Priča(mo) o jogi za decu

Helena je mama i instruktorka joge. Nekako logično je bilo da se te dve važne uloge spoje u nešto što se zove iskustvo joge za decu, koje je u njenom slučaju rezultiralo i knjigom Priča o jogi za decu. Helena je osoba koju prosto volite da imate u svom okruženju. Jedna od onih koja zrači, ume s ljudima, komunicira s poštovanjem i strpljenjem. Zbog svega što ona jeste i sama sam se zainteresovala za priču o jogi za decu, koja mi je tada bila nešto novo, zanimljivo i uzbudljivo. Iako se jogom nikad nisam bavila, ideja o spoju pokreta, disanja i svesti o sopstvenom telu, kao i svim prednostima za dečji razvoj motivisala me je da njenu knjigu s pažnjom pročitam i više se zainteresujem za ovu aktivost. Sa radošću sam je ugostila na blogu, jer volim da s vama delim stvari koje su nesvakidašnje, zanimljive i u koje verujem. Uživajte.

joga za decu

Draga Helena, na samom uvodu svoje knjige Priča o jogi za decu kažeš – „deca su prirodni jogini“. Zbog čega tako misliš, šta je to što decu čini joginima?

Deca su jogini po tome kako zauzimaju položaje koji nama mogu da se čine strani i neobični, a njima su oni najprirodniji i laki. Zanimljivo je da kako rastemo, usmereni ka vani, “zaboravljamo” te položaje i otuđujemo se izmedju ostalog i od samih sebe, a ono spolja postaje “parametar” po kojem se merimo. Dešava se da ljudi koji krenu na jogu posle prvog časa kažu da najmanje mogu da urade, i da se porede sa drugima. Joga nas uči da je upravo to potpuno nebitno! Važno je koliko ti to mozes da uradiš, ti najbolje znaš odakle si krenula/o, da pratiš svaki put da li i koliko je bolje ili lakše u odnosu na tvoje iskustvo, jer ti si taj parametar. I tako je i u svakodnevnom životu, a ne samo u jogi. Svako ima svojih izazova. Okolina u svakom smislu jeste važna, ali često zaboravljamo da pođemo od sebe, da sebe zaista dobro vidimo i da se ne poredimo sa drugima. Jer svako od nas je mikrouniverzum sa svojim posebnostima i zapravo treba se postaviti u centar tog univerzuma.

Međutim, mala deca još nisu toliko usmerena ka spolja, nego su u onome što može da se nazove – “sada i ovde“, prepuštena priči, pokretu i položaju. Oni su u centru i centar su univerzuma. Ništa drugo ne postoji za njih, samo radost pokreta, boravak u trenutku, biti u tome. I to je nešto sto možemo da učimo od njih. Kasnije počinjemo da se bavimo željama, očekivanjima i misli su nam svugde samo ne tamo gde treba – a to je pažnja u ovom jedinstvenom momentu.

Da li je joga za svu decu? Šta je sa dečacima i devojčicama koji su aktivni i zaljubljeni u pokret i brzinu, da li joga može biti dobar izbor i za njih?

Verujem da joga jeste za sve, naravno, uz izvesna prilagođavanja različitim grupama. Izazov je da deca koja su zaljubljena u pokret, a čini mi se da uglavnom jesu, nauče da budu u jednom položaju. Sa druge strane, joga nije samo boraviti u jednom položaju, nego se oni smenjuju, ulazi se, izlazi iz njih, pozdravlja se Sunce, pas koji gleda dole postaje pas koji gleda gore i slično. Joga za decu sem toga je prilagođena dečijoj pažnji a i ide pod ruku sa pričama i pokretima, bar u mom poimanju onoga što bismo mogli da nazovemo joga za decu.

Da se još jednom vratim na to šta je za mene joga – da budemo u joga položaju ili pokretu, da damo pri tome najbolje od sebe, ali i da ujedno pazimo na svoje granice. To ne moraju biti položaji koje vidjamo na internetu, nego su to položaji koje mi u datom momentu možemo da izvedemo bez bola, i da nam bude udobno u njima, da možemo svoju pažnju da prebacimo na mesto događanja u telu, u sebi, i na disanje. To je naravno previše za decu, ali ovo govorim kako bi odrasli imali predstavu šta joga može da bude i da ne treba od sebe očekivati izuzetnu gipkost i mogućnost da se bude kao pereca, da se u položajima dugo boravi, meditira i diše, već da se sagleda i prihvati svoje telo, celo svoje biće, i da se vežba prihvatanje svojih granica. Tako je i unutrašnji i spoljni napredak najefektniji.

Koji su benefiti joge za decu? Šta to joga sve može?

Svakodnevno praktiktovanje joge daje brojne koristi: jačanju se motorne funkcije, stiče se telesna elastičnost, svesnost o pokretu, bolja artikulacija govora, uče se socijalne veštine, ostvaruje se bolja povezanost sa sobom, svojim telom, svojim osećanjima i mislima, sa svetom oko sebe. Naravno, joga nije lek niti sredstvo, ona može da bude deo rada na sebi, i više je vidim kao proces, što bi se moglo najviše odnositi na odrasle, odnosno na decu – kad se tokom praktikovanja usvajaju nove veštine i sposobnosti.

Jedna od važnih stvari u okviru joge koju deca mogu da uče još kao mala jeste disanje. Znam, to se podrazumeva, ali proverite sa sobom dok čitate ove redove kako dišete: i da li dišete duboko, potpuno, celim plućima? Da li vam se pluća skroz pune vazduhom ili su vam udah i izdah plitki i na površini? Da li dišete kroz nos ili kroz usta? Da li sedite pogrbljeno? Kako možete više vazduha da udahnete: kad sedite uspravno ili kad se savijete kao kifla? Mozete da isprobate i sledeće: šta vam se dešava sa mislima kad dišete kroz nos duboko i potpuno? Da li vam se usporava misaoni tok? Kakav vam je osećaj generalno? Isto tako je i sa decom. Na blogu sam pisala o tome koliko znači duboko disanje pred spavanje, koliko je ono dragoceno i umirujuće.

Tvoja knjiga Priča o jogi za decu je baš to – jedna topla i nežna priča. Čini mi se da si se trudila da u njoj povežeš elemente joge sa prirodom – i sa onom prirodom koja nas okružuje, ali onom našom, „unutrašnjom“ prirodom. Da li deca to prepoznaju i osećaju već tako rano?

Tako je, trudila sam se da povežem elemente joge sa prirodom, i onom spolja i onom unutar nas. Joga je tako i nastala – zato imamo brojne položaje koji jesu deo prirode i svega onoga sto nas okružuje. Moje dete je mislilo da skoro sve životinje imaju svoj pandan u jogi, pa me je pitao kako se izvodi položaj puža. Taj položaj ne postoji, ali mi je sjajno da se time igramo i isprobavamo neke nove položaje koji su samo naši. Joga za decu je po meni i igra gde se kreira nešto posebno i koja oslobađa maštu .

Priroda je neodvojiv deo nas,  posebno ono unutar nas, a kroz čitav obrazovni sistem nas uče da se usmerimo pre svega na ono što je spolja, pa na nama ostaje onda da sami istražujemo unutarnje procese, da dođemo u kontakt sa sobom. To nas isto joga uči, da budemo u kontaktu sa sobom, da proverimo – koje su to fizičke manifestacije, kako se osećamo, kako smo uopšte, a kada savladamo to, bolje opažamo i svet oko sebe, pa onda i neposrednije i kreativnije reagujemo. Često kada se sretnemo, pitamo jedni druge – kako si, ali da li zaista i koliko često sebe zapitamo kako sam, šta se desava unutar mene.

A to se sve vežba i uči, tako što za početak, u jogi, prebacujemo pažnju na dešavanja u telu i na disanje. Ponekad, u stresnim momentima, to jeste jedan od načina da se nosimo sa stresom. U početku nije lako jer misli lete na sve strane, ali praksom se učimo da sto česće naša pažnja ostane u sada i ovde. I tako vežbamo koncentraciju.

Kakve veze postoje između joge i života i kako nas joga uči životu?

Ima puno poveznica izmedju joge i života, u odgovoru na prethodno pitanje sam malo zagazila i u ovu temu. Ono što mislim da je jedna od važnijih stvari jeste da učimo u životu, kao i u jogi, da dajemo svoj maksimum i najbolje od sebe kad nešto radimo, a u isto vreme da pazimo na svoje granice.

Da se ne poredimo sa drugima, nego da budemo sami sebi mera.

Da poštujemo život u svakom smislu i dragocenost ovog trenutka, da ne rasipamo pažnju i energiju na ono što nam možda sledi u budućnosti, nego da budemo prisutni sada i ovde sa svojim detetom, sa onim što čitamo, radimo itd.

Da cenimo ono što smo postigli, ono što jesmo, ali da se trudimo i dalje, opet korak po korak, dajući svoj maksimum.

Da li praktikovanje joge može da izazove povrede i kako da to sprečimo?

Praktikovanje joge može da izazove povrede ako ne pazimo na sebe i na svoje granice. Te granice često pominjem, ali za početak, da bismo znali koje su naše granice, moramo da imamo svest o sebi i svom telu. I to je nešto što se stalno proverava sa sobom. Na primer, znam da nešto mogu da uradim do svoje granice, na primer da pomerim svoje telo ka napred, ali ću i dalje proveravati jer nismo u svakom momentu isto savitljivi. Recimo, ujutro dok mi se telo ne razbudi ono ne može puno toga da uradi kao uveče, a isto tako, nekih dana mi sve mnogo teže ide i granice su mi mnogo manje nego uobičajeno. Zato stalno moramo da proveravamo, a da bismo to mogli, mora da postoji svest o sebi, da umemo da se pitamo – kako sam, gde sam ovog momenta. I dok postoje te dve stvari, šanse za povredu su mnogo manje. Problem je u tome što u svakodnevnom životu mi sebe guramo do krajnjih granica i preko njih, pa onda dolazi do raznih povreda. Ponekad zaista nemamo puno izbora ali često biramo da idemo preko njih, i ne proveravamo da li, šta i koliko možemo ili ne možemo.


Da li je tvoja knjiga samo za roditelje koji već praktikuju jogu, kako početnici u njoj da se snađu?

Knjiga može da se koristi na razne načine. Možete da je čitate kao priču svom detetu, a može se koristiti i kao vrsta priručnika gde su detaljno opisani položaji (i kako se ulazi u njih). Mogu je koristiti i apsolutni početnici/e, mada je naravno lakše i jednostavnije kad imate već neko iskustvo. Uostalom, joga za decu je jedna velika igra u kojoj se uče, ukoliko želite, one suštinske stvari: biti u kontaktu sa sobom, sa svojim disanjem, gde stalno podsećamo i sebe i dete da dišemo duboko i punim plućima.

Meni je posebno zanimljiv momenat koncentracije. Kako se ona kod dece razvija i kakva je tu uloga joge?

Dečja pažnja se tokom vremena povećava i razvija, a isto tako može i da se uči i vežba tako što se uči dete da prebaci pažnju, na primer, na određeni deo tela, na disanje i slično. O disanju sam već nešto govorila, ono veoma utiče na koncentraciju – tu mislim na potpuno joga disanje. Isto tako, kad radite jogu, učite se da vam je pažnja stalno na onom mestu koje se pomera ili isteže u odredjenom momentu, pratite svaki svoj udah i izdah. Kod dece se pažnja razvija tokom njihovog sazrevanja, ali se ona može i vežbati na razne načine, kroz razne igre, kao i kroz jogu. Mogu da zamišljaju, na primer, kako im se stomačić puni vazduhom kao balon pri svakom udisaju, ili kad prebace pažnju – kako im se zatežu nogice i leđa kad izvode psa koji gleda dole, ili da mrdaju prstićima nogu kad zauzimaju položaj planine…

Ti si mama jednog plavookog dečaka koji sa tobom već neko vreme vežba jogu. Kako do sada to fukcioniše?

Ponekad je Filip zainteresovan za jogu, ponekad nije. Ponekad ga pitam – hoćemo li da radimo jogu, a nekad samo počnem da radim, pa mi se on pridruži. Nekad se desi da on spontano u igri zauzme neki položaj i onda nas dvoje nastavimo zajedno sa joga položajima… A često vežbamo jogu a da on to ni ne zna. Mislim prvenstveno na disanje. Isto tako, ne forsiram ga, nego ostavljam prostora da sam pokaže interesovanje. Pre par nedelja smo bili na festivalu joge i jako mu se svidelo što su i deca učestvovala, pa bi i on hteo tako sledeće godine. Sjajno da imamo neki cilj, ali najvazniji je proces kojim ćemo ići ka njemu, pa ćemo videti šta će nam on sve doneti…

Mnogo mi se dopala tvoja poruka iz knjige – ako želimo srećnije okruženje, onda treba tome i da doprinesemo. Na koji način tvoj dečak i ti stvarate srećnije okruženje?

Čini mi se da nas ovaj naš način života često prinudi da razmišljamo o sebi kao o odvojenim celinama – naše fizičko biće se gleda odvojeno od onog emotivnog, socijalnog i duhovnog. Mi kao jedinke se gledamo odvojeno od prirode i uopšte od svog okruženja. A mislim da je sve to jako povezano i važno je da naučimo da budemo odgovorni prema sebi, prema svojoj okolini (bilo da je to naše drustvo ili priroda), jer to nije odvojeno od nas, mi zavisimo od prirode i ona od nas, mi smo deo tog našeg okruženja i mi utičemo na njega. Postoje različiti načini da se to čini i mislim da je važno da nađemo svoj. Osećaj odgovornosti prema svojoj zajednici kreće prvo od osećaja odgovornosti prema sebi i svojim bližnjima. Mislim da dete to najviše uči od svojih najbližih, pa pokušavam da ga učim da vodimo računa o onim najosnovnijim stvarima, od toga da pazimo na svoju okolinu, a kasnije i da joj nešto i pružimo. Barem se trudim da dam svoj lični primer. Bojim se da je kod nas pitanje odgovornosti za sebe i za svoju okolinu vrlo relativna stvar, tumači se kako se kome prohte, a mislim da je to osnovno, da učimo svoju decu da budu odgovorni prema sebi, prema drugima i svom okruženju. Tako se stvara i bolje i srećnije okruženje i mi u njemu.

Nadam se da ste iz ovog našeg razgovora naučili nešto novo, ne samo o jogi za decu već i o jogi ličnom razvoju uopšte. Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, više o njoj možete pročitati na Heleninom blogu, a knjiga se može nabaviti kod Helene na imejl helena.rill@gmail.com ili na telefon 063 507/163.

Sviđa ti se? Podeli!Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestShare on TumblrTweet about this on TwitterShare on StumbleUpon

Ostavite komentar