Dozvolite detetu da se ne slaže s vama

Nekada se znao red – deca ne odgovaraju odraslima i ne raspravljaju se. Slepo slušaju i pokoravaju se, jer je to smatrano izrazom poštovanja. Danas je drugačije. To danas sve bezobrazno, to odgovara, to “ja njemu jednu, on meni deset”. Zato što znamo i radimo malo drugačije. Zato što uviđamo da rasprava i neslaganje nikako nisu izraz nepoštovanja, kao i da slepa poslušnost ne znači poštovanje već samo pokoravanje iz straha. Zbog toga i sama učim svoje dete, ohrabrujem ga čak, da svoje neslaganje sa mišljenjima, odlukama, stavovima iznosi jasno i glasno. I meni i svakom drugom. Smatram da je to od velikog značaja za njegov razvoj, a evo i zašto.

neposlušno dete

Neslaganje ne isključuje poštovanje

Naprotiv. Neslaganje nužno uz sebe treba da nosi poštovanje i iz toga dete uči vrednu lekciju – da svoje stavove iznosi argumentovano, jasno, smireno. S poštovanjem. Bez vike i svađe. Takođe, time što ga saslušamo i cenimo, i mi detetu ukazujemo poštovanje koje on kao osoba zavređuje. U današnjem svetu se komunikacija malo otrgla kontroli i smatram da je prava vrednost naučiti dete da poštuje druge, čak i kada se s njima ne slaže.

Niko nije nepogrešiv

Ukoliko priznam grešku i shvatim da postoji i druga perspektiva, pružam svom detetu primer da je ok pogrešiti i dozvoliti da te bolji dokazi ili stavovi razuvere u dotadašnjim odlukama. Grešeći mu dajem “dozvolu” da se on sutra ne oseća loše ako shvati da pogrešio. Da je sve to ljudski i u redu, sve dok smo spremni da na sebi radimo i da se trudimo. Zbog toga je važno ne samo dopustiti detetu da se nekad ne slaže sa nama, već mu i priznati pobedu u debati ili makar nagraditi trud.

Suprotstavljanjem dete gradi samopouzdanje

Samo ako bude imao priliku da naglas kaže svoje mišljenje i nekada me u nadmudrivanju i argumentovanju pobedi, znaće kako je dobar osećaj izboriti se za sebe i svoje stavove. Važno je znati da progovoriš glasno i ustaneš u ime stvari u koje veruješ. Uvek u životu. A gde se njegov glas ceni vrednuje više nego u njegovoj porodici? Zato ona treba da bude temelj, početak svega, pa i samopouzdanja.

neposlušno dete

Poštovanje je obostrano

Time što poštujem svoje dete i njegovo mišljenje, od njega zauzvrat dobijam isto. Modelujem ponašanje koje očekujem, pružam sve ono što želim da mi se vrati. Ne zahtevam i ne tražim, već podstičem slobodnu volju i gradim moralno rasuđivanje u njemu samom. Kad god mu se izvinim i priznam grešku, ne dobijem likovanje i slavljenje pobede, već iskreno izvinjenje zbog nečeg što on smatra da je sa svoje strane pogrešno uradio. To smatram velikim uspehom. 

Vežba za kritičko mišljenje

Razmenom argumenata dete razvija sposobnost slušanja drugih, analizu stavova, preispituje svoje i tuđe poglede. Uči da donosi odluke na osnovu samostalnog rasuđivanja i procene informacija kojima raspolaže. Ali, na taj način i ja kao roditelj sagledavam perspektive koje mi olako promaknu ponekad, učim da posmatram stvari iz njegovog ugla i bolje razumem njegove postupke. Tek kada sam mu dala priliku da mi objasi šta zapravo želi da uradi (dok ja mislim da tera inat ili se namerno razvlači i kontrira), shvatila sam da njegovo ponašanje ima smisla i lakše mi je da situaciju rešim. Na primer, naizgled potpuno besmisleno guranje sa mnom na trotoaru dobilo je smisao kada sam čučnula pored njega i pitala ga – zašto to radiš? Lepo mi je pokazao linije na asfaltu koje do tada nisam videla i objasnio da pokušava po njima da hoda. Onda se natezanje i guranje pretvorilo u igru za nas oboje.

neposlušno dete

“Kako bi ti rešio problem?”

Često kada dođe do sukoba mišljenja – na primer, uskoro moramo da krenemo negde, a on želi još da se igra – iznesemo svako svoje želje i razloge, i zatim ga pitam: kako bi ti rešio ovu situaciju? Čak i kada nema odgovor na ovo pitanje, dete mnogo lakše prihvata naš predlog nakon što smo mu pružili priliku da ga ono samo reši. “Predlažem da sada krenemo, a ja ću se potruditi da se vratimo kući ranije i zajedno završimo tu kulu koju praviš, pomoći ću ti”. Mada me u poslednje vreme sve češće prijatno iznenađuje kreatvinim rešenjima koja nekako uspevaju da zadovolje obe strane i potrebe svih nas.

Uvažava tuđe potrebe

I mama i tata imaju potrebe, kao i svi drugi ljudi. Iako se prema deci često ophodimo kao prema centru univerzuma, što ona za nas i jesu, dobro je ukazivati im i na to da imamo emotivne, fizičke, psihičke potrebe i da je to normalno. Ukoliko sam gladna i umorna posle posla, a on želi da ostane napolju još malo, iskreno mu kažem da postajem sve nervoznija jer sam gladna i umorna i piški mi se i da takva situacija može dovesti samo do toga da na kraju završi svađom jer ne mogu još dugo ovako da funkcionišem. Uvek nekako pronađemo rešenje koje nam oboma odgovara i zadovoljava i njegove i moje potrebe. 

Pregovara i cenjka se

Ok, ovo zna da bude jako naporno nekad jer nije uvek pravi trenutak za to, a deca obožavaju da se koriste ovom veštinom kad je jednom savladaju. Ipak, trudim se koliko god mogu da je ne sputavam i ne gušim. Jer veština pregovaranja je nešto što je uvek korisno u životu. Nešto što treba da se ohrabruje i neguje, jer nismo ni svesni koliko smo prilika propustili samo zato što nismo uočili pravi trenutak da tražimo više od onoga što nam je ponuđeno.

neposlušno dete

Razum pobeđuje

Mi nemamo većih problema sa tantrumima i ispadima besa. Ne poričem da je to najvećim delom do karaktera deteta, ali svakako da udela ima i to naše razumsko i argumentovano donošenje odluka. To znači da ne lažem da slatkiša nema, nego kažem da ih ne može dobiti zbog toga i toga. Ne lažem da ću mu kupiti nešto u nadi da će za koji dan moje obećanje zaboraviti, već iskreno kažem da mu to ne mogu priuštiti ili jednostavno ne želim kupiti iz tih i tih razloga. Nije uvek lako i odluke se ne prihvataju klimanjem glavom i potvrđivanjem, ali takvo rešavanje problema u našem slučaju se pokazalo kao trenutno teže, a na duže staze delotvornije. S vremenom smo komunikaciju tako razvili da, ako mu razlozima apelujem na razum, on razumno i odgovara. Emocije sve manje igraju ulogu u dečjem prihvatanju sveta ako date šansu razumu da preuzme njihovu ulogu tamo gde treba.

Stariji nisu uvek u pravu

Kao ni autoriteti bilo kog tipa. A naročito roditelji. Usled slavljenja doslednosti, koju tako često ističu svi priručnici za savršene roditelje, mislim da se često zaboravlja reći da je iskrenost i autentičnost u donošenju odluka podjednako važna. Često se dogodi da izreknem neku odluku ili stav, pa se vrlo brzo predomislim. Umesto da teram svoje i drvim i izigravam savršenu mamu koja ima sve konce u svojim rukama, mislim da je zdravije da priznam grešku i dozvolim sebi da se predomislim. I tu promenu takođe iskreno priznam i obrazložim. Izvinim se. I sve što uz to ide. Laknulo mi je kad sam videla da i Aleksandra isto misli.  

Ovakav pristup komunikaciji primenljiv je od najranijih dana. Podrazumeva vežbu, strpljenje, smirenost i nežnost. Ali i doslednost i jasne granice. Dopustiti detetu da pokaže neslaganje neće od njega, uprkos uvreženom mišljenju, stvoriti nevaspitano i nezahvalno biće. Niti su današnje generacije “takve” jer im se mnogo dopušta. Štošta bismo mogli zameriti i našim generacijama, odgajanim mahom na slepom poštovanju autoriteta – dakle uzrok ne leži tu, već upravo u manjku komunikacije i poštovanja prema detetu i njegovim potrebama. U takvim situacijama uvek se setim misli koja otprilike ide ovako:

“Odrastao čovek ne može pružiti ništa što kao dete nije dobio.”

Pođimo od ljubavi i poštovanja, a za ostalo ćemo se nekako snaći. 

Možda će vas zanimati da pročitate tekst na sličnu temu – Kada dete kaže “neću”.

Takođe sam pisala i o tome kako ostati smiren i pribran u situacijama kada dete besni

 

Sviđa ti se? Podeli!Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestShare on TumblrTweet about this on TwitterShare on StumbleUpon

2 komentara na “Dozvolite detetu da se ne slaže s vama

  1. Hvala na spominjanju. Da li je potrebno reći da se sa većinom napisanog slažem? 🙂 Mislim da je ovo pregovaranje nešto za šta me najviše kritikuju, često i muž. Mnogi to gledaju kao “vuče te za nos” ili “upravlja tobom”. Meni to nije tako. To je jako važno naročito kod dece izazovnog karaktera, jer je njima posebno važno da učestvuju u odlukama i da se pitaju za mišljenje. Njih nikako nećeš premanđuriti skretanjem pažnje, objašnjavanjem ili naređivanjem. To su samo još dodatni rizični faktori za neki nov ispad besa ili frustraciju. Nije li tako i kod odraslih?

    • Baš zato sam i pisala o tome, jer se obično ovakav pristup vaspitanju doživljava kao popustljiv i bez autoriteta. A najčešće je zapravo suprotno – što više detetu damo slobodu da misli i kaže šta misli, to je manja njegova potreba da nam se suprotstavlja i potvrdu traži u tome. Skretanje pažnje, naređivanje, pa i ignorisanje su zastarele metode, uskoro ću i o njima nešto više pisati. Hvala ti na podršci.

Ostavite komentar