Kako detetu objasniti pojam smrti

Sve nas, pre ili kasnije, čeka ovaj razgovor. Iako sam to znala, iskreno, nisam ga baš ovako rano očekivala. Jasno se sećam svoje spoznaje da smrt znači – nikad više – i želela sam da to saznanje kod svoje dece što duže odlažem. Međutim, odjednom sam pred sobom imala četvorogodišnjaka kog ne želim da lažem i ama baš nikakve odgovore koje bih mu dala.

kako deci objasniti smrt

Ono što je ispalo dobro u čitavoj situaciji (a što nisam svesno predvidela) je činjenica da je pitanje postavljeno potpuno iznebuha, ničim izazvano. Dakle, nismo imali smrtni slučaj u bliskom okruženju. Mislim da trenutak kada nam neko drag ode i nije baš najbolja prilika da se sa decom obavi  (nepripremljeni) razgovor o smrti jer svoju tugu i uzrujanost možemo preneti na njih i tako im otežati prihvatanje tog ionako teškog saznanja. Dakle, prvi savet je – budite pametniji od mene i na vreme se pripremite za ovaj razgovor. Nađite sami povod da dete podstaknete na razmišljanje ili iskoristite crtani film sa scenom smrti, smrt kućnog ljubimca ili neke osobe iz daljeg okruženja da o ovoj temi porazgovarate s detetom. Jesen je takođe dobra prilika da se ova tema podstakne.

Drugi sasvet koji imam za vas je da realno procenite mogućnosti i spremnost svog deteta. Ne dajte mu više nego što može da “podnese”. Deca uzrasta od četiri godine ne mogu da shvate konačnost pojma smrti, niti znaju šta “zauvek” znači, već samo osećaju da je reč o nečemu velikom. Tek nakon pete godine predstava o smrti im postaje malo jasnija, mada i dalje nepotpuna. To ipak nije razlog da se ova tema izbegava. Videćete u tekstu da sam u razgovoru sa Duletom bila prilično iskrena, mada ne i surova. Trudila sam se da mu kažem što više, a u isto vreme ostavim sve one teme koje su nam i dan danas nejasne – otvorenim.

kako deci objasniti smrt

Kada me je Dule pitao zašto neko umre, bila sam zatečena. Smuljala sam nešto u trenutku o tome kako umiremo onda kada naše telo postane jako, jako staro i slabo, ili mnogo, mnogo MNOGO bolesno. To je, naravno, pokrenulo lavinu pitanja i razgovor o smrti kod nas je potrajao skoro celu sedmicu.

Pokušala sam da naglasim dužinu života – pričajući koliko mnogo, mnogo godina osoba ima pred sobom pre nego što umre. Šta sve treba pre toga lepo da joj se dogodi. Starost, kao i smrt, trudila sam se da predstavim kao prirodan tok života, naglasivši da nam se ona dogodi tek onda kada smo mnoge, mnoge divne stvari proživeli, radili, videli.

Da li ću i ja umreti? Mislim da je jako važno sa decom razgovarati iskreno uvek, pa tako nisam imala dileme ni sada šta ću mu reći. Ovo je rečenica koju mi je bilo najteže da izgovorim. Ipak, ono što jesam uradila je da sam potvrdan odgovor “zabašurila” svim tim lepim godinama koje ga čekaju pre nego što do tog momenta dođe. Neminovnost smrti pokušala sam da ublažim činjenicom da je ona toliko daleko da o njoj još ne vredi ni razmišljati a kamoli je se plašiti. Jer zaista, dete o tome ne treba ni da razmišlja, a kamoli da se smrti boji. Nabrajala sam i nabrajala događaje koji nas čekaju. koji su pred nama, i mislim da sam u tome uspela, bar za sada.

kako detetu objasniti smrt

Zašto ljudi umiru? Zbog toga što je to prirodno. Zašto je to prirodno? Zbog toga što svako živo biće koje se rodi prolazi kroz detinjstvo, odrastanje, stari i na kraju umire, da bi oslobodilo mesto za nova živa bića – životinje, ljude, biljke… Kao što biljke uvenu, kao što životinje uginu, tako i ljudi umiru i za njima se rađaju novi životi, nova bića. Podsetila sam ga na to koliko često mu govorim da moramo brinuti o svom telu. Koliko je važno da se zdravo hranimo, da vežbamo, da spavamo… Da čuvamo svoje telo. A čuvamo ga upravo zato da nam duže traje. Jer i telo se, kao i sve drugo, može potrošiti, umoriti, razboleti, ostariti. Kada se naše telo umori i ostari, potroši toliko da ga više ne možemo popraviti, onda umremo. Dodala sam i to da se nekada ljudi mnogo, mnogo povrede pa umru. Bilo mi je važno da naglasim da starost nužno ne znači smrt, kao i da bolest nužno ne znači da će neko umreti. Jer su se njegovoj glavici odmah ređali primeri ljudi koji su stari, a i obična kijavica za njega je bolest.

Šta se dogodi kad neko umre? Ovde sam takođe izabrala suvu istinu, bez ulepšavanja. Rekla sam mu da se naše telo se ostavi u posebno mesto u zemlji koje se zove grob i ono tada pomaže biljkama da žive. Kada umremo, ništa nas ne boli i ne osećamo ništa. Inače nemam ništa protiv odvođenja dece na groblje jer u njima ne vidim ništa strašno – reč je o ljudima koje volimo i koje smo voleli, oni su deo našeg života na taj način, kroz posete groblju, i mislim da decu time ne treba plašiti.

kako detetu objasniti smrt

Gde idemo kad umremo? Šta na ovo pitanje odgovoriti osim da to niko ne zna. Pokušala sam da mu objasnim da postoje različita mišljenja na ovu temu, jer ljudi nikada nisu uspeli da saznaju šta se stvarno događa sa onima koji umru. Možemo samo da izaberemo u šta želimo da verujemo i šta je nama najbliže. Neki smatraju da se zatim ponovo rodimo kao neko drugo biće, čovek ili životinja, neki veruju da postoje mesta koja se zovu raj i pakao, neki pak misle da nakon smrti nema više ničega… Ukoliko ste religiozni i zagrobni život je deo vaše religije, sasvim je u redu da sa decom podelite svoja ubeđenja.

Da li ćeš i ti umreti? Kako ću ja bez mame? Odgovorila sam da hoću, ali to najverovatnije neće biti tako skoro. Da ću umreti kada on bude imao svoju porodicu o kojoj će brinuti i koju će voleti. Naglasila sam da ću, bez obzira na sve, uvek biti njegova mama i da to ništa ne može da promeni. Onda smo razgovarali o sećanjima. Kako će se, kada pomisli na nešto što smo zajedno radili, nešto čemu sam ga naučila, što voli kod mene,on mene tada setiti i onda će biti kao da smo zajedno. Neće moći da me zagrli ili poljubi, ali ću ja biti u njegovim mislima i glavi kad god me se seti. Uspomene su nešto samo naše i to će imati uvek, uvek, pa ću mu s vremenom manje nedostajati a više će se radovati što sam baš ja bila njegova mama.

kako detetu objasniti smrt

Takođe sam iskoristila ovu priliku da sa njim porazgovaram o mom dedi, a njegovom pradedi koji je umro malo pre nego što je on rođen i koga nije imao priliku da upozna, ali smo mu o njemu već pričali. Podsetila sam ga na tu priču i objasnila mu šta se dogodilo, koliko mi je deda nedostajao i kako sam bila tužna, ali kako sada volim da ga se sećam. Pričala sam mu o ljubavi prema životinjama koju je na mene moj deka preneo, o nekim našim zajedničkim anegdotama, i važnosti koju je on u mom životu imao. Mislim da je naše lično iskustvo jako važno približiti deci.

Postoje formulacije koje sam izbegavala pri razgovoru o smrti. Sve sam ih zaobilazila instinktivno i tek kasnije sam, čitajući neke savete psihologa o tome kako sa decom razgovarati o smrti, pronašla potvrdu za svoje stanovište.

Ne spominjem smrt kao odlazak. Posebno ne kao odlazak na bolje mesto. Ne želim da kod njega uopšte stvaram iluziju da postoji ikakvo “mesto” gde je bilo ko koga volimo otišao da tamo postoji bez nas. Mislim da to može kod deteta izazvati osećaj napuštenosti, a to mi je potvrdio i pismo ove mame.

Ne spominjem nebo kao prostor vezan za smrt. Takođe i ovde izbegavam bilo kakvu prostornu određenost jer mislim da njima mašta radi trista na sat i mnogo toga shvataju bukvalno.

Izbegavam asocijacije u vezi sa snom – da tada osoba zaspi, spava, i slično. Neki smatraju da to kod dece može izazvati strahove, pa da ne smeju da zaspe uveče iz straha da će umreti.

kako detetu objasniti smrt

Deca će saznati, pre ii kasnije, da je smrt neizbežni deo života. Nema svrhe lagati ih. Nikada nećete imati sve odgovore i nikada nećete biti u potpunosti zadovoljni odgovorima koje ste detetu dali. Ali čvrsto verujem u to da naš zadatak jeste da im dajemo odgovore na sva pitanja, da ih o životu i svetu učimo srcem, iskreno i s ljubavlju. Tada ne možemo pogrešiti.

Želela bih da s nama podelite svoja iskustva i, kao i uvek, njima obogatite ovaj tekst.

Kako ste vi sa decom razgovarali o smrti?

 

Sviđa ti se? Podeli!Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestShare on TumblrTweet about this on TwitterShare on StumbleUpon

10 komentara na “Kako detetu objasniti pojam smrti

  1. Nisam još imala prilike da na ova pitanja odgovaram mom malom, ali ti si sve rekla. To ti i kao psiholog kažem 😊 Tekst kom će se mnogi vraćati, jer si na sva pitanja odgovorila.

    Delim ga večeras i kod mene.

  2. Odlican tekst, hvala vam. Dali ste mi ideju kako da se izborim sa pitanjima svog petogodisnjeg sina, koja ne prestaju vec pola godine. Verovatno ne prestaju jer nije dobio dovoljno dobar odgovor.

    Specificno je to sto je njegova drugarica iz vrticke grupe izgubila mamu, koja se razbolela i umrla jako brzo i devojcica prica svojim vrsnjacima svoju pricu koja nije slicna nasoj. Moj sin dolazi kod mene sa pitanjima da li je neko ko je umro otisao na nebo i moze odozgo da nas vidi, tako je video u crtacu a i njegova mu drugarica potvrdila da je njena mama sada na nebu.

    Vaspitacice u vrticu nisu bile raspolozene da se ukljuce u tu pricu sa decom, ali su lepo objasnile Hristovo raspece kad je tema bila Uskrs, pa je moj sin dosao s pricom kako su nekog ciku ukrali vojnici, odveli da brdo i zakucali ga za drvo… on je izveo zakljucak da taj ciko sigurno nije bio dobar.

    Svakako mi roditelji imamo najveci uticaj na dete u ovom uzrastu pa je jako dobro protresti sve teme koje su u skladu sa njegovim trenutnim razvojem, pre nego sto cuje neku glupost napolju.

    • Pitanja mislim da nikada ne prestaju, i proći će još dosta godina dok oni ne počnu zaista da shvataju šta pojam smrti zapravo znači. Ali ja zaista verujem da deca osećaju našu iskrenost, mir i stabilnost kada im nešto govorimo, kao i da mogu da “nanjuše” neiskrenost i zataškavanje. I verujem da se odnos sa detetom gradi kroz obostrano poverenje i stoga uvek biram jasne i direktne odgovore, naravno, prilagođene uzrastu.
      Nasmejah se za njegov zaključak o Hristu. Eto, na to sam mislila kad sam rekla da oni sve bukvalno shvataju u tom uzrastu.
      Hvala na ovom divnom komentaru! <3

  3. Sve se slažem sa tobom. 🙂

    Dodala bih još samo da im treba reći da niko ne želi da umre, da se čitav život borimo da ne umremo ili tako već nešto.
    Pamtim da sam dugo bila ljuta na tatu zato što me je ostavio i nije sačekao ni u školu da krenem. Imala sam 6 godina kada je posle duge i teške bolesti preminuo. Niko nije pominjao nebo, raj i to. Ne znam tačno šta su mi govorili, ali u mojoj glavi je bilo – “pa mogao je da se potrudi još malo da ostane”. Nije mi bilo sasvim jasno da to nije bio njegov izbor.

    Svom detetu već godinu dana odgovaram na pitanja u vezi smrti, kako mi je umrla baka.
    Pitala je nedavno drugu prabaku kada će umreti, jer je procenila da je već dovoljno stara i bolesna. Onda smo se ponovo dali u objašnjavanje mogućih uzroka smrti.
    Pa govorim kako se telo ugasi i ne može više ni da diše, gleda, govori, jede, misli… i nikad više ne može da se upali.
    Kao balon kad probušimo i nikad više ne možemo da ga naduvamo.
    Koje god objašnjenje dala, eto nje nedugo potom sa novim setom pitanja.
    Sad su recimo aktuelne mumije! :))
    Nedavno sam je i odvela na groblje da vidi gde je moj tata, baka i deka, da ih obiđemo, pričamo o njima, da ne odu u zaborav.

  4. A sa koliko godina smatrate da je ok voditi decu na groblje? Meni je skoro umro tata, nisam skrivala tugu pred decom (6 i 8), ali nisam ni plakala i dramila po ceo dan, iako mi je bilo jako teško. Sad bih volela da im pokazem da, iako ga nema među nama, da ga i dalje volim i sećam ga se i da je lepo negovati uspomene na drage osobe, da im pokažem da, bas kao sto si rekla, otići na groblje nije strasno, već lepo i utešno. Kad nije prerano? Da li je problem sto je još sveza zemlja, da li je to nekako suviše direktno, nema još one kamene ploče preko?

    Divan tekst! Hvala!

    • Mislim da svakako treba poštovati želju deteta. Uvek je dobra opcija pitati ih otvoreno da li žele da idu. Iako ne razumeju kuda idu, ako im se objasni i iskreno kaže, oni će moći da odluče sami. Mislim da nikad nije prerano ako se nastupi iskreno, ako je roditelj spreman i “posložen” u glavi i srcu sa svojim emocijama. Stručnjaci čak preporučuju da čak iako dete ne ide na sahranu, da bi valjalo da roditelji osmisle neki “ritual” kod kuće kojim bi se deca oprostila od voljene osobe – u smislu razgovora o njoj, gledanja fotografija, i slično. Mene su vodili kao malu i nikada to nisam doživljavala kao traumu, već kao mesto gde idemo da čupkamo travu, odnesemo cveće i gde mi mama i baka pričaju lepe priče o mojim prabakama i pradekama. Tako ja sada znam imena, događaje, fotografije, sećam se i smatram to važnim delom svoje porodične tradicije. Naravno, za svakoga je drugačije, ali mislim da je stav roditelja, a zatim i odluka deteta nešto što uvek treba poštovati i nećeš pogrešiti. Ukoliko postoji želja na obe strane, mislim da nikako nije prerano.

Ostavite komentar