Nisam ista mama prvom i drugom detetu

Kada se rodio Dule, bili smo spremni. Potpuno fokusirani, posvećeni, koncentrisani. Mogu slobodno da kažem, a mislim da je i jasno – bila sam prava štreber mama. Fotografija milion, kao i snimaka. Svaki korak zabeležen, svaki napredak proslavljen. Čitali, učili, pravili svašta, podjednako radili na motoričkom razvoju, govoru, inteligenciji, ritmu, muzici, i ostalim elementima dečjeg razvoja.

Tačno četiri godine kasnije, došla nam je Anica. Nisam se ni zaluđivala da ću s njom raditi isto. Nemam ni tu snagu, ni taj entuzijazam, a ako ćemo iskreno, u međuvremenu sam shvatila i da su neke stvari potpuna glupost.

prvo i drugo dete

Znate ono kad kažu – imaju roditelji dvoje dece, potpuno isto ih odgajali, a oni ispali skroz različiti? E pa lažu. Odmah da vam kažem (a oni koji imaju dvoje i više dece znaju o čemu pričam), nema šanse da su ih isto odgajali. Prvo zato što su to dva zasebna bića sa različitim karakterima, potrebama i koja se različito razvijaju. A drugo – zato što sve i da su istovetni, roditelji prosto ne mogu isto da odgajaju prvo i drugo dete. Znam jer sam pokušala.

Prvo nam je sa Anicom dan drugačiji jer Dule ide u vrtić. Ono što je nekada bio ceo dan na raspolaganju, sada je samo vreme do momenta kada se spremamo da krenemo po brata. Odatle je ostatak dana uglavnom frka i trka kome pre pružiti šta mu treba. Vremena je manje, samim tim i moje energije i entuzijazma s kojim pristupam nekim stvarima kao što je “igranje edukativnih igara”. Da li razmišljam o tome, upoređujem i merim? O da, i prečesto. Da li me grize savest? Ni najmanje. A evo zbog čega.

prvo i drugo dete

Anica nema dve šetnje u toku dana – prepodnevnu i popodnevnu, na svežem vazduhu, u miru, kada se lepo izmori, nauživa, “razvija akomodaciju oka”. I posle toga lepo spava blaženim snom. Nema. Jer pre podne jednostavno ne stignemo da se izvučemo iz kuće.

Ali zato ima uzbuđeno podvriskivanje i smeh na moje čuveno – “Idemo po batu!” Ima radost kada uđemo u vrtić, njegove zagrljaje kada je ugleda, ima celo Duletovo društvance iz parka koje je obožava i u koje gleda sa divljenjem dok se uspinje na klimave nožice da potrči za njima. Ima sve te mame i tate iz parkića koji je nosaju, zasmejavaju, ima deset različitih perspektiva u tom parkiću jer je stalno u pokretu.

prvo i drugo dete

Ona nema, kao njen brat, sa osam meseci lepo formirana dva dnevna spavanja, u određeno vreme, određen broj sati. Nema mir, mamu koja brižno bdi nad njom dok ona bezbrižno spava u tišini i zamračenoj prostoriji, spokojna. Uspe pre podne da dane dušom malo, dok je brat u vrtiću, i to joj je što joj je.

Ali zato ima mamu koja je shvatila da je kompromis pola mentalnog zdravlja. I što je, umesto da starije dete vraća kući iz parkića da bi seka spavala, razvila posebnu tehniku uspavljivanja deteta u parkiću, u naručju, kada bata može da se igra, mama da prozbori koju sa odraslim osobama, a beba dobije svoju dozu odmora koja joj je dovoljna da ostatak dana provede srećna i naspavana.

Anica nije imala tu sreću da se rodi kao prvo dete, kome mama stoji nad glavom non-stop jer joj je “žao da se dete igra samo”. Ne zna kako je to kada imaš na raspolaganju pažljivo probrane igračke baš za tvoj uzrast, u brižljivo obezbeđenom okruženju, i mamu koja je vrlo raspoložena da te stimuliše i nauči trista čuda pre prvog rođendana.

Ali ima mamu koja je shvatila važnost vremena provedenog u samoći. I za bebu i za mamu. Ima mamu koja je pušta da ona nju pozove u igru kada to želi. Ona već sada zna sama da se zabavi, a da ne mora neko da dubi na glavi oko nje. Ona ima starijeg brata čije je igračke već izglodala, izbalavila, isprobala i vrlo brzo shvatila da su igračke “za bebaće” dosadne. Ona želi ono što on ima, čime se on igra. Ona je samostalna, snalažljiva, spretna, motivisana.

prvo i drugo dete

Njoj nisam počela da čitam tako rano kao Duletu. Njemu sam počela da čitam kada je imao tri meseca. Njoj “tek” negde sa šest, sedam. I to ne tako redovno i predano kao Duletu. Prosto ne stižem.

Ali je zato ona tu za svako Duletovo i moje čitanje. U našim krilima, nad našim glavama. Vrti se, otima knjige, skače, mazi se, siki. I sluša. Njoj su na raspolaganju knjige na koje je Dule godinama čekao. Njoj su knjige prirodni deo odrastanja, ona je njima okružena od prvog dana. I ono najvažnije, ona ima brata koji joj ih lista, pokazuje i čita.

On je imao mamu koja redovno menja pelene i macka kremice. Ona ima mamu koja nekad zaboravi da joj promeni pelenu, ali zato ne eksperimentiše i zna koje su pelene i kremice najbolje.

On je imao mamu kojoj je sve novo i uzbudljivo. Ona ima mamu koja je sigurnija u sebe i smirenija.

On je imao mamu koja je vodila računa o svakom obroku, kuvala sveže svaki dan, pazila koje namirnice i kako kombinuje. Ona, da se ne lažemo, ima istu tu mamu koja isto radi i sa njom, ali koja zna da nije smak sveta ako beba dva dana jede isti ručak i ako ćemo umesto kuvanja da odemo negde da se izigramo.

On je imao mamu koja ništa ne prepušta slučaju. Ona ima mamu koja je shvatila koliko je zabavno nekad biti spontan.

On je imao mir, sigurnost, ušuškanost, ona ima stalnu (z)animaciju, smeh, graju, avanturu, osmehe.

prvo i drugo dete

Sa njom nemam tu posvećenost, koncentraciju, fokusiranost kao sa Duletom. Prosto, dvoje dece podrazumevaju konstantnu podeljenost, naročito ako, kao ja, nemate pomoć i vreme sa decom “jedan na jedan”. Mi smo stalno svi zajedno i sve što radimo, radimo zajedno, hvatajući momente, prilike, pravo vreme, dovijajući se i snalazeći se. Sve je klackalica, sve je vaganje i trčanje od jednog deteta do drugog. Nekad mi se čini da nisam fer prema njoj. Ona nikad neće imati mamu kakvu je imao Dule, sto posto samo njegovu.

Ali ona ima nešto što on nema. Ona ima mamu opušteniju, bezbrižniju. Mamu koja se ne trza na svaku fazu, promenu, teškoću, mamu koja zna da će sve to proći i da je deo odrastanja. Mamu koja je svesna prolaznosti i više ceni momente, više uživa u fazama, više hvata, beleži i pamti trenutke. Ona ima mamu koja se ne boji, koja je snalažljivija, spretnija, uigranija, jača, koja je iskusnija i to iskustvo zna da koristi da svima bude bolje i lakše.

prvo i drugo dete

Ona možda nema našu nepodeljenu pažnju, i nikada neće biti prva, i mnogo toga što sa njom proživljavamo je nešto što smo već prošli i proživeli sa njenim bratom. Ali ona je rođena tako da je imala jednu osobu više da je voli najviše na svetu, ona je imala šest ruku da je grle i maze, troja usta da je cmaču i da joj pevaju, tri para očiju koje prepoznaje, tri lica koja voli, tri uzora, tri ljubavi od prvog dana. Ona će zauvek imati jednu osobu više koja je dočekala njen dolazak na ovaj svet kao najdraži i najvoljeniji. Ona ima nešto što on nije imao. Ona ima starijeg brata.

 

26 komentara na “Nisam ista mama prvom i drugom detetu

  1. Imam blizance,decaka i devojčicu i potpuno ih različito odgajam. Devojčice su obično zrelije i sa njom mogu da pričam kao sa starijim detetom. Ali je zahtevnija,neodgovornija, mnogo mog vremena traži. On je samostalniji, uredniji, tačan kao sat u svemu ali nekako je sporiji u razvoju.

    • Tako je, čak i blizanci nisu istovetna bića, i kao i kod svih drugih ljudi, mogu imati različit tempo, različite potrebe i različite ličnosti. Treba biti zaista svesna i pažljiva mama da sve te nijanse prepoznaš, ispoštuješ i na njih adekvatno odgovoriš.

  2. Dobili smo mladjeg batu pre tacno 5 meseci i bas mi je trebalo da procitam ovaj tekst jer sam vec pocela da vagam i merim sta uskracujem sve drugom detetu u odnosu na prvo. Divno napisano i procitano u pravom momentu :).

    • Hvala ti na divnim rečima. <3 Isto se osećam ponekad, ali sam izabrala da vidim stvari iz njene perspektive. A ona nam svakog dana pokazuje koliko je srećna. Iskusna mama je ipak prednost koja nije za zanemarivanje. 🙂

  3. Em su deca različita, em smo mi različite, u mnogo čemu. I negde mi žao bude, kad čujem da je baš TO opisano razlog za nemanje više dece od jednog. Ovih dana sam dosta puta izgovorila, on mene odmara, misleći pritom na naše treće dete.
    S tim da su nam povremeni 1 na 1 momenti sa starijima (tri i sedam) baš blagotvorni i spas u pravi čas 🙂 i nekako je prirodna dečija potreba za tim. Lep tekst!

    • Baš si lepo rekla. Ni sama nisam verovala koliko se ljubav prema prvom detetu poveća i promeni kad dođe drugo. Koliko se prosto kockice slože. I sad, mogla sam da sedim i kukam što nam se život na koji smo ipak navikli okrenuo naglavačke, a mogla sam (i jesam) da ipak sagledam šta nam je sve novo i lepo došlo tako drugačije. I sve bih ponovo i sve bih isto. Ili još bolje – drugačije i novo. 😀

  4. Ja imam cerkicu od 13 meseci, i sad vec za dva meseca nam dolazi i sin. I sto puta sam se pitala isto : hocu li i njemu moci da se posvetim kao njoj, hoce li biti uskracen za nesto, hoce li se ona osetiti zapostavljenom kad dodje beba, a mala je jos…Hvala ti na ovom divnom tekstu.

  5. Hvala ti što si ovako iskreno podelila iskustvo sa nama!
    Pre 20ak dana postala sam mama drugom detetu. Već u trudnoći je bilo jasno da neće biti čuvan kao ona, jer uz nju koja je sva glasna, raspevana, razigrana, on nikad neće moći da ima mir koji je ona imala po ceo dan. Ni 100% mene, koja moram da se posvetim sada više njoj nego njemu…
    Nema tu ljubomore ali je sve kod nje prenaglašeno. A on ćuti, uživa, osluškuje i posmatra. Ona, takva, bučna, ga umiri i uspava čim legne do njega.
    I ja ponekad zaboravim da zamenim pelenu, ostavim ga da leži u krevetiću sam, ne bdim nad njim jer sam sigurnija sada. A ljubav… Mnogo je veća, sad je već sve poznato, nema navikavanja na dete, samo se sve umnoži ☺️
    I da, malo sam plakala na kraju teksta.

    • Lepo si sve rekla. Od starta su različiti (čak i kad liče), od starta su u drugačijim pozicijama. Što pre to prihvatimo i u tome “zaplivamo”, pre će nam svima biti lakše i lepše.

    • Sigurna sam da bi neki tata mogao i želeo da podeli svoje iskustvo s prvim i drugim detetom. Evo, na primer, čak i Vi. 🙂
      Ja sam mama i o takvom iskustvu mogu da pišem.

  6. Predivno ste sve opisali. Naježila sam se koliko je sve ovo divno rečeno, a ujedno i istinito. Mama sam devojčice od 7 i dečaka od 4 godine. Čitajući ovaj tekst i komentare, shvatila sam da nam je potrebno nekada da nas neko podseti da svi prolazimo kroz iste nedoumice i da nismo sami u svojim razmišljanjima.
    i da, stvarno ste u pravu da se ljubav uvećava sa dolaskom druge bebe, a ja sam se toga najviše plašila kako ću voleti Fiću, kada sam pre toga već beskrajno volela Minu :-).

Ostavite komentar