiješ moju pažnju; razgovaraćemo kad se smiriš, ali tu sam ako ti zatrebam“.

Na ovaj način nismo ni popustili i ohrabrili nepoželjno ponašanje, ali nismo se ni “zatvorili” i distancirali od deteta. Za svoje dete smo uvek dostupni i prisutni, i to mu uliva sigurnost u nas. Samim tim je i potreba za traženjem pažnje manja. Vidite kako to funkcioniše? Rekoh već, na duže staze.

Biti prisutan i dostupan, i fizički i emotivno, ne znači popustiti i detetu ispuniti želju koja je okidač frustracije. Naprotiv, granice trebaju ostati jasne i čvrste. Biti prisutan znači priznati, poštovati, razumeti detetova osećanja i uprkos njima zadržati smirenost i kontrolu. Pomoći mu da se sa osećanjima izbori, da ih i samo razume i bolje kontroliše.

Čest uzrok tantruma i histerije je prosto neki od fizičkih okidača – dete je gladno, žedno, umorno, piški mu se ili kaki, tog dana je imalo loše iskustvo u vrtiću ili mu nešto ne ide od ruke. To vam je isto kao kad se na kraju dana rasplačete jer vam je neko od ukućana pojeo poslednju kockicu čokolade. Svi znamo da čokolada nije uzrok, već samo okidač za prethodno proživljeni naporan dan. Ignorisanjem mu poručujemo – prepušten si sam sebi da se izboriš sa tim što osećaš. Kad se smiriš i ponašaš prihvatljivo, biću tu, sada nisam, ignorišem te.

Lakše će nam svima biti ako i tantrume shvatimo kao način komunikacije. Naše dete nam tako nešto govori. Naše je da ga čujemo. Ne da ga ignorišemo. Ukoliko ga ignorišemo, dete će s vremenom možda zaista prestati s takvim ponašanjem. Ali – da li ste sigurni da jednostavno nije “preraslo” tu fazu (a u međuvremenu od vas konstantno dobijalo poruku da ste mu nedostupni ukoliko vam se njegovo ponašanje ne sviđa)? Ili je možda dete shvatilo da ga niko ne čuje i svoje frustracije rešilo da zadrži za sebe i kanališe na neki drugi, gori način? Nikad nećete saznati ako dete ignorišete kad mu je teško.

Posebno je opasno ignorisati ovakvo ponašanje ukoliko je njegov uzrok neka velika promena u detetovom životu – polazak u vrtić, prelazak u svoju sobu, rođenje brata ili sestre, nedostajanje nekog člana porodice i slično. U najvećem broju slučajeva, uzroka, povoda, dete ne bira da ima tantrum i napad plača, i najčešće je njemu tada teže nego nama koji to posmatramo sa strane. Dete takođe ne ume samo da se umiri. Kada na kraju prestane da plače i smiri se, to nije zbog toga što je “naučilo lekciju”. To je najčešće zbog toga što se emotivno ispraznilo ili umorilo, ili je jednostavno uvidelo da ste mu emotivno nedostupni. Da ga ne volite kada se ružno ponaša.

Biti prisutan znači pomoći detetu da se izbori, dati mu primer kontrole, stabilnosti i sigurnosti onda kada se ono oseća zbunjeno, preplavljeno, uplašeno jačinom svojih emocija. Pružajući detetu razumevanje, modelujemo empatiju koja je jako važna za zdrav razvoj svakog čoveka.

Biti prisutan ne znači da ste popustili i predali se. Znači da ste se sa situacijom uhvatili u koštac i rešili je, zadržavajući granicu i uslove koje ste već odredili. To što smo detetu nešto zabranili ne znači da treba od njega da se emotivno distanciramo i na njega ljutimo ukolko ono to teško prihvata. Tako odgajamo dete koje bolje prepoznaje i bolje razume svoje emocije. Dete koje nema problem da te emocije pokaže. Dete koje je sigurno u bezuslovnu ljubav i podršku svojih roditelja.

I baš zbog toga ova metoda, prisutnost i razumevanje – jesu dugoročno rešenje (iako u početku zahtevnije i teže).

Tantrum nije vreme za kaznu ni ignorisanje, ali ni za objašnjavanje i urazumljavanje. Tada samo treba biti prisutan. Biti tu, biti dostupan. I pomoći im da se smire koliko je u našoj moći, strpljenjem i pažnjom koja im prija. Neka deca ne žele nikakvu komunikaciju niti dodir, nekoj će prijati zagrljaj ili da samo sedite pored njih. Neka će želeti da budu sama. Ali čak i tada treba da znaju da ste tu, da ih ne odbacujete. Obezbedite im bezbedno okruženje i sačekajte da oluja prođe.

Šta da radim umesto ignorisanja?

Jasno i smireno postavite granice – ne i dalje ostaje ne.

Naglasite da razumete kako se oseća, naglas recite detetovu prespektivuvidim da ti je teško da prihvatiš da moramo kući.

Ostanite dosledni – da li ti treba pomoć da pokupiš igračke, uskoro krećemo? Ovo je najteži deo jer u suštini treba da postignete nešto sa detetom koje odbija da sarađuje ne primenjujući silu. Ja tada najčešće sednem i sama počnem da skupljam igračke, ili obavljam već radnju koju treba obaviti – oblačenje, obuvanje…

Prihvatite detetovu reakciju. Vaše je da iznesete zahtev ili zabranu, ali detetovo je puno pravo da se s tim ne slaže i da vam to pokaže. Ne branite detetu da plače i pokazuje revolt.

Unapred procenite situaciju i sprečite je kad god ste u mogućnosti. Aleksandra je pisala o tome kako.

Možda će vam pomoći i tekst o tome kako ostati smiren u kriznim situacijama.

Više o tome kako vaspitavati dete bez batina, ali i nagrada i kazni saznaćete iz intervjua sa Sanjom Ristom Popić.

Volela bih da čujem vaša iskustva o ovoj temi. Da li kod vas “pali” ignorisanje i na koje sve načine rešavate situacije burnih reakcija svoje dece?

Sviđa ti se? Podeli!Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestShare on TumblrTweet about this on TwitterShare on StumbleUpon

6 komentara na “Zašto ignorisanje tantruma NIJE dobro rešenje?

  1. Kao neko ko je apsolvirao tantrume i preplavljenost sa detetom mogu da kažem da se apsolutno slažem sa onim što si napisala. Čak i kad sam iz očaja probala da ga ignorišem, videla sam da ga je to samo još više razjarilo.

    Dete je tada u stanju visoke emotivne pobuđenosti kada ne može da razmišlja, priča, zaključuje, da bude poslušan. U tom trenutku on je u onom životinjskom u nama – kada ponašanjem vladaju isključivo impulsi. Jedino što mu tada treba je sigurnost koju mu pruža roditeljska prisutnost – nekom detetu će to biti u vidu zagrljaja, rečenica Proći će i sl, a nekoj deci je potrebno samo da vide da je mama ili tata tu i da oni ćute. Jer takvom detetu i glas i dodir mogu biti dodatni stimulusi koji ga još više nadražuju.

    A kad polako tantrum popusti i vrištanje krene u tužni plač, onda mu više nego ikad treba zagrljaj roditelja i tek onda polako možete pričati o svemu, zaključivati i dogovarati se za dalje.

  2. Ti si sve to lepo sažela i stručno objasnila.
    A plus imaš i iskustva, svakako više od mene na ovom polju.
    Različiti su nivoi fizičke prisutnosti koji u tom trenutku detetu prijaju ili mu smetaju, ali je činjenica da emotivna ne sme da izostane i da je deca bez greške osete.
    Hvala ti na ovom komentaru.

  3. Sve lijepo rečeno, ali pitanje je dali roditelj je uvijek odmoran i spreman da na pravi način odgovori na djetetov zahtjev, jer ako oba roditelja rade vrlo iscrpljujući posao kad dođu kući jedino što žele je da se odmore onda dolazi dijete koje je nezadovoljno situacijom, ovde je sve idealno posloženo ali ako je roditelj uvijek dostupan, prisutan i u službi djeteta, šta je sa roditeljem koji jednostavno ne može da se izbori sa svim

    • Draga Brano, sve ste lepo rekli – dete je nezadovoljno situacijom jer mama i tata dosta rade, a s druge strane mama i tata su preumorni da bi se sa tim borili. Niko nije uvek koncentrisan i odmoran, svima nam je izazov da se potrudimo da odgovorimo na detetove potrebe sa razumevanjem i strpljenjem, ali ako kažete da ste hronično umorni i ako je to ignorisanje pravilo i stalno stanje, onda komunikacije nema i odnosi se kvare, a samim tim se i detetovo ponašanje ne može mnogo popraviti. Dakle, niko ne treba ni da pokušava da izigrava savršenog roditelja, niti to ikom uspeva, ali ako se trudimo, čitamo, posvećujemo i sebi i radu na sebi kako bismo bili zadovoljni i strpljivi onda kad treba, to je već veliki korak i velika stvar koju možemo da učinimo za svoje dete – da mu se nađemo i budemo prisutni kada mu je teško.

  4. A sta ako se smiri samo ako dobije to sto trazi? A ako ne, u stanju je da histerise pola sata i da ne odustaje?

Ostavite komentar